Violeta Aleksić: Čuvajmo svoje parče crepa, gde god da nam je kuća

Violeta Aleksić je književnik, novinar, humanista, veliki zaljubljenik u umetnost i jedan od nosećih stubova očuvanja srpskog jezika, kulture i tradicije u dijaspori. Rođena je 1974. godine u Levču, a već dvadeset četiri godine živi i radi u Švajcarskoj. Objavila je osam knjiga, od kojih je najuspešnija zbirka pesama „Nisi ti meni bilo ko“. Član je Udruženja književnika Srbije, Udruženja novinara Srbije – sa internacionalnom identifikacijom, Udruženja srpskih pisaca Švajcarske, Društva književnika Vojvodine i mnogih drugih. Dopisnik je Radio Beograda, RTK2, srpske televizije na Kosovu, RTS-a i Frankfurtskih Vesti. Zajedno sa Tanjom Radojević autor je emisije na srpskom jeziku, „Radio Krug“ u medijskoj kući „Kanal K“ u Cirihu. Sa ovom damom, čija je životna misija izgradnja mostova među ljudima, a posebno negovanje srpske kulturne baštine u dijaspori, za portal „24sedam“ razgovaramo o prošlosti, sadašnjosti i budućnosti umetnosti, koja nesumnjivo jeste jedan od najboljih ambasadora naše zemlje u svetu.

– Ako uzmemo u obzir činjenicu da su prve novine na nekom stranom jeziku, štampane u Švajcarskoj, bile upravo nedeljni list “Sloboda”, na srpskom i francuskom, objavljen u Ženevi 1864. godine, a da je u periodu od 1863. do 1918. preko 840 srpskih studenata studiralo u Švajcarskoj, jasno je koliko su naši sunarodnici težili da se očuva srpska reč i kulturna baština u svetu. Još tada, pa sve do danas srpska dijaspora, ili rasejanje, borilo se da očuva svoj identitet. Znanje jezika i kulture godinama se prenosilo na generacije i na taj način su se gradili mostovi, ne samo između Srbije i Švajcarske, već Srbije i celog sveta. Upravo zbog toga, veoma je važno shvatiti ulogu svih ljudi koji se u dijaspori bave kulturnim i društvenim radom. Mnogo vrednih književnika, naučnika, doktora, poreklom iz Srbije, beleži i sama švajcarska istorija, a spomenici i arhive svedoče o tome. Od Jovana Dučića, Mileve Marić, Svetozara Markovića, Nikole Pašića, Alekse Šantića, do današnjih „Udruženja srpskih pisaca Švajcarske“, „SPKD Prosvjeta“, „Srpskog kulturnog društva“, Dopunske srpske škole i Pravoslavne crkve, pa sve do medija kao što je Radio Krug, u čijem se etru čuje srpski glas. Sve to je istorija koju treba čuvati. Pored toga,  mnogobrojna kulturno-umetnička društva zauzimaju važno mesto u očuvanju srpske kulturne baštine. Trud svih ovih ljudi se ne sme zaboraviti, jer pored kućnog vaspitanja, ove institucije su zaslužne što već četvrta generacija naših sunarodnika lepo govori maternji jezik i poznaje srpsko pismo ćirilicu.

Umetnost je rešenje dugogodišnjeg mraka

– Smatram da čuvena izreka umetnici su najbolji ambasadori jedne zemlje najbolje opisuje stvaraoce u rasejanju. Kroz mnoga, gore navedena udruženja, drugi narodi su pokazali interesovanje za našu zemlju. Graditi mostove između zemalja nije samo oblast u arhitekturi, već bitan deo ljudske psihologije, to je znao i Milutin Milanković, koji je pored svojih naučnih radova, svetu, kroz svoja dela, predstavljao i svoj narod. Iz istorijskih zapisa se saznaje da je, možda, tokom nekih davnih godina, bilo lakše izgraditi te mostove. Nakon nesrećnih devedesetih, na neki način izgubili smo medijski rat na zapadu i upravo zato je jako važno ne odustajati. Istrajnost je veoma bitna u svemu što činimo, samo je potrebno naći modus vivendi, a moje lično mišljenje je da kroz umetnost imamo rešenje dugogodišnjeg mraka. Naravno, svako ima svoj način pristupa kada je tema kulture u pitanju, i svaki od njih može biti pravi, ako se nalazimo na pravom mestu. Treba, svakako, oprezno pristupati tom mestu. Šta ovim želim da kažem!? Ton pravi muziku, a lepa reč gvozdena vrata otvara, i sva je mudrost nekako i smeštena u tim našim narodnim umotvorinama, samo ih valja razumeti. Naše duhovno i istorijsko bogatstvo može probuditi interes svakome, ako pronađemo dodirne tačke sa istorijom naroda gde boravimo. Jer, istini za volju, još jedna izreka kaže slični se sličnima raduju. Kada se pronađe zajednička tačka, polazak u upoznavanje bude lakši, a mi imamo toliko toga što se može nazvati tom početnom tačkom. Na međunarodnim sajmovima knjiga u Beogradu, Frankfurtu, Ženevi našle su se knjige autora koji godinama stvaraju u Švajcarskoj. Mahom su to i prevedene knjige. Lepota pisane reči, zabeležena u knjizi, trajno je arhivsko bogatstvo koje ostaje pokolenjima. Zato, kada vidim da neko čak i u svojoj sedmoj deceniji krene sa pisanjem na ovim prostorima, podržim ga. Neverovatno je bitan svaki redak na maternjem jeziku, to znamo mi, koji smo više od pola života proveli daleko od zavičaja. Moć stvaranja gradi mostove koje sam pomenula, ali i menja iskrivljenu sliku o našim ljudima u dijaspori, koja nam je nametnuta devedesetih godina.

Nostalgija nije samo reč, već emocija

– U etru Radio Kruga nedavno je gostovala Nacionalna televizija Švajcarske. Plakala sam od sreće što su, pored sedamnaest nacija, u medijskoj kući koja postoji preko trideset godina, a zove se Kanal K, izabrali naš radio. Na pitanje zašto baš naša emisija, odgovor je bio: „Bavite se integracijom“. Da napomenem da se u šezdeset minuta „Kruga“ priča isključivo o umetnosti i umetnicima iz celog sveta. Sam Bog zna koliko smo umetnika promrežili ovom emisijom, kako naše stvaraoce, tako i naše i strane. Integracija nije samo prilagoditi se mestu gde jesmo, već i predstaviti im ko smo, bez „prsta u oko“. Dirne me uvek kada čujem da za Svetosavski bal deca na ćirilici čitaju pesme o Svetom Savi, kada vidim narodnu nošnju na omladini koja zna značenje svakog gajtana išaranog na jeleku, kanici, anteriji. Ponosna sam što i danas imamo mnogobrojne studente našeg porekla koji imaju svoje tribine i predavanja o Nikoli Tesli, Pupinu, Milankoviću. Mladi akademici su elita budućih srpskih naučnika, doktora, profesora. To veliko, šarenoliko bogatstvo našeg naroda u svetu je naša lična karta i smatram da je veoma važno imati sluha za sve te ljude. Dok traje jezik i pismo, trajaće i taj narod, ma gde da jeste, rekao je Vuk Karadžić. A nostalgija nije samo reč, već emocija. Iz bola su nastale najlepše pesme, a kad je najteže kažemo: Pesma nas je održala. Ljubav nije samo slovo na papiru već „organ“ pokretač u svakom čoveku. Ako taj čovek iz ljubavi peva, nostalgijom praćen na svetskim raskršćima, za kolevkom u koju je stavljena snaga znanja i umeća, onda taj čovek gradi mostove gde god stane, da bi mu kućni prag bio bliži.

Čuvaj svoje parče crepa, gde god da ti bude kuća

– Postoji još jedna mudrost, ovog puta mog pokojnog dede, koji me je očuvao. Kad god ne znam kako dalje, ona mi dođe kao kompas iz Prevešta, mog rodnog mesta. Čuvam je i ponavljam gde god da sam, a opisuje upravo ovu temu: „Ako ljudi ne stave strane sveta na isto mesto, ni taj svet neće biti u redu. Zato čuvaj svoje parče crepa, gde god da ti bude kuća. Da te seti na korene, i da ti postavi strane sveta kako valja. Onda će svaki tvoj svet biti Prevešt.“ I često se zamislim i u sebi šapnem Nisi ti meni bilo ko! To je moj drugi način da se kolevci, otadžbini kaže Volim te.

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi