Miloš Crnjanski: Rođeni pisac koji je odlučio da umre

27.10.2020

17:57 >> 16:09

0

Autor: Dejan Ćirić

Od svih nаs jedino je Crnjanski rođeni pisac. Ivo Andrić

Miloš Crnjanski: Rođeni pisac koji je odlučio da umre
Miloš Crnjanski/Printscreen

Miloš Crnjanski je bio srpski književnik i jedan od najznačajnijih stvaralaca srpske literature 20. veka. Istakao se kao pesnik, pripovedač, romansijer i publicista. Bavio se i likovnom kritikom. Ubrajan je među 100 najznamenitijih Srba. Utemeljivač je srpskog modernizma. Njegova pesma „Sumatra“ nagovestila je dolazak novog pravca, a „Objašnjenje Sumatre“ je svojevrsni manifest ovog pokreta u našoj književnosti.

Rođen je, na današnji dan, 26. oktobra 1893. godine, u Čongradu, tadašnjoj Austrougarskoj, danas Mađarskoj. Potiče iz siromašne porodice. Otac Toma bio je opštinski beležnik koji je zbog svog snažnog zastupanja srpske manjinske politike „prognan“ iz Banata u Čongrad, koji je, prema mišljenju Crnjanskog, bio neka vrsta „tadašnjeg činovničkog Sibira“. Miloševa majka Marina Vujić bila je rodom iz Pančeva. Crnjanski je od 1896. godine odrastao u Temišvaru, u patrijarhalno-rodoljubivoj sredini koja će mu kult Srbije i njene prošlosti usaditi u dušu kao najdražu relikviju. Najdublje i najtrajnije vrednosti svojih dečačkih godina doživljavao je u tipično srpskim nacionalnim i verskim sadržajima: crkvena škola, ikona Svetog Save, tamjan, pravoslavno srpsko groblje sa ritualom sahrane i zadušnica, večernje priče i pesme o Srbiji, hajdučija i nabijanje na kolac. Sve se to u njegovom biću pretvaralo u trajan nemir i nepresušan izvor nade, radosti, sumnji, razočaranja i podizanja.

Osnovnu školu je završio u srpskoj veroispovednoj školi, a maturirao je u temišvarskoj gimnaziji kod katoličkih fratara pijarista. Po vlastitim rečima, bio je osrednji đak do očeve smrti, tačnije do petog razreda gimnazije, kada je odlučio da „ubuduće bude među prvima“, što je i ostvario. Prvu pesmu „Sudba“ objavio je u somborskom dečjem listu „Golub“, 1908. godine. U leto 1912. odlazi u Opatiju, a potom se upisuje u riječku eksportnu akademiju. Igrao je fudbal u klubu „Viktorija“ na Sušaku. Godine 1913. upisao je studije medicine u Beču, koje nikada nije završio.

Wikipedia

Vest o ubistvu austrougarskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda zatekla ga je u Beču. Na samom početku Prvog svetskog rata Crnjanski je doživeo odmazdu austrijskih vlasti zbog Principovih revolverskih hitaca u Sarajevu, ali nije zatvoren, već poslat na front u Galiciju, gde biva ranjen. Veći deo vremena tokom ratnih dana provodi u samoći ratne bolnice u Beču. U njegove uspomene, kako je pisao, neizbrisivo su se utisnuli prizori ratne pustoši: „…front, bolnice, pa opet front, i ljubavi, svuda ljubavi, za hleb i za šećer, sve mokro, sve kiša i blato, magle umiranja” – to su bili doživljaji života u kojima je sazrevao mladi pisac. Trideset miliona nedužnih mrtvih ljudi našlo se u antiratnim stihovima ovog nesrećnog mladog čoveka koje je doneo iz rata, u svojoj vojničkoj torbi, prvo u Zagreb, a zatim u Beograd, gde se 1919. godine upisuje na Filozofski fakultet, na kome studira književnost i uređuje list „Dan“.

Crnjanski se, sa čitavom svojom generacijom, vratio u razorenu domovinu sa umorom i rezignacijom. „U velikom haosu rata”, govorio je, „bio sam nepokolebljiv u svojim tugama, zamišljenosti i mutnom osećanju samoće.” I u svojim ratnim i posleratnim stihovima, iskreno je pisao o svojoj rezignaciji i izgubljenim iluzijama. Osećao se tada pripadnikom naprednih društvenih snaga i glasno se izjašnjavao za socijalizam.

Književno stvaranje Miloša Crnjanskog u tom periodu bilo je krupan doprinos naporu njegove generacije da se nađu nov jezik i izraz za nove teme i sadržaje. Potpuno novim stihom i sa puno emotivne gorčine, izražavao je svoj bunt, opevao besmislenost rata, negirao vidovdanske mitove i sarkastično ismevao zabludu o „zlatnom veku“ koji je obećavan čovečanstvu. Snagom svoje sugestivne pesničke reči mnoge vrednosti građanske ideologije je pretvarao u ruševine, ali na tim ruševinama nije mogao niti umeo da vidi i započne novo. Crnjanski je i u stihu i u prozi tih poratnih godina bio snažan, sve dok je u njemu živeo revolt na rat.

Printscreen

Godine 1920, upoznaje se sa Vidosavom Ružić, sa kojom se venčava godinu dana kasnije. Sa njom odlazi u Pariz, a zatim putuju po Italiji. Od 1923. do 1931. godine radio je kao profesor IV beogradske gimnazije i saradnik lista „Politika“. Istovremeno radi kao novinar u listu „Vreme“. Godine 1927. u „Srpskom književnom glasniku“ izlaze prvi nastavci njegovog romana „Seobe“, za koji 1930. dobija nagradu Srpske akademije nauka. Sledećih godina putuje brodom po Sredozemnom moru i izveštava iz Španije. U periodu između 1935. i 1941. radi u diplomatskoj službi u Berlinu i Rimu.

Po izbijanju Drugog svetskog rata, evakuisan je iz Rima, i preko Madrida i Lisabona, avgusta 1941. odlazi u London, gde ostaje u emigraciji tokom ratnih i posleratnih godina. Kao protivnik Josipa Broza Tita i komunističke ideologije nije želeo da se vrati u Jugoslaviju, i 1951. godine uzima britansko državljanstvo. U Londonu je radio kao knjigovođa u obućarskoj radnji „Helstern“ na Bon dstritu i raznosio knjige firme „Hačards“ na londonskom Pikadiliju. Njegova supruga je šila lutke i haljine za robnu kuću „Herods“. Miloš u tom periodu stiče diplomu Londonskog univerziteta i diplomu za hotelijerstvo i menadžerstvo. Mogućnost povratka u otadžbinu nagovestio mu je, tokom jednog susreta u Londonu, poznanik iz mladosti, slikar i komunistički funkcioner Moša Pijade. U Jugoslaviju se vratio 1965. godine i po dolasku se odrekao britanskog državljanstva. U početku je stanovao u beogradskom hotelu „Ekscelzior“, u blizini Skupštine. U traganju za obalama svoga života, on je s radošću ugledao Beograd koji je u njegovoj nostalgiji blistao „kao kroz suze ljudski smeh”. U stihovima posvećenim Beogradu, potresno i nadahnuto je izrazio svoja osećanja povratnika sa duge životne odiseje:

U tebi nema besmisla i smrti

Ti i plač pretvaraš kao dažd u šarene duge.

A kad dođe čas, da mi se srce staro stiša,

tvoj će bagrem pasti na me kao kiša.

„Lament nad Beogradom“

Imao je preku narav, izrazitu crtu ponosa, poštenja i neodstupanja od svojih stavova. Govorio je da o njemu treba da sude čitaoci, tiho i neprimetno. Preminuo je u Beogradu, 30. novembra 1977. godine. Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju. Prema njegovoj želji iz testamenta, Narodna biblioteka Srbije je 1979. godine primila zaostavštinu Miloša Crnjanskog. Ustanovljena je i nagrada sa njegovim imenom, po zaveštanju osnivača Zadužbine Miloša Crnjanskog, Vidosave Crnjanski. Dodeljuje se na dve godine od 1981. na dan Miloševog rođenja, 26. oktobra. Na Kalemegdanu je 25. oktobra 1993, 100 godina od rođenja Crnjanskog, podignuta njegova bista, delo vajarke Drinke Radovanović.

Printscreen

Neka od najpoznatijih dela Miloša Crnjanskog kojima je ostavio dubok i autentičan trag u srpskoj književnosti su: „Lirika Itake“, „Lament nad Beogradom“, „Pisma iz Pariza“, „Tajna Albrehta Direra“, „Ljubav u Toskani“, „Dnevnik o Čarnojeviću“, „Sumatra“, „Seobe“, „Druga knjiga Seoba“, „Roman o Londonu“ i mnoga druga. Rukopis njegovog prvog romana „Sin Don Kihotov“ nažalost je izgubljen. Pisao je i drame i objavio nekoliko knjiga reportaža i dve antologije lirike istočnih naroda.

„Roman o Londonu”, za koji je izjavio da će biti labudova pesma u prozi, preveden je na francuski, rumunski, poljski, mađarski, češki, ruski, slovenački i makedonski jezik, a prevod na engleski je u pripremi za ovu godinu. Objavljen je 1971. godine, već sledeće je dobio NIN-ovu nagradu, a na osnovu ankete Narodne biblioteke Srbije, ovaj roman je bio najčitanije delo u 1974. godini.

Napisao je i memoare pod nazivom „Embahade“, 1983. godine, koji obuhvataju period od 1928. do 1945. godine, kada je bio u poslanstvu u Berlinu, Rimu i Londonu. U prologu, Crnjanski je naveo da su to njegove „beleške o nesreći našeg naroda, a nisu ni dnevnik, ni istorijat, ni studija, ni pamflet“, već su to uspomene pisca očevica „o dobu koje je bilo puno nesreća, žalosti, strahota“.

Intenzivno se bavio sportom. Igrao je fudbal, koji je bio njegova najveća strast, veslao, jedrio, vežbao, mačevao, skijao, trenirao boks. Sa floretom u ruci, govorio je njegov učitelj mačevanja, imao je „brzinu ludaka“. Bio je vatreni navijač Crvene zvezde.

Printscreen/Srbijamarka, PTT Srbija

Smrt Miloša Crnjanskog obavijena je velom tajne. Smatra se da je počeo da boluje od demencije. Primetivši tragove bolesti, povlači se u sobu i biva mu sve gore. Jedne noći mu je pozlilo i njegova supruga je pozvala doktora Bogdanovića, u kojeg je Miloš jedino imao poverenja. Odveden je u bolnicu. Doktorku je tiho zamolio da ga više ne muči, a Bogdanoviću je, na ubeđivanje da mora da jede, rekao: “Ja uopšte nemam nameru da živim.” Ni sa Vidom nije razgovarao, ćutao je sklopljenih očiju, i posle dva dana umro. Urađena je obdukcija koja je pokazala da su svi vitalni organi bili zdravi. Lekari su konstatovali da je uzrok smrti psihosomatske prirode.

Citati Miloša Crnjanskog:

„Ležaću po ceo dan u travi i gledaću u nebo. Svaki dan će imati novu boju. I te boje umiriće moje oči, a ja sam sav miran, kad mi se smire oči.“

„Cela naša zemlja sastavljena je od komada prošlosti. Daleko je od mene i sama pomisao da bi trebalo na toj prošlosti stati. Daleko od toga. U budućnost treba gledati. U budućnost treba ići. U budućnost gledaju i idu svi srećniji narodi.“

„Ne, ne postoji nikakva zajednica ljudi. Priča je to. Postoji samo samoća čoveka.“

„Nisam nikad iskao da me iko prati, uvek sam iš’o s mojim srcem ludim.“

„Nada je najviši stepen mudrosti u ljudskom životu.“

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi

Najčitanije Vesti