Veliki Getsbi: Misterija legendarnog romana koji je svet pogrešno razumeo

Skoro čitav vek pošto mu je Frensis Skot Ficdžerald udahnuo život, ukleti romantik postao je simbol za dekadentne flaperke, vodoskoke šampanjca i beskrajne žurke. Pošto ga je pop kultura oslobodila u svet iz teksta u kom je rođen, njegovo ime krasi sve, od kondominijuma do voska za kosu i specijalnog izdanja kolonjske vode (sadrži note vetivera, roze bibera i sicilijanske limete). Malo likova u književnosti, ili čak životu, otelotvoruje neko doba tako verno kao što to čini Džej Getsbi sa dobom džeza.

Danas je moguće izležavati se na Getsbijevoj sofi, iznajmiti sobu u Getsbijevom hotelu, pa čak i pojesti Getsbijev sendvič – praktično predimenzionirani, pojačani „čip bati”. Koliko god neprimereno taj poslednji artikal zvučao, nazvati bilo šta po čoveku nekad poznatom kao Džejms Gec deluje više neko problematično.

Na kraju krajeva, ekstravagantni domaćin samo je jedan deo njegovih komplikovanog identiteta. On je i krijumčar alkohola, do guše zaglibljen u kriminalnim aktivnostima, da ne pominjemo zabludeli proganjač čije razmetanje vremenom postaje izričito neukusno. Ako on otelotvoruje potencijale Američkog sna, onda ilustruje i njegova ograničenja: to je čovek, ne zaboravimo, koji je osuđen na to da skonča podjednako besmisleno kao i nasilno.

Nerazumevanje je bilo deo priče Velikog Getsbija od samog početka.

Žaleći se prijatelju Edmundu Vilsonu neposredno posle objavljivanja romana 1925. godine, Ficdžerald mu se poverio da „od svih prikaza, čak i onih najpozitivnijih, niti jedan nije imao ni blagog pojma o čemu knjiga govori”.

Kolege spisatelji kao što su Idit Vorton divili su se knjizi, ali kao što je kritičarka Morin Korigan napisala u knjizi „Čitali smo je i dalje: Kako je nastao Veliki Getsbi i zašto toliko traje“, popularni kritičari su je čitali kao krimić i bili izričito neimpresionirani njom zbog toga.

„Ficdžeraldova najnovija knjiga ćorak“, glasio je naslov u Njujork vorldu, piše bbc.com.

Roman se nije baš najbolje prodavao, i u vreme autorove smrti 1940. godine, primerci veoma skromnog drugog tiraža odavno su završili kao remitenda.

Ipak, roman je postao fenomen u popularnoj kulturi, uz pomoć Holivuda – izraz „getsbijevski” nastao je nekoliko godina posle filma iz 1974. godine sa Robertom Retfordom u glavnoj ulozi.

Getsbijeva sreća počela je da se menja kad je odabran kao poklon u američkoj vojsci. Dok se bližio Drugi svetski rat, skoro 155.000 primeraka podeljeno je u specijalnom izdanju za oružane snage, preko noći mu stvorivši novu čitalačku publiku. U praskozorje pedesetih, cvetanje Američkog sna ubrzalo je tematsku relevantnost romana, a u vreme šezdesetih, proglašen je za sveti tekst. U međuvremenu je postao moćan fenomen u popularnoj kulturi za koji čak i oni koji ga nikad nisu čitali imaju osećaj da jesu, uz pomoć, naravno, Holivuda.

Godine 1977, vrlo brzo nakon što je Redford odigrao naslovnu ulogu u adaptaciji čiji je scenario napisao Frensis Ford Kopola, prvi put je zabeležena reč „getsbijevski”. Uz polarizujući filmski spektakl Baza Lurmana iz 2013. godine, knjiga je samo u protekloj deceniji izrodila grafičke romane, mjuzikl i interaktivno pozorišno iskustvo.

Od sad pa nadalje, vrlo verovatno ćemo viđati još više takvih adaptacija i posveta, zato što su početkom ove godine istekla autorska prava romana, omogućivši svakome da ga adaptira bez dozvole zadužbine. Pozivi na Mapetovsku adaptaciju možda neće uroditi plodom (nikad ne reci nikad), ali već se radi visokobudžetna televizijska mini-serija, dok autorka Min Džin Li i kritičar kulture Vesli Moris pišu sveže uvode za nova izdanja.

Veliki Getsbi je u protekloj deceniji izrodio filmsku adaptaciju, mjuzikl, balet i interaktivno pozorišno iskustvo. Sve ovo možda tera Ficdžeraldove puriste da vrte perle među prstima od brige. Ali je vrlo moguće da će, iako će takvi projekti samo dodatno produbiti mit da organizovanje getbijevskih žurki može da bude bilo šta sem izričito neinformisano, možda doneti sveže uvide u tekst čija slava nas često navodi da preletimo preko njegovih složenosti.

Uzmite, na primer, novi roman Majkla Ferisa Smita „Nik“. Naslov se, naravno, odnosi na Nika Karaveja, Getsbijevog naratora, koji ovde dobija vlastiti potpuno razrađeni istorijat. To je priča o momku sa Srednjeg zapada koji odlazi u Evropu da se bori u Prvom svetskom ratu i vraća se promenjen, burnom ljubavnom aferom u Parizu jednako kao i rovovskim bitkama. On ima taman toliko vremena za još jedan impulsivni izlet u podzemlju Nju Orleansa, pre nego što se uputi u Vest Eg na Long Ajlendu.

Nemogući san?

Kao i mnogi, Smit se prvi put susreo s ovim romanom u srednjoj školi.

– Ništa ga nisam razumeo – kaže on za BBC, iz svog doma u Oksfordu, u Misisipiju.

– Činilo mi se da govori o gomili ljudi koji se stalno nešto žale na stvari na koje ne bi smeli da se žale.

Tek kad ga je uzeo ponovo dok je živeo u inostranstvu u poznim dvadesetim, počeo je da uviđa snagu ovog romana.

– Bilo je to za mene veoma nadrealno čitalačko iskustvo. Činilo mi se da se sa svake stranice nešto obraća direktno meni, onako kako to uopšte nisam očekivao – priseća se on.

Kad je stigao do scene u kojoj se Karavej najednom seti da mu je trideseti rođendan, Smit je već imao pregršt pitanja kakva je zapravo osoba koja je narator Getsbija.

– Izgledalo mi je kao da mu se desila neka istinska trauma zbog koje je toliko rezervisan, čak i prema samom sebi. Palo mi je na pamet da bi bilo strašno zanimljivo kad bi neko napisao Nikovu priču – kaže on.

Godine 2014, u vreme kad je već bio objavljivani autor u svojim četrdesetim, seo je da uradi upravo to, ne pomenuvši ništa ni agentu, ni uredniku. Tek kad je predao rukopis 10 meseci kasnije, saznao je da će po Zakonu o autorskim pravima morati da sačeka 2021. godinu da bi ga objavio. Smit ukazuje na citat jednog od Ficdžeraldovih savremenika koji mu je pružio ključ za razumevanje Karaveja.

– Ernest Hemingvej u svojim memoarima „Pokretni praznik“ kaže da nismo verovali nikom ko nije bio u ratu, a to mi je zvučalo kao prirodan početak za Nika.

Smit zamišlja da se Karavej, koji se bori sa PTSP-om i traumom iz rata, vraća kući u zemlju koji više ne prepoznaje. To je veliki kontrast u odnosu na urnebesnu halabuku svih onih provoda, ali Karavej je, smatra Smit, razlog zašto se Ficdžeraldov roman i dalje čita.

– Možda nisu šampanjac i plesanje, već pitanje gde smo, osećaj da sve može da se sruši svakog časa, ono što Getsbija čini značajnim od generacije do generacije.

Vilijam Kejn, ekspert za američku književnost i profesor engleskog na koledžu Velsli, slaže se da je Nik ključan za razumevanje bogatstva romana.

– Ficdžerald je razmišljao o tome da ga napiše u trećem licu, ali se na kraju odlučio za Nika Karaveja, naratora iz prvog lica, koji će ispričati Getsbijevu priču i koji će biti posrednik između nas i Getstbija. Moramo da reagujemo na Getsbija i da ga razumemo, i dok to radimo, svesni smo da mu prilazimo kroz Nikovu veoma specifičnu perspektivu, kao i kroz njegov veoma ambivalentan odnos prema Getsbiju, koji je istovremeno prepun hvale i oštre kritike, a u nekim trenucima čak i prezira – ističe Kejn.

Kao i Smit, Kejn se prvi put susreo sa romanom kao student. Bila je to drugačija era – šezdesete – ali uprkos tome, veoma se malo pažnje posvećivalo Niku. Kejn se seća da se umesto toga govorilo o simbolizmu – legendarnom zelenom svetlu, na primer, i Getsbijevom slavnom automobilu. To je podsetnik da je, na neki način, obrazovni sistem jednako kriv kao i popularna kultura za naše ograničeno čitanje ovog iskonskog teksta.

To možda jeste Veliki američki roman, ali na manje od 200 strana, njegovo suptilno ekonomično pripovedanje čini da mesta za proučavanje imaju veoma lake tačke ulaska. Da ironija bude veća, imajući u vidu da je ovo roman iluzije i deluzije, u kom je površinski doživljaj ključan, mi prečesto zanemarujemo teksturu njegove proze.

Pročitajte još

70 godina kultnog romana „Lovac u žitu“: Selindžerov Weltschmerz (I deo)

Kako to Kejn kaže: „Kad razmatramo Velikog Getsbija, mislim da moramo da razmišljamo o njemu ne samo kao o romanu koji je prilika ili tačka odstupanja da porazgovaramo o velikim američkim temama i pitanjima, već da istinski zaronimo u bogatstvo Ficdžeraldovog pisanja. Moramo da prodremo u Getsbija, to je tačno, svesni njegovog društvenog i kulturološkog značaja, ali moramo i da mu se vratimo kao pukom književnom iskustvu.”

Kejn ponovo iščitava roman svake dve do tri godine, ali se često zatiče kako razmišlja o njemu između dva čitanja. Kao prošlog leta, na primer, kad je američki predsednik Bajden, prihvatajući predsedničku nominaciju svoje stranke na Demokratskoj konvenciji, govorio o pravu da se slede snovi o boljoj budućnosti.

Američki san, je, naravno, još jedna od Getsbijevih velikih tema, i tema koja se uporno pogrešno tumači.

– Ficdžerald pokazuje da je taj san veoma moćan, ali i da je za većinu Amerikanaca veoma teško da ga ostvari. On im uliva veliku nadu, veliku želju i zaista je izuzetno koliki trud mnogi od njih ulažu da ispune te snove i te želje, ali taj san je van domašaja mnogih i mnogi se odriču previše toga da bi postigli taj veliki uspeh – ističe Kejn.

Među preprekama, čini se da Ficdžerald poručuje, nalaze se utvrđene klasne razlike koje nikakva količina novca neće omogućiti Getsbiju da premosti. Taj stav je u skladu sa raspoloženjem koje je Kejn osetio među vlastitim studentima – izvesnu „melanholiju” prema Američkom snu, osećaj koji su potpirile rasne i ekonomske neravnopravnosti koje je pandemija samo produbila.

U nekim drugim aspektima, roman nije baš najbolje ostario. Iako je Ficdžerald pokazao na kojoj strani mu stoji naklonost istakavši brutalnu ružnoću belih suprematističkih uverenja Toma Bjukenona, on uporno Amerikance afričkog porekla opisuje kao „bakovi” (pogrdan rasistički izraz toga vremena). Čitanje romana je frustrirajuće iskustvo i sa feminističke tačke gledišta – njegovim ženskim likovima nedostaje dimenzionalnost i samostalno delanje, a umesto toga se posmatraju kroz prizmu muške požude.

Sada sa otvara put za beskrajne kreativne odgovore na te zastarelije i neprijatne aspekte, a nova TV mini-serija u produkciji ITV-a i A+E studija najavljena početkom ove godine čini se da će biti jedna od prvih. Scenario je napisao Majkl Herts, a Ficdžeraldova praunuka Blejk Hazard je u timu kao konsultantkinja i producentkinja, pa je serija opisana kao „prerada” klasičnog romana.

– Odavno sam sanjala o raznovrsnijoj, inkluzivnijoj verziji Getsbija koja bolje odražava Ameriku u kojoj živimo, onoj koja bi omogućila svima nama da se vidimo u Skotovom ludo romantičnom tekstu – rekla je Hazard za Holivud reporter.

Obnovljeno interesovanje do koje je dovela izmena zakona, međutim, impresivno pokazuje ne samo koliko je i dalje relevantan i zavodljiv Ficdžeraldov roman, već koliko je vitalan oduvek bio. Uzmite ga sa 27 godina i naći ćete potpuno drugi roman u odnosu na onaj koji ste čitali kao tinejdžer. A ako ga ponovo pročitate sa 45 godina, imaćete utisak da je to još drugačija knjiga.

Pročitajte još

70 godina kultnog romana „Lovac u žitu“: Selindžerov Weltschmerz (II deo)

Autorsko pravo nikad nije vršilo nikakav uticaj na težinu reči koju nosi. Konačno uspevši da objavi „Nika“, Smit se još jednom vratio Velikom Getsbiju pre nego što je predao konačnu verziju rukopisa.

– Mislim da je to roman koji će se zauvek razvijati u mojoj glavi i menjati uvek u odnosu na ono ko sam. To vam rade veliki romani – zaključuje Smit.

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi