Priča o Vivijen Li: Holivude, ime ti je Skarlet!

Vivijen Li je bila engleska pozorišna i filmska glumica, koja je radila sredinom prošlog veka. Tokom tridesetogodišnje karijere glumila je veliki broj Šekspirovih junakinja, poput Ofelije, Julije, Kleopatre i ledi Magbet. Pored svog supruga Lorensa Olivijea nastupala je u pozorištima širom sveta.

Njeni poznati filmovi su „Požar nad Engleskom“, „Ledi Hamilton“ i „Cezar i Kleopatra“, dok je za uloge u filmovima „Prohujalo sa vihorom“ i „Tramvaj zvani želja“ nagrađena Oskarom za najbolju glavnu glumicu.

Vivijen je smatrala da njene glumačke sposobnosti nisu dovoljno cenjene i da uloge dobija zbog svoje lepote. Pored toga, veoma rano je počela da pati od manične depresije, zbog čega je stekla reputaciju glumice teške za saradnju. Sve to je, uz buran ljubavni život, uticalo na česte prekide i periode neaktivnosti u njenoj karijeri. Umrla je u pedeset četvrtoj godini, glumivši u samo devetnaest filmova.

Rođena je na današnji dan, 5. novembra 1913. godine, u Dardžilingu, u Zapadnom Bengalu, u Britanskoj Indiji, kao Vivijan Meri Hartli, u porodici Ernesta Hartlija, britanskog oficira u indijskoj konjici, i Gertrude Robinson. Vivijan Harti se prvi put pojavila u pozorištu sa tri godine, recitujući pesmu u majčinoj glumačkoj amaterskoj grupi. Kao jedino dete, 1920. godine je poslata u manastir Roehampton u Engleskoj, gde se sprijateljila sa mladom Morin O’Salivan, koja je uskoro postala glumica.

Obrazovanje je stekla u Evropi, vrativši se roditeljima 1931. godine. Otkrila im je da, kao i Morin, i ona želi da postane velika glumica. Oboje su je podržali u toj nameri, a otac joj je pomogao da se upiše na Kraljevsku akademiju dramskih umetnosti u Londonu. Krajem 1931. godine, zaljubila se u Herberta Lija Holmana, trinaest godina starijeg advokata,. Venčali su se 1932. godine, kada je Vivijan napustila studije. U oktobru sledeće godine rodila je kćerku Suzan. Uprkos novoj ulozi majke, osećala se skučeno i nezadovoljno kod kuće, jer je zaboravila svoj davnašnji san. Shvativši to, prijatelji su je predložili za manju ulogu u filmu „Things Are Looking Up“. To je bio njen filmski debi, nakon čega je angažovala menadžera Džona Glidona. On je smatrao da ime Vivijan Holms nije prikladno za glumicu, a nakon što je odbio njen predlog da se zove Ejpril Morn, promenio ga je u Vivijen Li, ne znajući da stvara jedno od najvećih imena u istoriji sedme umetnosti.

Glidon ju je preporučio Aleksandru Kordi kao potencijalnu filmsku glumicu, ali Korda ju je odbio smatrajući da nema glumačkog potencijala. Nakon uloge u predstavi „The Mask of Virtue“ 1935. godine, Lijeva je dobila sjajne kritike, bila je često intervjuisana i izašlo je nekoliko novinskih članaka o njoj. Među njima je je bio i jedan iz „Dejli ekspresa“, u kojem je novinar naglasio kako joj se „izraz lica promenio munjevitom brzinom“, što je bilo prvo javno spominjanje njenih karakterističnih promena raspoloženja. Korda, koji je prisustvovao premijeri predstave, priznao je svoju grešku i potpisao sa njom filmski ugovor, napisavši joj ime Vivijen Li. Na premijeri predstave „The Mask of Virtue“ bio je i Lorens Olivije, čija je pozorišna karijera tada dobila polet. Dve godine kasnije, njih dvoje su dobili uloge u filmu „Požar nad Engleskom“, i privlačnost koju su osećali jedno prema drugom za vreme snimanja, ubrzo se razvila u ljubav. Uprkos tome što su oboje već bili venčani, nisu krili da su zaljubljeni jedno u drugo. Supružnici su im nakon dugog odbijanja dali razvod, i oni su se venčali 1941. godine.

U to vreme, Lijeva je čitala roman „Prohujalo sa vihorom“ i naložila agentu da je predloži Dejvidu Selzniku za glavnu ulogu. Rekla je novinaru: „Sama sam se angažovala za ulogu Skarlet O’Hare“, a filmski kritičar K. A. Ledžun prisetio se razgovora iz istog perioda u kojem je rekla: „Lorens Olivije neće glumiti Reta Batlera, ali ću ja glumiti Skarlet O’Haru. Čekajte i videćete.“ Vivijen se 1938. pojavila u filmu „Jenki u Oksfordu“ pored Roberta Tejlora i Morin O’Salivan. To je bio njen prvi film koji je primećen i u Sjedinjenim Državama. Tokom produkcije je stekla reputaciju teške i nerazumne osobe, a producenti su rekli njenom agentu da njen ugovor neće biti produžen ako se i dalje bude tako ponašala. Iste godine Olivije putuje u SAD, na snimanje filma „Orkanski visovi“, a Vivijen ide sa njim zbog kastinga za ulogu Skarlet O’Hare. Tog meseca, Selznik ju je gledao u „Požaru nad Engleskom“ i ona postaje jedan od najozbiljnijih kandidata za ulogu. Kad je Majron Selznik, koji je predstavljao i Olivijea, sreo Lijevu, pomislio je da ona poseduje kvalitete koje traži njegov brat. Odveo ih je na set gde je snimana scena požara skladišta u Atlanti, i upoznao Vivijen sa ekipom. Sledećeg dana, ona je pročitala scenu za Selznika, koji je organizovao probu i napisao svojoj ženi: „Ona je neočekivani pobednik i izgleda prokleto dobro. Samo za tvoje uši: sve je spalo na Polet Godar, Džin Artur, Džoun Benet i Vivijen Li.“ Reditelj Džordž Kjukor se složio i pohvalio njenu „neverovatnu volju“, te je ona odmah dobila ulogu. Margaret Mičel verovatno nije imala Vivijen Li na umu kad je napisala: “Skarlet O’Hara nije bila lepa”. A jedna od najvećih filmskih zvezda svih vremena je upravo bila rođena.

Snimanje se pokazalo teškim iskustvom za Vivijen. Kjukor je otpušten, a doveden je Viktor Fleming, sa kojim se ona često prepirala. Olivija de Hevilend i Vivijen su se tajno sastajale sa Kjukorom, noću i vikendima, u potrazi za njegovim savetom kako bi trebalo da odigraju svoje uloge. Sprijateljila se sa Klerkom Gejblom i njegovom suprugom Kerol Lombard, ali se sukobila sa Leslijem Hauardom, koji je igrao Ešlija. Zbog svog poremećaja, ponekad je morala da radi sedam dana nedeljno, često do kasno u noć, a nedostajao joj je Olivije, koji je radio u Njujorku. Napisala je Liju Holmanu: „Prezirem Holivud… nikad se neću naviknuti na ovo – kako mrzim filmsku glumu.“ Olivija de Hevilend je 2006. odgovorila na tvrdnje o njenom besnom ponašanju tokom snimanja filma „Prohujalo sa vihorom“, što je objavljeno u biografiji Lorensa Olivijea. Branila je Lijevu, rekavši: „Vivijen je bila besprekorno profesionalna i besprekorno disciplinovana na snimanju filma. Brinule su je dve stvari: da li će dati sve od sebe u izrazito teškoj ulozi, i kako će podneti veliku udaljenost od Larija, koji je Njujorku.“

Tokom snimanja, Li je radila 16 sati dnevno, šest dana u nedelji, 125 dana. Kemi Konlon, koji je igrao Bonija Blua Batlera, rekao je: „Imam njene fotografije koje sam napravio na snimanju. Ona je iscrpljena! Ona je iscrpljena! Bila je u skoro svakoj sceni.“

Da bi se izborila sa stresom, Li je pušila zaredom četiri paklice cigareta dnevno! Inače, bila je plaćena dvadeset pet hiljada dolara za ulogu Skarlet O’Hare, dok je Klerk Gejbl, koji je radio 71 dan, dobio 125.000 dolara.

Film „Prohujalo sa vihorom“ doneo je Vivijen neverovatnu svetsku slavu, koja traje i danas, ali ona je rekla: „Ja nisam filmska zvezda – ja sam glumica. Biti filmska zvezda, samo filmska zvezda, tako je lažan život, koji se povodi lažnim vrednostima i publicitetom. Glumice dugo traju i uvek se za nih nađe divnih uloga.“ Film je osvojio deset Oskara i postao kultno ostvarenje svetske kinematografije, a uloga Skarlet O’Hare se i danas smatra jednom od najvećih ženskih glavnih uloga u istoriji filma.

Godine 1943, Vivijen je putovala kroz Severnu Afriku, nastupajući pred trupama, pre nego što je obolela, kada je konstantno kašljala i imala groznicu. Godine 1944. joj je ustanovljena tuberkuloza na levom plućnom krilu, ali nakon što je provela nekoliko nedelja u bolnici, izgledalo je kao da se oporavila. U proleće 1945. godine je snimala film „Cezar i Kleopatra“, kad je otkrila da je trudna, ali je pobacila. Pala je u tešku depresiju, koja je dosegnula kritičnu tačku kad se okrenula protiv Olivijea, verbalno i fizički ga napadajući, sve dok nije pala na pod jecajući. Bio je to prvi od mnogih nervnih slomova povezanih sa maničnom depresijom i bipolarnim poremećajem. Januara 1953, otputovala je u Cejlon kako bi snimala „Stazu slonova“ sa Piterom Finčom. Ubrzo nakon početka snimanja, doživela je nervni slom, a studio „Paramaunt“ ju je zamenio sa Elizabet Tejlor. Olivije ju je vratio u njihov dom u Engleskoj, gde mu je rekla da se zaljubila u Finča i da ga je prevarila sa njim. Zbog te epizode, mnogi Olivijeovi prijatelji su saznali za njene probleme. Dejvid Niven je rekao da je bila „dobro, dobro luda“.

Iako izmučena napadima depresije, nastavila je da radi u pozorištu, a 1963. godine osvaja nagradu „Toni“ za najbolju glumicu u brodvejskom mjuziklu „Tovarich“. Nastupila je i u filmovima „Rimsko proleće gđe Stoun“ (1961) i „Brod ludaka“ (1965). U maju 1967. godine pogoršala joj se tuberkuloza. Nakon nekoliko nedelja odmora, činilo se da se oporavlja.

Ipak, u noći 8. jula, tadašnji partner Džek Merival ju je pronašao mrtvu na podu spavaće sobe. Pokušala je da ode u kupatilo, a kako su joj se pluća napunila vodom, srušila se. Merival je nazvao Olivijea, koji je dobijao terapiju zbog raka prostate u obližnjoj bolnici. U svojoj autobiografiji, Lorens je opisao „gorku patnju“ kad je saznao za njenu smrt.

Vivijen Li je kremirana, a njen pepeo je rasut po jezeru u blizini njene kuće u Istočnom Saseksu u Engleskoj.

Važila je za jednu od najlepših glumica svog doba, a reditelji su to isticali u većini njenih filmova. Džordž Kjukor je rekao da je Vivijen bila „potpuna glumica, sprečena lepotom“, a Lorens Olivije je rekao da bi kritičari trebalo da je pohvale zato što je bila glumica, a ne da dozvole da se njihovi sudovi uvek iskrivljuju zbog njene lepote. Američki pisac i reditelj Garson Kanin delio je njihovo mišljenje i opisao Vivijen kao lepoticu čija je zanosna lepota često zasenila njene vrtoglave uspehe kao glumice. Rekao je: „Velike lepotice nisu često velike glumice, jednostavno zato što to ne treba da budu. Vivijen je bila drugačija, ambiciozna, istrajna, ozbiljna, često inspirisana.“

„Njujork tajms“ je u decembru 1939. godine pisao: „Skarlet gđice Li je opravdala apsurdni zahtev koji je pred nju postavljen. Ona je tako umetnički i prirodno savršeno stvorena za ulogu da se nijedna druga glumica ne može zamisliti u toj ulozi.“

Godine 1969, kritičar Endru Saris je napisao da je uspeh filma u dobrom delu bio posledica inspirisane Li, a 1998. godine da „ona živi u našim sećanjima i uspomenama kao dinamična snaga, a ne kao statična prisutnost“ .Leonard Maltin je opisao film kao jedan od najboljih svih vremena, napisavši 1998. godine da je Li briljantno odigrala svoju ulogu. Njen nastup u Vest Endu u produkciji „Tramvaj zvani želja“, pozorišni pisac Filis Hartnol opisao je kao dokaz veće snage nego što je do tada pokazivala, nakon čega su je duže vreme smatrali jednom od najboljih glumica britanskog teatra. Raspravljajući o filmskoj verziji, Polin Kejl je napisala da su Li i Marlon Brando pružili dva najveća nastupa ikad viđena na filmu i da je njen bio jedan od onih retkih nastupa za koji se s pravom može reći da u isto vreme budi strah i sažaljenje.

“Prohujalo sa vihorom” je zadivljujuć film koji pripoveda snažnu priču o hrabrosti i izdržljivosti. Film koji nas vraća u doba kada su glumci plenili svojom pojavom i predstavljali ikone veće od života. Na kraju krajeva, “Prohujalo se vihorom” je film koji i posle 80 godina od snimanja stiče nove obožavatelje, što uliva nadu da nikada neće “prohujati”, ni prestati da inspiriše. Ovo filmsko remek-delo nalazi se na IMB listi 250 najboljih filmova celokupne svetske kinematografije, a zbog „kulturnog značaja“ uključeno je u Državni filmski registar SAD. Prema oceni Američkog filmskog instituta, zauzima četvrto mesto na listama „Sto godina… sto filmova“ i „Deset najboljih epskih filmova“, a prema zaradi koja premašuje tri milijarde dolara smatra se najkomercijalnijim ostvarenjem u istoriji američke sedme umetnosti. Roman je širom sveta preveden na 30 jezika i Brajevu azbuku, i prodat u više od 30 miliona primeraka, a Vivijen Li je bila i ostala jedna od najvećih filmskih diva svih vremena.

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi