Utopljene duše: Tragični životi velikih srpskih pesnika

Najlepše srpske pesme 19. i 20. veka nastajale su kao izraz tuge zbog izgubljene ili neostvarene ljubavi, zbog rastanka od voljenih ili njihove smrti, kao izraz slutnje sopstvenog skorog kraja, žala za mladošću, usamljenosti, sete, pesimizma… Poete su, po nepisanom pravilu, usamljeni, neshvaćeni ljudi, koji najbolje osećaju taštinu života. Ipak, neki od njih nisu bez razloga bili nesrećni.

Branko Radičević

„Pesnik mladosti“ umro je u 29. godini. Branka Radičevića savremenici su veoma poštovali, a narod je voleo njegove pesme ispunjene lirizmom narodne poezije. Bio je prvi srpski lirski pesnik, a uz Vuka Karadžića i Đuru Daničića vodio je borbu za narodni književni jezik. Bolest ga je prerano pokosila, umro je od tuberkuloze u 29. godini. Iako je bio cenjen još za života, stigao ga je tužan kraj – sahranjen je na sirotinjskom groblju u Beču, gde je živeo i radio. Nijedne srpske novine nisu objavile vest o njegovoj smrti. Tek trideset godina kasnije, kosti su mu prenesene iz Beča u Stražilovo, gde i danas počivaju. Događaj je prerastao u opštu nacionalnu senzaciju, čime je narod Branku konačno odao priznanje kakvo zaslužuje.

Ležeći sam na samrtničkoj postelji i osećajući skori kraj, Branko se elegijom “Kad mlidijah umreti” oprostio od sveta, poezije i života koji je toliko voleo.

„Zbogom žitku, moj prelepi sanče,

Zbogom zoro, zbogom beli danče!

Zbogom svete, nekadašnji raju,

Ja sad moram ići drugom kraju!

O, da te tako ja ne ljubljah žarko,

Još bih gledao tvoje sunce jarko,

Slušao groma, slušao oluju,

Čudio se tvojemu slavuju,

Tvojoj reci i tvojemu izviru,

Mog života vir je na uviru!“

Jovan Jovanović Zmaj

Najvećeg liričara među srpskim romantičarima zadesila je velika nesreća. Zmaj je bio oženjen Ružom Ličanin, ženom koju je obožavao i s kojom je imao petoro dece. Ljubav prema Ruži pretočio je u lirski dnevnik “Đulići”, nežnih stihova punih sreće, zadovoljstva i oduševljenja. Ali, harmonija nije dugo trajala. Bio je lekar, a nemoćno je gledao kako mu jedno po jedno dete umire, dok sve petoro nije odnela smrt. Da bude još gore, ubrzo je umrla i Ruža. Skrhan velikim bolom, Zmaj piše zbirku “Đulići uveoci”, riznicu elegičnih pesama punih patnje za najmilijima. Motiv idealne drage iz “Đulića” postao je motiv mrtve drage, a velika sreća prerasla je u ogromnu tugu.

Vladislav Petković Dis

Disa je slava stigla posle smrti, dok su ga za vreme života kritičari omalovažavali. Govorilo se da je neobrazovan, nenačitan, neambiciozan, kritikovali su njegov pesimizam, i stvarali sliku neodgovornog i nezrelog deteta, nesposobnog za normalan život. Jovan Skerlić i Bogdan Popović proterali su ga iz moderne književnosti, iako se neki današnji kritičari slažu da je neposredni začetnik moderne srpske lirike upravo Dis. Teško je živeo, utehu je pronalazio u kafani, gde je neretko imao običaj da ostavi i celu platu. Bio je dopisnik u Balkanskim ratovima, nadao se da će isti položaj imati i u Prvom svetskom ratu. Pre nego što je u toku ovog rata prebačen u Francusku, opunomoćio je jednog prijatelja da u njegovo ime prima platu i šalje je njegovoj supruzi i deci u Srbiju. Prijatelj ga je prevario i platu zadržavao za sebe. Razočaran, Vladislav je krenuo je na Krf da raščisti tu nepriliku, ali je brod na kome je plovio torpedom potopila nemačka podmornica. Dis tako doživljava sudbinu koju kao da je predvideo šest godina ranije, naslovivši svoju prvu zbirku pesama “Utopljene duše”. Pre nego što se ukrcao na brod sa kog nikada nije izašao, javio se supruzi Hristini i rekao joj:

– Putujem danas. Da se oprostimo… Ja bih sebe kaznio smrću što sam u ovim prilikama poverovao drugima.

Hristina je smatrala da kao žena srpskog pesnika i kurira Ministarstva prosvete ima pravo na penziju. I dok je čekala da se molbi udovolji, zadesila ju je nova tragedija. Njihova ćerka Gordana umrla je od opekotina u požaru izazvanom nesrećnim okolnostima. Novi udarac sudbine usledio je godinama kasnije. Sin Mutimir nestao je bez traga kao pripadnik jedinica Draže Mihailovića.

Milutin Bojić

“Pesnik bola i ponosa” živeo je samo 25 godina. Bio je pravi boem. Svoje dane je provodio u poznatim kafanama Beograda, družeći se s tamošnjim umetnicima i intelektualcima. Iako istrošenog zdravlja, mobilisan je kao obveznik iz činovničkog reda u učestvovao je u balkanskim ratovima 1912. i 1913. godine. Taman kada se vratio kući i kada je bilo vreme da se odmori i zaleči došao je Veliki rat. Po objavi rata Milutin Bojić otišao je u Niš, gde je pri Vrhovnoj komandi obavljao dužnost cenzora. Kada je došlo vreme za povlačenje preko Albanije, iako jako lošeg zdravlja, krenuo je i on. Kao svedok “bola i ponosa” – strašnih stradanja, žrtvovanja i masovnog umiranja na ostrvu Vido, Milutin je napisao svoju najpoznatiju pesmu “Plava grobnica”.

Umoran, istrošen i iscrpljen, pesnik je u Solunu pao u postelju. “Srpska kuća” na Krfu danas čuva jedno Bojićevo pismo koje je napisao devojci Radmili u Beograd i koje najbolje svedoči o njegovom stanju:

“Teško sam oboleo. Svet oko mene ne zna da moram u postelju. Ustaću, sutra, samo zato da nađem nekoga kome ću dati ovo pismo. I duša mi je bolesna. I ponos. Umorni su kao i telo. Da… ja dobro vidim svoj kraj. Nema mi života, možda, još ni godinu dana. Ništa me više ne veseli. Čini mi se da nikad neću videti svoju zemlju. Ni tebe. Ostaću ovde, daleko od svega. Pokopan ispod čempresa. Zaboravljen od svih kao ovi mučenici koje savezničkim lađama mrtve predaju pučini i morskoj dubini. Molim te, ne piši i ne govori nikom o ovome. Grlim te, grlim, draga, mada mi smrt kuca na vratima.”

Milutin Bojić se mučio mesecima. Preminuo je 8. novembra 1917. u Solunu. Sahranjen je na vojnom groblju na Zejtinliku među hiljadama ratnika koje je toliko voleo i poštovao i koje su njegovi stihovi odneli u večnost. Njegovi posmrtni ostaci preneti su u Beograd krajem leta 1922. godine, u porodičnu grobnicu na Novom groblju.

Branko Miljković

Branko Miljković je studirao filozofiju i verovao je da se mogu prepevati filozofski sistemi. Smatrao je da poezija može da odgovori na pitanje šta je život, pa veliki deo njegovog pesništva predstavlja traganje za smislom sveta i života. Da li je shvatio da život nema smisla ili ga je ubila prejaka reč, još nije dokazano. Naime, u noći između 11. i 12. februara 1961. godine pronašli su ga obešenog o drvo na zagrebačkoj periferiji.

Pročitajte još

Sergej i Isidora: Ukleti crveni šal kao simbol kobne ljubavi

Imao je samo 27 godina. Zvanična verzija njegove smrti jeste samoubistvo, iako postoje mnoge sumnje i pretpostavke u vezi s tim. Navodi se mogućnost da se ubio zbog neuzvraćene ljubavi, zato što nije mogao da podnese politički pritisak i uticaj na karijeru, da ga je pratila UDBA, te da su ga ubili hrvatski nacionalisti, jer je pevao srpske pesme u zagrebačkoj kafani. Uzrok Brankove smrti zauvek će ostati tajna.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam