„Tugo, pune ti ruke posla“: Dejan Stojiljković za 24sedam o priči inspirisanoj Džibonijevom pesmom

Jedan od najplodnijih književnika današnjice, Dejan Stojiljković, napisao je ljubavnu pripovetku pod nazivom „Kiša“ inspiran istoimenom pesmom jednog od najkvalitetnijih muzičkih autora u regionu, Zlatana Stipišića Džibonija.

O samoj Stojiljkovićevoj „Kiši“ je suvišno davati bilo kakav komentar, jer ova prelepa priča, koju vam prenosimo, govori sama za sebe, a njen autor je za naš portal otkrio kako je nastao jedan od najlepših tekstova iz njegovog širokog i autentičnog opusa.

– Moja pripovetka “Kiša” je neka vrsta “razgovora” sa istoimenom Džibonijevom pesmom. Nadahnuli su me neki motivi iz nje, baš kao i atmosfera. Džibove pesme su takve, višeslojne, višeznačne, sa naglašenom atmosferom Mediterana, nečim što možete da prepoznate, osetite duboko u sebi… Da se sa tim poistovetite. Verovatno je to ključ njegovog uspeha, da ume da u ljudima dotakne nešto univerzalno, što postoji u svima nama, bilo da je to ljubav, seta, tuga, radost… I da nas natera da o tome mislimo. To je osobina samo velikih umetnika, a on to svakako jeste. Sama pesma je, recimo, u meni probudila sećanje na blaga leta osamdesetih, u kojima sam proveo detinjstvo i iznenadne kiše koje bi znale da padnu, naročito u avgustu.

Ima tu nečeg magičnog, zato nije ni čudo što sam kao neki književni putokaz prilikom pisanja imao Markesa, njegov roman “Sto godina samoće”, u misli mi je došla i Izabel koja gleda kako pada kiša u mitskom Makondu, to je taj neki ritam kapi koje padaju po suvoj zemlji i golom kamenu, ritam života. U mojoj priči bezimena devojka čeka da se njen dragi vrati i u toj tuzi, od koje je pobegla na jedno isto tao mitsko mesto kao što je Makondo, na krmi kamenog broda, ona prebrojava mogućnosti, strepi, nada se – i čeka. U samoj Džibovoj pesmi postoji stih – Tugo, nemoj me nać’ i to je neka vrsta koda, u smislu da svi mi težimo sreći u životu a da je ljubav, u stvari – rizik. Jer kada volite, vi ne znate ishod, ne znate da li će vam ta ljubav biti uzvraćena, to jest – da li će vam doneti sreću ili tugu. Tako i moja junakinja: čekajući ljubav, pokušava da pobegne od tuge. I naravno, pošto delim Džibonijev optimistični pogled na svet, priča ima srećan kraj, jer ljubav biva uzvraćena. To je, po meni, dokaz da Bog postoji – rekao je Dejan Stojiljković za 24sedam.

KIŠA

Inspirisano istoimenom pesmom Zlatana Stipišića Džibonija

Pred kišu, muve navale u sobu.

Zuje ispod plafona, bezglavo lupaju o mutno staklo prozora u plavom, drvenom ramu, pljuju po jeftinoj mušemi kupljenoj na pijaci gde zabrađene starice nude jabuke boje cunca stežući ih prstima koji podsećaju na suve grane.

Ona stoji kraj tog prozora, odakle pogled puca na klisuru i put koji vijuga kroz nju.

Zagledana u planine kao u pučinu.

Ona zna.

Ta siva zmija, dole, što prati reku kao posestrimu, to nije običan drum. To je carski drum. Njime su, nekada, u ritmu doboša i u senci orla, marširale rimske legije, i osmanske orte, praćene grlenim povicima telala. Romejski carevi nežnih ruku i riđih brada ovde su slali svoje izvidnice da potraže kraj sveta…

I jedan gordi vladar je prošao tu, u teškom oklopu od španskog čelika, ispod zastava modrih, crnih i belih. Krstoznačni stegovi nisu mu doneli Hristovu milost… Teški oklop ga je povukao na dno reke.

A na suvim usnama su mu zanavek ostale reči:

Sic transit gloria mundi.

Samo bi putnici namernici ponekad zastali kraj miljokaza uraslih u travu i otrovni bršljan, kao pored nemih svedoka povesti, sećajući se da Boga ipak ima negde između plavog neba i plavog stenja. Mrmljajući sebi u bradu:

Memento mori… Memento mori…

I ona zato govori sebi, da niko ne čuje:

Tugo… Nemoj… Nemoj me naći ovde.

I govori opet, da je čuje ceo svet.

Tugo, pune ti ruke posla.

I govori, opet i opet:

Vrati se… Sve ti je oprošteno.

Ali on je otišao, njen čovek, njen ponos, ostavljajući iza sebe ovu kuću, ovo nevidljivo more i srebrni, verenički prsten na domalom prstu njene desne ruke. Krug sazdan od večnosti što veže ono što je bilo i ono što možda nikad neće biti.

Nije se ni osvrnuo. Samo je pratio tu dugu liniju, sve do tačke gde stenje ustupa mesto nebu i ostavlja slobodan prostor suncu. Svakoga jutra, sluteći beskrajnu širinu sveta i mramor talasa presahlog mora po kojima klize bokovi lađa, ona mu se obraća, kao da je još uvek tu. Kao da nikada nije odlazio.

“Ne završava se svako putovanje brodolomom.”, kaže ona.

“A zašto mora da se završi?”, pita on.

“Putovanje?”, pita ona.

“Putovanje.”, kaže on.

A promaje i dalje dišu ispod vrata.

Skrivene u sumraku, kao tajne svetogorskih monaha.

“Znaš…”, kaže ona. “Ovde je nekada bilo more. Može ponovo da bude.”

“Kako?”, pita on.

“Ako padne kiša…”, kaže ona. “I dovoljno dugo pada… Onda ova kuća može postati barka. U kojoj se mogu otisnuti… U daljine šivene po meri… Kao sunce u repu vetra. Da te nađem. Da te ponovo volim. Kao grom i munja, mi ćemo se se stopiti u jedno.”

“Kako?”, pita on.

“Ti si kao vetar, a ja kao kiša. Zajedno – činimo savršenu oluju.”

“Zato si i došla ovde, zar ne? Gde nema nijedne muške duše koja može da te izneveri?

“Ne, ne zato…”, kaže ona. “Čula sam, negde… Da je Bog šavac brodskih jedara.”

“Čemu ona služe kad nema vetra koji će da ih pokrene?“, pita on.

Ona se smeši, njene usne se sklapaju u zagonetku bez ključa i odgovora.

“Služe da se ispod njih sakrijem od kiše.”

Ona zna da se on možda nikada neću vratiti. A ipak, svakog jutra i svake večeri stoji na tremu, kao na krmi nasukanog broda. I dani tako klize i traju, neki kraći, a neki duži. A noći su kao tamne ptice koje kljucaju zvezde.

Na toj kamenoj krmi gde gori njena samoća, ona sluti da ima nečega u sutonu… I da se leto može prepoloviti, kao zrela jabuka, i da u njemu može potražiti svoje srce.

A srce je čudna stvar.

Telo oseća ćežnju, a srce pokoru. Telo hoće, ali srce ne da. Telo bi da voli i bude voljeno, i srce bi – ali onda kada bude vreme. Ta čežnja što tinja u njoj, nije to samo zametak vatre, niti šum u damarima, blagi grč pod naborima bele lanene haljine, to je nešto što dolazi iz dubine, poput reke ponornice.

Bilo je trenutaka kada je želela da odustane. Da napusti ovo sunce i ovo kamenje i ovo nebo i ode negde daleko. Da siđe među ljude kao što ptice silaze na groblje da se pogoste tugom i sitnim kolačima.

Da, poput apostola samoće, pohodi gradove od peska i taštine i tamo potraži njega. I da, kad ih napusti, jer u njima neće naći ništa sem još tuge, ne pokuša da se osvrne, jer, gle, šta se desilo Lotovoj ženi…

Jednom je sanjala da je to stvarno učinila.

Pronašla je ta mesta u tesnacima između svetova, hodala dugim ulicama i čudovišnim bulevarima koje obasjavaju svetlo neona i odblesci hroma, milovala glave dece koje su u krilu držale prerano ostarele majke, darivala ih osmesima i svilenim bombonama. Slušala je pokajnike kako ispovedaju svoje zločine, njoj, jer se Boga još uvek plaše. Gledala je vojnike u potrazi za nekim novim ratom, kako kraj vatre oštre svoje bajonete, dok im sjaj plamena obasjava modre linije ožiljaka na obrazima i čelu. Okrugli prozori što podsećaju na čapljine oči zurili su nju, nemo i beživotno, sa zidova solitera u kojima kao da niko nikada nije živeo. Ljudi su promicali, u svojim urnama na cesti, zarobljeni na putu od posla do kuće, mučeni od navike koja ih izjeda poput rđe. Na ogradama od kovanog gvožđa što su poput palisada čuvale bogataške vile, ostavljala bi kratke poruke.

Pisalo bi: “Gde si?”

I: “Vrati se.”

A ljudi…

I ljudi su zazirali od nje.

I ljudi su govorili:

“Njega nema… Otišao je… Tvoj čovek… Tvoj ponos. Odneo ga je drum. Odnelo ga je more. Odneo ga je život.”

Drugi su šaputali, tiho, da ih ne čuje đavo, kako znaju sudbu njenog čoveka.

Videli su ga na liverpulskim dokovima, kako utovaruje burad sa rumom i melasom, dok mu u tom poslu pomažu ljudi čija je koža bila boje kafe. Ne… Ne… Videli su ga u Splitu, kako govori da je svaki mornar u stvari čovek od soli. Kako recituje Arsenove stihove kao da ih je sam napisao. Kako bludniči i pije u lučkim tavernama. Videli su ga u Draču… Ne. Na Bosforu. Kako setnim pogledom prati let galebova. Ne. U Sozopolu. Među plavim i belim zidovima na kojima je Afrodita napisala svoje ime maslinovim uljem i sopstvenom krvlju. Ne. Nije tako. Videli su ga nedaleko od rta Dobre nade, kažu da je pijan pao s palube… da su ga rastrgli morski psi… Videli su ga… Videli su ga… Videli… I niko ga nije video.

Žena na ribljoj pijaci rekla je:

“Nećeš ga videti više ni ti, kćeri…”

Oči te su starice bile su krupne, kao u morune, brkovi kao u soma koji davi loše plivače, šake kao sasušeno cveće. Među njima, nemir je razapeo jedra. Čekao je na savršenu oluju.

I govorio o tome da smrti nema.

Da ništa nije večno. A opet jeste.

Da sve što prođe – vrati se po kazni.

Da sve biva, jer drugačije ne može da bude.

***

Toga jutra, vazduh je mek.

Slutnja kiše treperi u njemu.

I muve ponovo navale u sobu. Zuje u njoj kao u staklenoj tegli.

Toga jutra, on stoji na pragu kuće.

Njen čovek, njen ponos.

I pruža ruke da je zagrli.

Ona mu pada u zagrljaj, kao što otkinuti list pada na posnu zemlju.

Njih dvoje nestaju u tom klupku, kao u srcu oluje, kao u suncu, kao u jabuci.

“Došao sam da te spasim.”, rekao je.

“Došao si da spasiš samog sebe.”, rekla je.

Dok je grli rukama, kao da ih ima stotinu, dok se so kože meša sa suzama, on i dalje govori.

“Mislila si hoće-neće…”

“Šta?”

“Biti kiše.”

Ona gleda u nebo i prvi put ga vidi drugačije.

Reči, poput kapi, padaju sa njenih usana.

“Izgleda da biće…”

Pročitajte još

Dan kada je poginuo tvorac “Malog princa”: Da sam znao da je to Egziperi nikada ga ne bih oborio

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi