Da li je Leonardo da Vinči naslikao Bjanku Sforcu: Misteriozna priča iza portreta lepe devojke

“Bjanka Sforca” nije privukla pažnju kada je predstavljena umetničkoj javnosti 30. januara 1998. godine. Za posetioce aukcije kuće “Kristi” u Njujorku, ona je bila samo još jedno uramljeno lepo lice. Međutim, niko tada nije znao ko je ona, niti ime umetnika koji je autor njenog portreta.

U katalogu je bila zavedena kao obojeni crtež kredom i tušem na pergamentu s početka XIX veka, nepoznatog autora iz Nemačke koji je kopirao renesansni stil. Njujorški trgovac umetninama, Kejt Gens, kupila je sliku za 21.850 dolara.

Cena se nije promenila ni gotovo 10 godina kasnije kada je kanadski kolekcionar Piter Silverman ugledao Bjankin profil u galeriji Gensove i odmah ga kupio. “Crtež možda i jeste iz doba renesanse”, smatrao je Silverman. Gensova je usput spomenula Leonarda da Vinčija, to čarobno ime, kao autorov uzor. Silverman je vremenom počeo da se pita šta ako je lično veliki Leonardo autor ovog dela.

Da neko tek tako ušeta u galeriju i kupi crtež za koji se ispostavi da predstavlja do tada nepoznato Leonardovo remek-delo koje možda vredi 100 miliona dolara, zvuči kao urbana legenda. Leonardova dela se zaista retko pronalaze. U vreme kada je Silverman kupio crtež, već 75 godina nije bila pronađena nijedna slika za koju je dokazano da je autentično delo velikog majstora. Nije bilo podataka o tome da je tvorac “Mona Lize” uopšte koristio pergament kao podlogu za svoje radove, nije bilo kopija, niti skica. Ako ovaj crtež jeste autentični Leonardo, gde je onda skrivan čitavih 500 godina?

Silverman je skenirao crtež i poslao ga elektronskom poštom Martinu Kempu, profesoru istorije umetnosti na Oksfordu, inače uglednom stručnjaku za Leonarda. Kemp redovno dobija fotografije slika, ponekad i dve nedeljno, od ljudi koje on naziva “zaluđenicima Leonardom”, a koji su ubeđeni da su otkrili neko njegovo nepoznato delo.

– Moj spontani refleks je da negiram. Međutim, izuzetna životnost mladog ženskog lica na ovom portretu učinila je da poželim da je izbliza pogledam. Otputovah u Cirih, gde je Silverman držao crtež u trezoru. Sa dimenzijama 33 x 23,9 centimetara, portret je otprilike A4 formata. Kad sam ga ugledao, naježio sam se. Nenormalan osećaj – kaže Kemp.

Taj početni drhtaj naterao je Kempa da pokrene sopstvenu istragu. Pomoću multispektralnih skenera visoke rezolucije, uz asistenciju Paskala Kota, Kemp je u prostorijama kompanije “Lumiere technology” u Parizu proučavao slojeve crteža, od prvih nacrtanih linija do kasnijih restauracija. Što je Kemp više detalja zagledao svojih znalačkim okom, to je video više dokaza da je to Leonardova ruka – kako je kosa zgusnuta ispod trake kojom je uvezana, divno prelivanje boja, precizne linije.

– Osenčeni delovi odaju levorukog slikara poput Leonarda. Izraz lica smiren, ali zamišljen, nalik na nekoga ko je prebrzo odrastao, u skladu sa Leonardovom maksimom da portret treba da otkriva “pokrete svesti” – smatra Kemp.

Takođe, bio mu je potreban dokaz da je ovaj portret nastao za Leonardovog života (1452–1519) i da se istorijski podaci o delu uklapaju u biografiju autora.

– Pergament je verovatno od teleće kože. Datiranjem radioaktivnim ugljenikom C-14 utvrđeno je da je napravljen između 1440. i 1650. godine. Istoriografija odevanja ukazuje na to da žena na crtežu nosi kostim karakterističan za milanski dvor s kraja XV veka, sa čvrsto uvezanom kosom kakva je tada bila u modi. U to vreme Leonardo je živeo u Milanu i radio dvorske portrete po porudžbini. Perforacija na levoj ivici potreta ukazuje na to da je on bio deo knjige, moguće neke koja je napravljena u čast kraljevskog venčanja – smatra Kemp.

Detektivskim radom stigao je do imena Bjanka Sforca. Kao vanbračna ćerka milanskog vojvode, Bjanka se 1496. godine udala za Galeaca Sanseverina, komandanta milanske vojske i Leonardovog mecenu. U vreme kad je nastao ovaj portret, Bjanka je imala 13 ili 14 godina. Tragičnim sledom događaja, ona je umrla nekoliko meseci kasnije, verovatno zbog komplikacija usled vanmaterične trudnoće, što je bila česta pojava među mladim dvorskim nevestama. Kemp je portretu dao ime “La Bella Principessa” (“Lepa princeza”).

Kemp i Kot su 2010. godine objavili knjigu o svojim saznanjima. Nekoliko istaknutih stručnjaka za Leonarda se složilo sa njihovim zaključcima, ali neki nisu. Karmen Bambak, kustos zbirke crteža Muzeja umetnosti “Metropolitan” u Njujorku, navela je da portret jednostavno “ne izgleda kao da je Leonardov”. Jedan drugi stručnjak smatrao je da je crtež “previše nežan”. Nadvila se sumnja da je u pitanju vrhunski falsifikat. Sve veće podozrenje razvijalo se prema iznenadnom, gotovo čudesnom pojavljivanju crteža u javnosti. Odakle se stvorio?

Kemp nije znao. I tada, kao božjom promišlju, dobio je poruku od D. R. Edvarda Rajta, penzionisanog profesora istorije umetnosti na Univerzitetu Južna Florida. Prateći sasvim otvorenu polemiku u javnosti, Rajt je predložio Kempu da, mada se nisu lično poznavali, odgovor potraži u Narodnoj biblioteci Poljske, u Varšavi, u knjizi čiji je naslov “Sforcijada”. Rajt je, kao stručnjak za renesansnu ikonografiju, objasnio Kempu da je reč o luksuznom spomenarskom izdanju povodom venčanja Bjanke Sforce, prikladnom da se u njega uvrsti Leonardov portret.

Uz pokroviteljstvo Društva National Geographic, Kemp i Kot su otputovali u Varšavu. Kotova makrofotografija otkrila je da je iz “Sforcijade” odstranjena stranica tačno na mestu gde bi trebalo da stoji portret. Kucnuo je čas da udenu kopiju portreta Bjanke u otvorenu knjigu. Savršeno se uklapao. Za Kempa, to je bio presudan dokaz. “La Bella Principessa” bio je jednokratni, naručeni potret koji je Leonardo napravio za knjigu koja će stajati na polici.

Pročitajte još

Spasilac sveta: Misteriozna priča koja se krije iza najskuplje slike na svetu zaslužuje holivudski film

Pronađena kopija Da Vinčijeve slike stara 500 godina

Po Rajtovim rečima, knjiga je stigla u Poljsku početkom XVI veka kada je član porodice Sforca stupio u brak sa pripadnikom poljske kraljevske porodice. List je isečen iz knjige verovatno tokom njenog ponovnog koričenja u XVII ili XVIII veku. I tu mu se gubi trag. Zna se samo da je u jednom trenutku portret dospeo u posed jednog italijanskog restauratora, čija udovica ga je kasnije prodala preko “Kristija”.

Potvrđivanje autentičnosti umetničkog dela starog nekoliko vekova, naročito ako se radi o raritetnom, izuzetno vrednom Leonardovom delu, retko kada predstavlja jasan, objektivan proces. Sujete, lični ukusi i strah od sudskih parnica podjednako utiču na rasuđivanje.

Pročitajte još

Još jedna tajna „Tajne večere“: Otkriveno šta je Da Vinči ugradio u svoje remek-delo

Neobična stvar povezuje Da Vinčija, Botičelija i Buonarotija: Jedna osoba bila je značajna svim ovim umetnicima

Da bi pridobio širu saglasnost, Kemp je svoja najnovija saznanja poslao raznim renomiranim stručnjacima. Gotovo svi oni odbili su da daju komentar, čak i  za potrebe ovog članka. “Za saglasnost je potrebno vreme”, priznaje Kemp, “ali ja sam sasvim uveren u svoj stav.” Jedno je sigurno, ako dođe taj dan da Bjanka Sforca bude okačena u muzej kao originalni Leonardo, svi pogledi će biti prikovani za nju, piše nationalgeographic.rs.

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi