Kamen u rukama Bisenije Tereščenko: Mozaik je čudesna alegorija života

Bisenija Tereščenko je neko ko rukama i osećanjima stvara umetnost u kamenu. Onu kojom se ostavlja dubok trag i kojoj vreme ne može ništa. Ni kiša, ni sunce, ni vetar, ni snegovi. Ni godine, ni vekovi. Moziaci su njena bajka, a kamen prijatelj sa kojim ona ume da razgovara, dajući mu život, boju i emociju, pretvarajući ga u nešto sasvim posebno. Kamenčići koji čine mozaik njenog života i rada se, u priči koja je pred vama, slažu gotovo sami, stvarajući živopisnu celinu jedinstvenog zapisa o umetnosti i sreći.

Ljubav prema umetnosti vidno je utkana u svako vaše delo, svaki kamen i potez četkicom. Kada ste je otkrili u sebi?

Urođeni likovni talenat, čiji se koreni mogu i naslutiti, ukazivao je da okom najbolje zapažam, i to levim, dominantnim. Dedin brat, Rus, Aleksandar Jefimovič Tereščenko, rezbario je u drvetu i ti predmeti krase police našeg doma, dok je pradeda po majci, Slovenac Hugo fon Kern, bio slikar iz hobija, ali vrlo istančanog talenta. Njegovi portreti i mrtve prirode nam krase zidove. U njegovom slikarskom rukopisu prepoznajem frekvenciju svog senzibiliteta. U početku, dok sam maglovito zamišljala svoju budućnost, činilo mi se da je moguće izabrati profesiju, a kasnije sam shvatila da izbora nije ni bilo. Sada mi se čini da je upravo to stvaranje i cilj života, a ne samo sredstvo egzistencije. Vaspitačice, učiteljica, drugovi, primećivali su i hvalili moj talenat i vremenom je ta veština postala moja najbliža odrednica. U ovoj divljoj košnici života svako odigra svoju svrsishodnu ulogu, ali, ipak, stalno težimo nekom boljem uređenju. Talenti bi mogli biti mera i odrednica planske organizacije društva. Pravi talenat je apsolutno human u svom iskonskom refleksu, i kad je u pitanju borba na život i smrt.

Kakvim kamenom je bio popločan vaš dosadašnji put i na koji način ste uspeli da ga pretvorite u sopstvenu umetničku ekspresiju?

Talenat se tokom odrastanja mora kultivisati da bi umetničko delo postalo organ razvijenog duha. Veliki stvaraoci su tokom kulturnog razvoja čovečanstva stvorili svojevrsnu stratosferu sublimirane stvarnosti i dužni smo da svojoj deci budemo sveštenici vere u kulturu, ma koliko to odudaralo od javne, tržišne vulgarnosti. Moji roditelji su meni tu posebnu vrstu religioznosti ulili uz pomoć tada čednijeg društva. Sa mozaikom sam se susrela u trećoj godini fakulteta, kao već dosta razvijen crtač i slikar. Doživela sam ga kao još jednu slikarsku tehniku kojom mogu ostvariti sopstvenu zamisao. Već u prvom radu zadatak je bio konkretan, namenjen spoljašnjoj strani zida ograde zoološkog vrta. Zauzvrat, po tom dogovoru, studenti Likovne akademije su imali mogućnost da besplatno uđu u vrt, što su mnogi činili da bi crtali studije životinja. Paralelno je nastajao jedan od najživopisnijih i najdužih mozaika koji se sada može videti na spoljašnjoj ogradi Zoološkog vrta. Neki od nagrađenih mozaika, među kojima je i moj, postavljeni su u atrijumu Fakulteta likovnih umetnosti.

Kao što mi je Fakultet likovnih umetnosti omogućio dobre uslove za sticanje slikarskog kredibiliteta, tako mi je u trećoj godini profesor Đura Radlović pružio mogućnost da u okviru njegovog ateljea radim na značajnim poduhvatima u društvu odabranih, vrhunskih umetnika, posvećenika mozaičkoj tehnici. Nikada se nisam osećala pozvanom da pratim umetničku modnu scenu. Osećala sam kulturnu pripadnost širim vremenskim i prostornim okvirima i valjda me je tako ta tradicionalna tehnika – mozaik, svojim pedigreom i pridobila. I u oblasti uljanog slikanja nikada nisam želela da režem i presecam, da prazne glave okrećem novi, prazan list. S velikim poštovanjem se prepuštam utiscima što ih na mene ostavljaju izuzetna dela velikih slikara i izobilju motiva; u toj raskoši intuitivno tražim svoj izraz, obavezana samo svojom tronutošću. Oduvek mi je inspiracija bila najplodnija na polju intuicije koja, kao fini prelaz, povezuje instinkt i intelekt.

Kakvu emociju, dušu, život ima kamen? Ili, kako i čime mu ih udahnete?

Nedavno sam čula misao da kamen nije predmet već događaj. U tom carstvu nežive prirode kamen i dragulj akumuliraju najintenzivnije i najpostojanije pigmente. Kada taj kamen-svedočanstvo postane i slikarsko sredstvo, tanani znak u rukopisu umetnika koji slikajući valerima raznobojnog kamena ostavlja zabelešku neke svoje impresije i zamisli, onda je krajnji utisak posebno lep i slojevit smislom. To delo postaje harmonija koju izvodi umetnikova inspiracija uz prateće vokale prirode samog kamena. Nekada se kamen svojom markantnošću nameće mojoj sujeti i kao da želi da većinu zasluga prigrabi za sebe. Ipak se nekako na kraju sporazumemo, u čemu mi pomažu i razgovori kao što je naš.

Kakvu priču pričaju prsti, srce, kamen, četkica i boje dok se stvara umetničko delo? A šta vi, kao umetnik, u tom procesu nosite u sebi?

Da bi se prsti i ruke tečno i lepo raspričali moraju da nauče osnovne veštine govora i hoda, a zatim i plesa četkicom po platnu. Da bi umetničko delo nastalo, pored talenta koji nam je dat kao barjak u zavet, potrebno je imati istančan osećaj za prekrasno u svim manifestacijama života. Taj osećaj se stiče vaspitanjem i obrazovanjem. Treći preduslov je majstorstvo koje se stiče upornim radom i ono spada pod upravu volje, discipline i truda. Ta uslovnost govori koliko je život operativan u svojoj ograničenosti, koliko su duh i pokret u saglasju. Raduje me stanje kada se moja veština toliko razvije da ide ispred mene, kad nadmaši svest i strepnje i postane kormilar mašti. Upornost i spremnost na rizik i žrtvu je moneta sreće i slobode. Sam taj zakon je ostao da važi i sada, u vreme kreditiranog konformizma. Poznavali su ga intuitivno i iskustveno stari narodi predajući žrtvu bogovima unapred, preventivno. Ono što slikar može da preda na žrtvu je ono najvrednije što ima – svoje životno vreme i snagu. Kada se ostvare ti preduslovi nastaje tiha faza stvaranja, posle koje delo počinje da živi i govori za sebe.

Kako se rađaju mozaici, i u čemu je njihova tajna?

Mozaik počinje da se stvara idejom, olovkom na papiru. U prenatalni period spada nabavka i priprema kamena, stakla, oštrenje namere i alata. Zatim počinje dugotrajno rađanje – ređanje segmenata, prirodno i sigurno, bez indukcije i epidurala. Dve osnovne metode koje primenjujem su direktno ubadanje u malter ili obrnutu tehniku, gde ređam u negativu i zatim taj rad zalijem cementnim lepkom. Češće koristim ovaj drugi metod. Tek po izlivanju mozaika lepkom, koji obuhvati i učvrsti segmente, može se reći da je mozaik rođen.

Šta se dešava u momentima kada kamen, ma koliko vi želeli, ne može da oživi? Da li odustajete ili ga ostavljate za neko drugo vreme?

Ono što najviše poremeti harmoniju stvaranja je nedostatak mere umetnika u odnosu na samog sebe. Kada sam prekomerno samouverena u svoju tehničku veštinu i propustim da angažujem unutrašnji osećaj za lepo, praćen osećajnom strepnjom, desi se da pogrešim u radu. Takođe, nije dobro ni kada imam nevericu u sopstvenu intuitivnu i stvaralačku igru već poželim da promenim tempo i da se „modernizujem“. U oba slučaja, kada ustanovim da sam na pogrešnom putu, popravljam, ponovo stvaram…

Magistrirali ste na temu „Monumentalno u bajkama i mozaiku“. U kakve bajke verujete, a kakvi mozaici su vam najinspirativniji, kako za stvaranje, tako i za uživanje u njima?

U mozaiku, kao i u bajkama, ne postoji lako i brzo rešenje. Bajka je najuzbudljivija dok pratimo put junaka koji savladava prepreke. Tok izrade mozaika je popločan sličnim motivima koji se spominju u bajkama: potraga za dragim kamenom i vrednim kaljenim oružjem, svetim zlatnim predmetima, okamenjenim cvetovima, ljudima i životinjama uz savladavanje stena i litica. Pokretač mozaičke bajke je mašta i inspiracija, krunisana srećnim krajem nakon mukotrpnog truda i strpljenja.

Koji mozaici u svetu su vas posebno opčinili i zašto?

Dopadaju mi se rimski i mnogi hrišćanski. Prošle godine sam posetila radionicu za izradu pravoslavnih mozaika u Minsku, čije radove odranije poštujem i cenim. Mozaik se razvija sporijim i manje dinamičnim hodom nego što se to dešava u svetu ostalih likovnih umetnosti. Još nisam čula za neki mozaičarski performans. Zbog toga volim da pratim nit razvoja mozaika u delima savremenih autora.

Na koje svoje delo ste najviše ponosni i zbog čega, pre svega u pogledu onoga što ste u njega utkali?

Svako delo sam radila u pogonu okolnosti i svako koje je nastalo u zanatskoj zrelosti mi je značajano. Najdraži su mi prenosivi, izložbeni mozaici – oni su metafore najdubljih, ličnih raspoloženja i utisaka. Magistrirala sam na temi Vukove „Zbirke narodnih pripovedaka“, koje su pune slikovitih scena inspirativnih za mozaičku ilustraciju. Nekim od tih bajkovitih motiva oslikala sam enterijer pekare u Andrićgradu. Tamošnju pekaru – zbog atmosfere kojom odiše – doživljavam kao najlepšu od svih u kojima sam bila. Tu je i ciklus mozaika na uvek inspirativnu temu – Umetnost i vino. Ta dva opusa i dalje paralelno proširujem. Kada treba da se predstavim kao autor, najradije spomenem dva najveća mozaika koja sam do sada radila – „Mlada Bosna“ i „Konopac“, od kojih je svaki veličine 30m2. Motiv Gavrila Principa i njegovih drugova u junaštvu je najveći likovni spomenik tim istorijskim ličnostima, a jedini izveden u mozaiku. Poseban značaj ovog mozaika je u tome što smo ga posvećeno i precizno izradili moji saradnici i ja. Odabrala sam naše najbolje mozaičare. Taj mozaik je urađen u rekordnom roku da bi njegovo otkrivanje bilo centralni događaj na dan obeležavanja stogodišnjice Sarajevskog ili Vidovdanskog atentata.

Pastoralni žanr – motiv koji je izrađen na drugoj mozaičkoj kompoziciji, jedan je od onih koje posetioci Andrićgrada takođe zapažaju i analiziraju.

Ostale skice na temu života ljudi u prirodi, na otvorenom, koje sam predočila Emiru Kusturici dok smo osmišljavali mozaik u Andrićgradu, a koje zbog ograničenosti sredstava nisu mogle biti realizovane u mozaiku, poslužile su pri oslikavanju nacionalnog restorana „Zlatna moruna“ u Kamengradu. Te skice su takođe rađene tako da se poigravaju ulogama u koje su postavljene poznate ličnosti – Tesla, Andrić i Selimović koji posmatraju Bećkovića dok igra šah sa Bobijem Fišerom, u parku na klupi. Za to vreme Rokfeler, Obama i Rotšild šibicare na ulici okruženi lokalnim višegradskim mangupima i ljudima koji su u gradnji neposredno učestvovali. Desanka Maksimović i Duško Radović piju kafu na balkonu „Zlatne morune“, a ja i mali Vito – maskota Andrićgrada – virimo iza leđa Dostojevskog, koji na trotoaru čita novine. U tom restoranu se nalaze možda jedini likovni spomenici ljudima koji su svojim intelektualnim angažovanjem podržali Srbiju u teškim trenucima po cenu lične žrtve – Peter Handke, Bobi Fišer, Nikita Mihalkov… Još mnogo motiva sadrži ta likovna megametafora u čijem sam nastanku uživala uz pomoć koleginice, izuzetnog slikara i portretiste Jasne Opavski, koja je sebe naslikala na prozoru kako dočekuje zelenog papagaja iz pesme o Krasnoj Šapočki.

Od sakralnih mozaika, na koje sam ponosna, istakla bih najveći, a to je Sv. Đorđe od 10m2, postavljen na portal crkve u Pljevljima. Za taj mozaik kažu da je najveći crkveni mozaik u Crnoj Gori. Ipak, sada sam najposvećenija onim idejama koje me, u ovom trenutku, iznutra greju i motivišu.

Vaša dela krase mnoge značajne građevine, javne, privatne i sakralne objekte. Kojem od njih se uvek vraćate i iz kog razloga?

Mozaici u Andrićgradu, kao i mnogi mozaici ugrađeni na javnim objektima predstavljaju veliku, trajnu postavku mojih dela na lepim i istorijski značajnim mestima. Kada neko zdanje dosegne potrebu za mozaikom, najčešće su sve prethodne faze izgradnje dobro utemeljene, osmišljene i nadahnute nekim dubljim smislom. Među njima su Višegrad, restoran na Kalemegdanu, manastiri Petkovica i Bavanište, kao i mnogobrojne crkve. Posebna prednost ove „carske tehnike“ je u tome što me vodi da putujem i ostavim trag. Svaki poduhvat je pun prijatnih uspomena i stvaralačkih avantura. Ljudi često u mozaicima prepoznaju moj rukopis i prenose svoje utiske.

Da li ponekad stavite kamenčić u cipelu, kako bi vas podsetio da u životu i umetnosti uvek treba ići napred i težiti ka novim izazovima?

Mozaik je takva tehnika da kamenčići sami upadaju u cipelu, a trud oko njega provereno razbija urok.

Kakav mozaik kriju vaše oči i kakvim pogledom gledate na svet?

Sve više mi se život definiše kao niz dragocenih trenutaka – segmenata, tesera, dragih, poludragih, svetlih, svetih kao zlato oreola, muklih kao boja prastarih stena i tamnog stakla – senke. Svaki detalj je pun smisla i ritma. Mozaik je čudesna, bogata pozornica – alegorija života.

Na čemu trenutno radite, i gde će ljubitelji vaše umetnosti to moći da vide?

Trenutno radim na ornamentalnim, podnim mozaicima koji će biti postavljeni u liftovima Hrama Svetog Save. U pitanju su tri mozaika od kojih svaki ima po 2,6 m2. Autor sam skica i svaka površina je različita u šari, mada su objedinjene vizantijskim stilom i istim odnosom boja. Jedan lift je horski, a druga dva su turistička i biće dostupna oku posetilaca. Na izradi mozaika je, pored mene, radio uhodan tim mozaičarki – Boba Božović i Brana Milutinović. Poliranje je izvršio kamenorezac i profesionalni mađioničar Rade Pilipović. Mozaici su impregnirani i konsolidovani pod stručnim nadzorom i po recepturi akademika inovacionih nauka, Srećka Stefanovića. Njegovom intervencijom su mermeri, koje smo koristili, dobili takve osobine da traju jako dugo – otporni su na trenje i hemikalije. Ovaj tim je okupio vrhunske umetnike i zanatlije, kao i naučne eksperte naše zemlje, kako bismo u potpunosti izveli delo u carskoj tehnici, o kojoj su maštali graditelji naših srednjevekovnih crkava, videvši je u Carigradu i nemajući dovoljno majstora da je izvedu ovde. To sada nije slučaj, jer sa naših fakulteta decenijama izlaze generacije dobrih umetnika koji imaju priliku i da se razvijaju i izlažu svoja dela na mozaičkim smotrama. Donator mozaika za liftove hrama Sv. Save je inženjer tehnologije Zoran Đondović sa kojim imam plodonosnu saradnju. Bio je donator mozaika sa predstavom kneza Lazara, koji je postavljen na portalu crkve u Andrićgradu, kao i mozaika Svetog Đorđa na portalu crkve u Pljevljima.

 

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi