“Usra ga ti, Rado” - “Usra ga ja, Božo”: Duhovite anegdote iz života legendarne Radmile Savićević
08.02.2022 | 19:31
Kada je trebalo da se snimaju „Kamiondžije“, glumica je dobila informaciju da je uloga Violete Kruške pisana za nju. A onda su krenuli pregovori oko honorara…
Copyright Rada Savićević kao tetka Doka, predstava "Zona Zamfirova", Savremeno pozorište, 1970
Jedna od najvećih srpskih glumica svih vremena Radmila Savićević rođena je na današnji dan, 8. februara 1926. godine, u Kruševcu. Za knjigu „Radmila Savićević - prva i poslednja“ neki od naših najvećih glumaca, kao i članovi Radine porodice, pričali su o ženi koju su smatrali jedinstvenom i nezamenljivom i koju su voleli svim srcem. U znak sećanja na veliku Radu Savićević prenosimo vam neke anegdote koje su sagovornici u pomenutoj knjizi upamtili kao posebno drage uspomene.
Kad se krenulo sa radom na seriji „Bolji život“, praktično više nisam imao tekst u kome nije igrala. Ali, kad je trebalo da Dara ode iz Gigine kancelarije i da dođe druga daktilografkinja, znao sam da će to biti Rada, kao potpuna kontra Gorici Popović. Dakle, žena koja će ga apsolutno uzeti pod svoje. I ona je to briljantno odigrala. Jedino što sam joj zamerao bio je izgled:
„Rado, ti po tekstu moraš da se krpiš, nemaš para, nosiš onu grejalicu na kojoj od tri radi jedno rebro, a doterana si. Ja bih ipak da budeš malo narušenija, jer si ti jedna skromna daktilografkinja koja životari.“
A ona će meni: „Lale, ako do sad možda nisi shvatio, ja sam žensko!“
„Ali u pozorištu“, rekoh, „praviš svašta od sebe.“
„Drugo je pozorište. Dok on mene vidi tamo na pozornici, prođe vreme, a možda i ne vidi dobro. A na ekranu se sve vidi.“ Nije me poslušala ali je bez obzira na to, Živadinku maestralno izvela.
Siniša Pavić
Pozorišta su tada putovala na sve strane i to su bila velika gostovanja, koja su trajala po nekoliko dana. Rada je uvek sedela na prvom mestu, a pored nogu je imala torbu iz koje je hranila ceo autobus. Kome god da je nešto falilo tražio bi od nje:
„Rado, je l’ imaš krastavce?“
Ima Rada krastavce.
Onda neko kaže: „Al’ sigurno nemaš neku ljutu papriku?“
„Molim? Ima ljuta papričica!“
Nekom se prijelo nešto slatko - ima Rada i to. Bila je kao putujući restoran. Sve si mogao da nađeš u Radinoj torbi! U Radinoj torbi je bilo ljubavi i drugarstva, bilo je poetike, bilo je snage i jednog velikog razumevanja za sve ljude oko nje.
Mira Banjac
Rada je inače bila veoma strpljiva, ali na televiziji se neke scene ponavljaju po sto puta, mnogo se čeka i dangubi, i ona sve strpljivo, ali guta knedle i meni u jednom trenutku kroz zube procedi: „Dokle će da nas maltretiraju više.“ A onda, kad joj mrkne, što se kaže, arlaukne iz sveg glasa: „Hoćete li vi da se dogovorite konačno? Hoćete svetlo, hoćete ton, šta hoćete više?! ’Ajde da radimo, nemam više vremena!“ I nastane mrtva tišina u studiju. Umela je odlučno da preseče neku gnjavažu do koje bi došlo zbog perifernih stvari. Uvek je bila direktna, odvažna i hrabra. Znala je svakome u lice da kaže šta misli i niko se nije ljutio zbog toga jer je govorila istinu.
Ivan Bekjarev
U junu 1976. godine sam rodila sina, a „Šargan“ je putovao na gostovanje u Iran. Mi iz Ateljea smo, inače, bili jako bliski i mnogi su mi čestitali rođenje deteta, ali mi je jedino Rada iz Irana donela punu kesu stvari - neku svilu, neki šal i razne džidža bidže. Hoću da kažem koliko je ona bila jedna topla žena! Nedugo zatim, pozvala me je da dođem kod nje. Sećam se da smo sedele u kuhinji, koja je bila kao iz serija u kojima je igrala, i poklonila mi je patofnice i prslučić za bebu koje je sama naštrikala.
Sve onako šareno, pravo narodsko. Niko se toga nije setio. Možda smo svi mi tada bili kao nešto „elitniji“ i „sofisticirani“, pa nikom nije palo na pamet da naštrika patofnice. A ona ih je sama naštrikala, i stvarno je Stefan to nosio i dobro mu je došlo. Bile su predivne. I prosto, kada vam neko tako ukaže pažnju i ljubav, makar i sitnicom, pogotovo ako je za dete, onda to upamtite zauvek. I danas mi je to jako dirljivo.
Seka Sablić
Njen oštar ali pravedan jezik me je fascinirao: „More marš u pičku materinu!“ i izađe napolje. Prisustvovao sam takvoj situaciji na jednoj probi. To je ta odbrana časti i poštenja, u čemu je Rada uvek bila beskompromisna. Od jedne žene očekivati tako nešto u našem svetu je gotovo nezamislivo, ali ona nikada nije dala na sebe. I samo se od osoba kakva je bila Rada, čak i posle takve situacije, može očekivati topao zagrljaj. Od drugih ne.
Slobodan Ćustić
Mnogo smo putovali - u Švedsku, Francusku, tadašnju Čehoslovačku, u Solun: „Da kupimo, lale, zavese, da kupimo papúče.“ Uvek je imala spisak šta treba da kupi. I sva ta putovanja je pratilo bezbroj anegdota. Recimo, nije smela da uđe u lift. U Oberhofu, u Istočnoj Nemačkoj, igrali smo za naše radnike koji su zidali neki hotel od osamnaest spratova i mi baš na poslednjem spratu dobijemo sobu, jer su te bile sa najlepšim pogledom.
Možete li da zamislite nas dve koje osamnaest spratova idemo pešice, uz sve Radino „bogorađenje“ što na niškom, što na kruševačkom, što na književnom jeziku. Bukvalno sam plakala od smeha.
Onda je jedno vreme imala fazu nošenja šešira, ali sa takvim humorom, da sam ja bila oduševljena:
„Lale, mi smo nikakve glumice.“
„Što?“
„Nemamo šešír. Jesi ti videla, sve glumice nose šeširi.“
I onda smo u Pragu išle da kupimo šešire. Kao dve „suklate“ - jedna mlada i jedna starija glumica sa ogromnim, neverovatno upadljivim šeširima:
„E, sad smo, lale, prave glumice!“
Ljiljana Lašić
Bila je neizmerno nežna i brižna prema nama, mlađim koleginicama. U ona vremena se za 8. mart putovalo u Solun. Išle su sve žene, i glumice i ostale zaposlene u pozorištu. Želele smo da kupimo sve što ovde nije moglo da se nabavi; i ove farmerke i one farmerke i bezbroj majica i cipele i tašne. Na kraju smo potrošile sve pare, sutra krećemo za Beograd, mi nezadovoljne jer bismo da kupimo još nešto, ali smo ostale bez novca. A Rada nas gleda i u jednom trenutku pita mene:
„Šta još nisi kupila?“
„Joj, jedne crvene farmerke, to mi rešava život!“
„Jao, jedna bluzica sa cvetićima mi se mnogo dopala!“, kaže druga koleginica.
„Da ste se nacŕtale sutra u osam ujutru u mojoj sobi!“
Nikada to neću zaboraviti. Došle smo kod nje, nas četiri-pet, a Rada uzima novčanik, po sto maraka za svaku od nas stavlja na sto i kaže:
„’Ajde brzo! U kupovinu!“
Bila je toliko srećna što će nam pomoći da ostvarimo u tom trenutku za nas najvažniji san, koji je sa ove tačke gledišta toliko minoran i banalan. Jednostavno, ona je bila keva koja nas čuva. Zato me i danas, kada je gledam na televiziji, preplavi nežnost. Prosto mi dođe da joj sednem u krilo, da je zagrlim i izljubim.
Jelena Čvorović
Boža je gledao finale Kupa Jugoslavije, Zvezda - Dinamo iz Zagreba. Igralo se na Marakani, padala je neka kiša, blatnjav teren, užasno za igru. Mi smo u prvoj finalnoj utakmici u Zagrebu izgubili sa 1 : 0 i trebala nam je pobeda od dva razlike da uzmemo trofej. U Beogradu smo vodili, bilo je 1 : 0, a onda smo, greškom odbrane, primili gol i sve je palo u vodu.
Kako se bližio kraj utakmice, bili smo sve nervozniji i u jednom trenutku, sudija je nešto svirao protiv mene, u stvari protiv Zvezde, i ja sam se toliko iznervirao da sam uzeo malo one blatnjave zemlje i bacio je prema pomoćnom sudiji, a uz to ga i opsovao.
I sve je to na terenu nekako prošlo nezapaženo, ali ja nisam znao da je u momentu kad bacam to blato i psujem, kamera na meni. A Rada u tih nekoliko sekundi prolazi kroz dnevnu sobu, nosi kafu, gleda taj kadar i pita Božu:
„Koji je ovaj bezobráznik, sram ga bilo?!“
Kada smo se prvi put sreli izgrdila me je:
"Kakav si ti bezobráznik, kako bih ti iščupala uši da sam bila na mestu onog sudije. Sram te bilo! Ne smé to tako, to gleda cela Jugoslavija!“
Znala je da vam na najlepši i najtopliji, majčinski način skrene pažnju na ono u čemu grešite.
Dušan Savić
Rada Savićević nije bila laka osoba. To sam shvatio kad smo se prvi put sreli, radeći serijal „Gunđalice“ u okviru jutarnjeg programa tadašnje Televizije Beograd. Na prvoj čitaćoj probi, ja sednem pored nje, upoznamo se, otvaram tekst i čujem: „Slušaj, ti, mali, ima taj tekst da naúčiš il’ će da te nema, je l’ znaš.“ Ja tada nisam bio preterano mlad glumac, imao sam neko iskustvo i kad god mi se tako nešto dešavalo, odmah sam pravio distancu i otklon. Međutim, kad je počelo snimanje, shvatio sam da je ona jedna glumačka „aždaja“.
Sreo sam je možda pola godine pred smrt.
„Šta radiš, ljubi te majka?“
„Evo“, rekoh, „spremamo nešto.“
„Je l’ opet igraš nekog ludaka, šizofreničara nekog?“
„Pa, zasad je tako, videćemo kako će nadalje da bude.“
„Ako, ljubi te majka, samo ti radi to svoje.“
I ja krenem, ali kao da sam osećao da je više neću videti, okrenem se i kroz osmeh joj dobacim: „I da učim tekst, majka Rado, je l’ tako?!“
„I da učiš, jebem mu život, tako je.“
Dragan Vujić Vujke
Sećam se snimanja filma „Džangrizalo“ na Babinom Kuku, u Dubrovniku. Imali smo scenu gde se Džangrizalo, koga je igrao Zoran Radmilović, utapa u moru i muškarci skaču da ga vade iz vode, Bekjarev, Čuma i Zarić, a mi žene smo na obali, Rada, Ljilja Dragutinović i ja.
Kad smo završili scenu, vraćamo se u hotel i nekako se uguramo u ogroman spoljni, stakleni lift, i mi glumci i šminkerke i garderoberke, skoro petnaestak ljudi. Rada se inače bojala lifta, ali je u taj ušla jer nas je bilo mnogo pa se valjda osećala sigurno.
Svi muškarci su bili mokri i goli, ogrnuti samo nekim frotirima, i jedan kolega napravi štos i razgrne svoj frotir na zaprepašćenje svih žena, osim Rade, koja je mrtva hladna kao iz topa rekla: „Ih, jao, ko da je nešto.“
Svi smo prasnuli u smeh jer je to samo ona mogla. Posle smo dugo prepričavali tu anegdotu i njenu reakciju, koja nas je spasila pomalo neprijatne situacije. Bila je neverovatno spontana i duhovita žena koja je volela da se šali i na svoj i na tuđ račun, simpatično i originalno bez ikakve uvredljivosti.
Danica Maksimović
Sećam se kad mi je Boža pričao kako je Rada sekla kulise u Niškom pozorištu jer je u to vreme bila veoma ljubomorna. On je bio popularan i lep glumac, i u mnogim predstavama su igrali zajedno, ali kad bi Boža imao scenu sa nekom mladom i lepom koleginicom, ujna bi probušila kulise i gledala šta radi na sceni, pa bi mu posle predstave prebacivala kako je mogao malo manje da steže u zagrljaj tu partnerku. Doduše, po njenoj verziji, samo je „razmicala“ kulise, ali on je tvrdio da je pravila rupe na njima kako bi imala bolji pogled iza scene.
Nataša Mijušković
Rada i Boža su sedamdesete godine došli u Beograd, i Rada mi je stalno u šali govorila: „Mamu im maminu, tek sad su me otkrili kao glumicu, a ja igram sto godina.“ Iz provincije je u to vreme bilo teško probiti se.
Kad je trebalo da se snimaju „Kamiondžije“, ona dobije informaciju da je uloga Violete Kruške pisana za nju i kaže: „Dođu kod mene ljudi da pregovaraju oko uslova. Lepo ih ja primim, slatko, voda, kafa i sve to. Boža sedi sa nama. A ja znam koliki je honorar Čkalja uzeo za tu seriju. U jednom trenutku, oni mi kažu: ’Ajde, gospođa Rado, da pređemo na finansije. Koji su vaši uslovi?’ Moj Boža ode u drugu sobu, uopšte to nije mogao da sluša.
Znajući koliko je dobio Čkalja, ja kažem istu cifru. Oni zapanjeni! A igrala bih“, kaže, „i džabe jer je ta uloga toliko lepo napisana.“ Drugo, tek je morala da se dokazuje u Beogradu. „Dobro, čuli smo vaše uslove, razmislićemo i za jedno dva-tri dana ćemo vas obavestiti.“ Oni odlaze, Boža izlazi iz sobe i kaže:
„Usra ga ti, Rado.“
„Usra ga ja, Božo.“
Međutim, posle dva-tri dana su je zvali da joj kažu da su prihvatili njene uslove.
Momčilo Savićević
Nikada neću zaboraviti kad smo jednog dana otišli kod njih, Rada sedi na jednoj, Boža na drugoj fotelji. Ćute. Posvađali se. Momčilo i ja u čudu pošto se to skoro nikad nije dešavalo.
„Zamislite“, kaže Rada, „ja se šalim sa njim i kažem mu: ’Bojkane, je l’ vidiš ovu sliku? E, kad budeš umro, nju ću da ti stavim na spomenik.’
A on će meni: ’A što prvo ja da umrem? Umri ti, pa ću ja tebi da stavim sliku.’“
I posvađaju se oko slike i ko će prvi da umre.
Dok to Rada nama priča, ponovo se pokače. Ali, posle pola sata se već grle, šale i sve je kao da se ništa nije dogodilo.
Gordana Savićević
Radu sam prvi put sreo na potpisivanju svog prvog ugovora u karijeri, za predstavu „Lizistrata“ u produkciji Sava centra. Imao sam dvadeset jednu godinu, još sam studirao i bio jako srećan što sam dobio ulogu. Međutim, kad sam video ugovor, počeo sam da se dvoumim da li da to uopšte prihvatim jer je honorar bio sramno smešan. Pedeset maraka za pripreme, premijeru i predstavu. Nisam mogao da verujem. Rada je sedela u toj kancelariji i čula kada sam sekretarici, koja je beležila moje podatke, rekao da sam iz Kruševca. Onda je prišla i pitala me:
„Odakle reče da si ti, mali?“
„Iz Kruševca.“
„Iz koje ulice?“
Ja kažem iz koje.
„Pa šta se misliš, što ne potpisuješ?“
„Pa ovaj novac...“, rekoh, „ovo je katastrofalno. Stvarno je malo.“
„Aha. A koja ti je to uloga po redu?“
„Prva.“
Pogledala me je tako da više nisam imao hrabrosti reč da kažem.
„Potpisuj to odmah! I čekaj me ovde, nemoj da si mrdnuo.“
Ja potpišem i posle nekoliko minuta, ona se vraća:
„’Ajde sa mnom.“
„Gde ćemo?“
„Ne pitaj ništa, ideš sa mnom.“ Pozvala je taksi i otišli smo u njen stan.
„Peri ruke i sedaj za sto.“ I iznosi vrelu gibanicu, sarme i još gomilu hrane. „Jedi!“
„Rado, pa nisam gladan.“
„Jedi. Vidi kakav si mršav, jedi!“
Morao sam da jedem maltene do iznemoglosti.
„Dobro, a sad se javi majci.“ I vodi me do telefona.
„Nema potrebe, juče smo se čuli. Imam telefon u stanu u kome živim.“
„Javi se majci kad ti kažem. Sad se javi majci!“
I ja, šta ću, okrenem majku: „Evo da ti se javim, ovde sam kod Rade Savićević. Rekla mi je da te pozovem. Dobro sam, potpisao sam ugovor, nahranila me je, sve je u redu.“
’Ajde što me je nahranila, ’ajde što sam morao da se javim majci, nego mi je dala i neki novac jer su to bila ona teška vremena kad se jedva sastavljao kraj s krajem.
„Je l’ imaš šta da jedeš i je l’ imaš para?“
„Imam. Svega imam.“
„Nemoj da lažeš, je l’ gladuješ?!“
„Ne gladujem, ne brinite.“ I tek kad sam pristao da uzmem taj novac, poslala me je kući.
Predivna, predivna žena.
Vojin Ćetković