Tamne dirke Bate Kovača: Šta su skrivale njegove knjige
13.09.2022 | 11:15
Pored toga što je muzika bila njegova najveća ljubav poznati umetnik se bavio i pisanjem
Copyright ATAImages/ A.A.
Kornelije Kovač (Niš, 1942–2022), kompozitor, pijanista, aranžer, jedan je od najosobenijih i najznačajnijih muzičara sedamdesetih i osamdesetih godina na prostorima nekadašnje Jugoslavije uopšte. Sin violiniste, čiji je otac takođe bio muzičar (pijanista i horovođa), Kornelije Kovač završio je srednju muzičku školu u Subotici i 1964. Muzičku akademiju u Sarajevu.
Osnovao je svoju prvu muzičku grupu 1961, džez trio „BKB“, a 1966. pridružuje se sarajevskim „Indeksima“. Iz Sarajeva se seli u Beograd 1968. i osniva „Korni grupu“, koja je postojala sedam godina i sa kojom je postigao velike uspehe i na domaćoj i na međunarodnoj muzičkoj sceni, između ostalog i sa pesmom „Moja generacija“, koja je 1974. predstavljala Jugoslaviju na „Pesmi Evrovizije“.
„Korni grupa“ je proslavila neke od najboljih pevača tog vremena, Dušana Prelevića, Dalibora Bruna, Dadu Topića, Zdravka Čolića, Zlatka Pejakovića...
Nekoliko godina živeo je u Engleskoj, radio kao studijski muzičar, producent, kompozitor i aranžer i sarađivao sa mnogim poznatim ličnostima muzičke estrade (Berni Mardsen, Joji Hirota, Pol Džons, Luis Jardim, Kolin Hočkinson, Dženi Daren...).
Sa engleskim muzičarima je osnovao grupu „K2“ i snimio album Why (Zašto), 1980. godine. Često je boravio u Španiji, gde je radio produkciju i aranžmane tiražnim pevačima i muzičkim grupama. Sav prihod od kompakt-diska Balkan (1993) poklonio je deci pogođenoj ratom u Bosni.
Pisao je i muziku za TV serije, pozorište i filmove („Zlatna arena“ za filmsku muziku u Puli 1972. i 1982).
Dobio je Spomen-plaketu grada Beograda za doprinos kulturi 1972. godine, titulu počasnog građanina opštine Subotica 2005. i „Zlatni beočug“ za trajni doprinos kulturi Beograda 2009.
Objavio je solističke albume: Između svetlosti i tame (1977), Why (1980), Iz drugog filma (1982 – filmska muzika), The Sampled Moonlight (1986), Balkan (1993), Kornell Kovach (1994), Moja generacija (1996), Dvojni identitet (2000), i Ljubavne balade Kornelija Kovača (2007).
Pored toga što je muzika bila njegova najveća ljubav Bata Kovač se bavio i pisanjem. Objavio je tri knjige: „Tamne dirke“ (2003), „Falko i druge priče“ (2007) i „Fusnota“ (2010).
„Tamne dirke“ je autobiografsko štivo, knjiga koja je jedinstvena u našoj savremenoj literaturi.
"Jedna od mojih avantura bila je i Španija. Ono što sam doživeo u toj zemlji pod prekom potrebom morao sam da izbacim iz sebe na papir, u muziku, bilo gde, samo da napravim prostor za nove sadržaje i zatim sve to sklonim u fajlove uspomena. Opisao sam segment svog života koji mi je najviše pomogao da upoznam samog sebe", naveo je Kornelije Kovač o ovom delu.
O svojoj drugoj knjizi svojevremeno je rekao:
„Pripovetke ’Falko i druge priče’ obrađuju širok spektar dešavanja iz mog života - od 1970. pa do 2005. godine. Više od tridesetak priča nalazi se u ovoj zbirci. Ima u njima puno dokumentarnog, ali i fikcije, pa čak i psihodelije. Najviše je u njima doživljaja iz mog života u Beogradu. Priče nisu vezane za moju muzičku karijeru, ali u njima ima dosta mojih razmišljanja o muzici, o tome kako sam počeo da stvaram...
„Fusnota“ je treća knjiga Kornelija Bate Kovača i izvesno najbolje od svega što je napisao. To su, u najkraćem, samo uslovno rečeno priče o pesmama koje su obeležile ne samo njegovu karijeru, već i živote mnogih od nas. Reč je, u stvari, o svedočanstvu (ili podsetniku), kome ranije ili kasnije pribegavaju istinski stvaraoci bogate biografije, kako se neke epizode od životne važnosti ne bi zauvek zagubile.
Temeljito, predano i istrajno, kako to može samo umetnik njegovog kalibra, Bata se orkanskom snagom svog intelekta do kraja posvećuje svemu što radi, pa je to slučaj i sa „Fusnotom“: ona nikako ne pripada ogoljenom i jeftinom tabloidnom miljeu, sa kojim smo, nažalost, danas sve češće suočeni, već ozbiljnom opisu događaja i ličnosti u njima koji su presudno uticali na Batino stvaralaštvo. Vrednost „Fusnote“ je neprocenjiva jer je u pitanju slika vremena za koje često umemo da kažemo da je bilo i nevino i lepo i bolje!
Ova knjiga se lako čita, njeni junaci su mnoge poznate ličnosti, a stil kojim je napisana je gotovo identičan onom koji je krasio Batu kao (razbarušenog) kompozitora. U svojevrsnom spoju realnog i irealnog, on se u spletu paralelnih radnji poigrava sa osobama iz svoje neposredne prošlosti, kojima će inače „Fusnota“ biti beskrajno simpatična i draga.