Da li smo mi poslednja generacija homo sapijensa: Dunja Jocić o komadu „Izgubljeni pejzaži“ u Bitef teatru

Čovečanstvo oduvek pokušava da zagospodari životom i uspori ili sasvim eliminiše smrt. U ovom trenutku razvoja čini nam se da smo nadomak tog cilja, kaže koreografkinja i rediteljka Dunja Jocić povodom svoje plesne predstave „Izgubljeni pejzaži“ koja će biti premijerno odigrana 16. oktobra u 20 časova u Bitef teatru.

Kako objašnjava, u svom komadu postavlja pitanje: „Šta nosi budućnost za one koji je dočekuju?“
– Želimo da otkrijemo gde je greška u našem kodu, u programu naših gena. Da li smo pokorili prirodne zakone i prevazišli granice prirode tako što smo je rekonstruisali, projektovali u svojim vizijama, umetničkim delima i naučnim dostignućima i da li uopšte možemo da opazimo razliku između naše projekcije prirode i prirode same. Postavljamo pitanja zašto imamo rok trajanja, zbog čega umiremo, kako da postanemo besmrtni ili makar dovoljno dugovečni da sami možemo da odlučimo kada nam je dosta života – kaže Jocićeva.
Rediteljka ističe da čovek voli život i oduvek ga je plašilo starenje, protok vremena koji ga približava ponoru konačnosti o kome ne zna ništa… Oduvek su ga užasavali odlasci bližnjih kao podsećanje na njegovu prolaznost.

– Uspeli smo, kao najsnalažljiviji i najagresivniji oblik života na planeti (koju besvesno uništavamo), da dođemo do sofisticiranih naučnih i tehničkih dostignuća koja nam omogućavaju da drastično promenimo način na koji gledamo na život i smrt. Sve je bliža praktična primena veštačkih organa, od mozga preko udova, koji će biti daleko dugotrajniji i efikasniji od ovih koje trenutno imamo i koje nam je podarila priroda. Gde su granice prirodnog i veštačkog? Šta dobijamo, a šta gubimo? Gde je tu etika, da li nestaje? – pita ona, i dodaje:
– Da li smo time učinili da ovaj oblik postojanja čoveka (kome smo svedoci) bude samo jedna karika, stepenica ka Natčoveku? Ka čoveku-mašini koji nema vremenska i biološka ograničenja kao mi sada? Da li smo mi poslednja generacija homo sapijensa?
Govoreći o radu sa Bitef Dance kompanijom, Jocićeva podseća da „Izgubljeni pejzaži“ nisu prva saradnja kao koreografu sa ovom fantastičnom grupom igrača.
– Zbog toga mogu da sa sigurnošću primetim šta se nije promenilo u poslednjih nekoliko godina koliko se nisam srela sa ovim predanim ljudima. Iako se zapravo gotovo cela trupa izmenila i sada je mnogo mladih, darovitih plesača, smisao njihove igre i zajednička svest su ostali da lebde iznad Bitef Dance kompanije kao neki dobri duh, i to je ogromna vrednost. To je ostalo isto, a veoma je retko. Ovi mladi ljudi su za mene kao koreografa uzbudljivi, snažnog izraza, širokih shvatanja i delikatnog humora. Naizgled teško spojiva razlika njihovih individualnosti predstavlja pravo blago i veliku inspiraciju iz koje je velikim delom nastala i ova predstava – objašnjava Jocićeva.

Ističe da je Bitef Dance kompanija redak primer kako stvari u Srbiji i u Beogradu (što se scene savremenog plesa tiče) mogu perfektno da funkcionišu kada postoji volja, želja za ozbiljnim i napornim radom, i ljubav prema plesu i izvođenju.
– Velika je šteta i potpuno mi je nezamislivo da jedan grad veličine Beograda ima samo jednu ovakvu trupu i samo jedno pozorište namenjeno za savremeni ples. Treba da ih je više, i trupa i teatara, jer Beograd to zaslužuje i to mu je potrebno. To je povezano. Na taj način se gradi i neguje scena. To je progres – zaključila je koreografkinja.

U komadu “Izgubljeni pejzaži” igraju Ana Ignjatović Zagorac , Miloš Isailović, Marija Bergam, Branko Cvejić, Tamara Pjević, Branko Mitrović, Jakša Filipovac, Nikola Živković, Milica Bajčetić, Mila Lukić, Dušan Bajčetić (alternacija).

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi