Sve o romanima koji su ušli u najuži izbor za NIN-ovu nagradu: Priče za koje ćete poželeti da nemaju kraj

18.01.2022

12:15

0

Laureat za 2022. godinu biće poznat 24. januara

Sve o romanima koji su ušli u najuži izbor za NIN-ovu nagradu: Priče za koje ćete poželeti da nemaju kraj
24sedam/Promo/Laguna/Arhipelag/Čarobna knjiga/Lom/Treći trg

Nedeljnik NIN saopštio je juče šest finalista koji su ušli u najuži izbor za ovogodišnju Nin-ovu nagradu. Laureat za 2022. godinu biće poznat 24. januara, kada će žiri koji čine Teofil Pančić, Marija Nenezić, Branko Kukić, Ivan Milenković i Marjan Čakarević saopštiti svoju konačnu odluku.

U završnici izbora se nalaze raznolike teme koje će čitaoce povesti u različite epohe, faze života i krajeve sveta, a mi vam predstavljamo kratak prikaz svakog od romana koji se našao u užem izboru:

"Sampas", Ilija Đurović

Prvi roman crnogorskog pisca Ilije Đurovića objavljen je u izdanju "Trećeg trga" iz Beograda, a u recenziji Bojana Krivokapića navodi se da je reč o "poemi puta".

"'Sampas' je roman. 'Sampas' je muzika. Od prve do poslednje stranice ove knjige, od Ade Bojane, preko Bokokotorskog zaliva pa do Podgorice, Ilija Đurović rafiniranim književnim stilom pred nas postavlja slike i situacije celog jednog života, života kao traganja za boljim, života kao kolopleta milih i nemilih okolnosti i događaja - onoga što bi se zaista moglo nazvati: život, literatura", zabeležio je on.

Krivokapić dodaje da je milje kroz koji likovi ove knjige traže svoj "sampas ili spas?" savremeni crnogorski, odnosno rasparčano-jugoslovenski, odnosno balkanski kontekst.

"Ilija Đurović vešto sastavlja književni pazl od kojeg nas katkad podilaze srsi, a katkad milina. Besprekoran stil kojim je ovaj roman napisan čini da ne poželimo da je kraj. Ali kraj čega? Kraj puta? Kraj traganja? ’Sampas’ nam ne dopušta da stavimo tačku. ’Sampas’ je knjiga o ljubavi prema životu, uprkos svemu", zaključuje Krivokapić.

Promo/Treći trg
 

Sam autor je svojevremeno objasnio da "Sampas", koji prati dvoje mladih koji napuštaju Crnu Goru u potrazi za nečim drugačijim, spada u žanr takozvanog "romana rečenice".

- Jedna prevoditeljka na nemački je otišla daleko i u romanu prepoznala epski, skoro njegoševski trip. Meni je bila zanimljiva ta interpretacija. Očigledno je sugerisala priču koja ima pretenziju da traje i da se skoro nikad ne završi, da taj stih nema kraja - rekao je Đurović promovišući roman, naglasivši da njegova knjiga zahteva "pesnički senzibilnog čitaoca".

Mladi pisac rođen je u Podgorici 1990. godine. Od 2013. živi i radi u Berlinu, piše poeziju, prozu, drame i filmska scenarija. Objavio je knjige priča "Oni to tako divno rade u velikim ljubavnim romanima" 2014. godine, "Crne ribe" 2016, a godine 2018. predstavio je svoju knjigu poezije "Brid", sve u izdanju "Žute kornjače".

"Ono o čemu se ne može govoriti", Elvedin Nezirović

Posle romana "Boja zemlje" i "Ništa lakše od umiranja" koji su imali snažan odjek u regionu, mostarski pisac Elvedin Nezirović vraća se motivima svog prvenca u knjizi "Ono o čemu se ne može govoriti" (Laguna).

Nezirović ponovo promišlja svoju prošlost, a u njegovom romanu pojavljuje se još jedan važan lik – grad Mostar, njegovo rodno mesto, u kome se danas oseća kao stranac.

Vladimir Arsenijević napisao je o ovoj knjizi da Nezirović "bolje od mnogih razume okrutnu istinu čuvene Foknerove rečenice o prošlosti koja 'nikada nije mrtva, pa najčešće i nije prošlost'".

Promo/Laguna
 

"Narativ o životima i smrtima njemu najbližih dobija posebnu snagu svedočenjem o zločinima nad nedužnim civilima koje su tokom rata u BiH činile sve tri strane. Prkoseći odvažno, pa i po cenu života, opšteprihvaćenoj lokalnoj mudrosti 'da su neznanje i šutnja jedini načini da se iz sjećanja izbriše ono što ga truje i remeti', Elvedin Nezirović ne može da ne zna i odbija da ćuti. Naprotiv, istančanim književnim jezikom, ali ujedno s nepokolebljivom otvorenošću, on s gotovo fanatičnim uverenjem u isceliteljsku moć književnosti odvažno piše o svemu što zna. Pa i o onome o čemu se ne može govoriti", napisao je Arsenijević.

Elvedin Nezirović rođen je 1976. u Mostaru, a do sada je objavio zbirke poezije "Bezdan" (2002), "Zvijer iz hotelske sobe" (2009) i "Propovijedanje bluesa" (2018), zbirke priča "Toliko o tome", zbirku eseja, tekstova i kolumni "Deblokada grada" (2018) i romane "Boja zemlje" (2016) i "Ništa lakše od umiranja" (2019), koji se te godine našao u užem krugu za Nin-ovu nagradu.

"Deca", Milena Marković

"Deca" čuvene pesnikinje Milene Marković u izdanju izdavačke kuće "Lom" je knjiga koja beži svim pokušajima da se žanrovski odredi. Istovremeno je poema, zbirka pesama, splet priča, roman u stihu, ali je u svakom slučaju delo koje na nesvakidašnji način oslikava detinjstvo i neizbežno odrastanje.  

Autorka je ranije objasnila da je teza njene knjige da "niko nije odrastao".

- To neko dete nas odredi za čitav život. Na dobro ili na loše. Deca su jedan od retkih načina da čovek doživi večnost i da stalno doživljava neku vrstu radosti. Deca su i stavka koja nam završi život - rekla je Markovićeva.

Pisac Miljenko Jergović u svom tekstu "Milena Marković: Grube geste, nježnosti" nadahnuto piše o novoj knjizi ove pesnikinje.

"'Deca' su roman o detinjstvu, o deci koja rađaju drugu decu, o porodici - disfunkcionalnoj, jer ko, osim popova i pedagoga, zna za funkcionalnu porodicu. 'Deca' su poema o osujećenom, večno nedovršenom odrastanju, moćna, u našim jezicima neuporediva, najveća knjiga o ženskosti, o majčinstvu, kćerinstvu i sinovstvu, opasan roman o istoriji, onoj nama najvažnijoj i traumatičnoj, koja poteče s Drugim svetskim ratom, nastavi se kroz osamdesete, tu deceniju našeg odrastanja i pregazi nas tokom devedesetih", napisao je, između ostalog, Jergović, kao i da su "Deca" jedan od najvažnijih romana koji ostaje iza naše generacije.

Promo/Lom
 

Milena Marković rođena je 9. aprila 1974. u Beogradu. Diplomirala je na odseku dramaturgije Fakulteta dramskih umetnosti 1998. i napisala veliki broj knjiga drama i poezije, objavljivanih kako u regionu, tako i na engleskom, nemačkom, francuskom, ruskom, poljskom, mađarskom, japanskom, slovačkom, rumunskom, slovenačkom…

Takođe je autor scenarija za dvanaest filmova i TV serija. Dobitnica je specijalne nagrade u Beču za najbolju dramu sa prostora bivše Jugoslavije. Ima dve Sterijine nagrade za najbolji tekst, nagradu za dramsko stvaralaštvo "Borislav Mihajlović Mihiz" i nagradu "Todor Manojlović".

Za knjigu „Tri drame“ dobila je nagradu "Miloš Crnjanski". Njen scenario za film "Otadžbina" nagrađen je Festu.

"Španska čizma", Vladimir Kopicl

Knjiga "Španska čizma" u izdanju "Lagune" govori o kraju šezdesetih i početku sedamdesetih, kada dvoje mladih Jugoslovena odlaze u austrijsku nјu ejdž i eko komunu kako bi iskusili "istinsku slobodu".

Nakon početnog oduševljenja ubrzo shvataju da i u zemaljskom raju bez muke nеmа nauke, da slobodna ljubav niје lišena posesivnosti i da se za pravi biozalogaj mora nesto i istrpeti.

Posle mnogobrojnih urnebesnih peripetija, pomalo zbunјеn i uvek vedar, glavni junak vratiće se u rodni grad i nastaviti sa svakodnevnim životom, sve dok mu nа vrata nе zakuca dečak Og, čiju majku niје video još od komunarskih dаnа. Njih dvojica ćе morati da је nađu. Ili da se nekako snađu.

Književna kritičarka Ksenija Prodanović piše da uprkos tome što ideali i nadanja začeti u periodu o kom "Španska čizma“ govori nisu zaživeli u godinama koje su usledile, to "nije turobna, sumorna priča".

"U pitanju je duhovita, pitka, zabavna priča o hipi životu i njegovim posledicama. 'Španska čizma' je, recimo, autofikcija ispričana jezikom vrhunskog pesnika i školovanog književnika", zaključuje Prodanovićeva.

Vladimir Kopicl je književnik, umetnik, pozorišni i filmski kritičar, prevodilac i novinar. Autor je 17 zbirki poezije, tri knjige eseja i jednog romana - trenutno nominovanog za dve prestižne nagrade – Nin-ovu i Vitalovu.

Promo/Laguna
 

Od tinejdžerskih dana do danas, aktivan je u kulturnim i intelektualnim krugovima, spreman da oslušne nove pravce u umetnosti i zamagli granice dozvoljenog i nedozvoljenog, običnog i nesvakidašnjeg. Kao konceptualista izlagao je na čuvenom Pariskom bijenalu, kao i mnogim samostalnim i grupnim izložbama, među kojima su izložbe savremene jugoslovenske umetnosti u Rimu, Beču, Edinburgu i Varšavi.

U svojoj pedesetogodišnjoj karijeri radio je kao urednik Tribine mladih, direktor Muzeja Savremene umetnosti Vojvodine i direktor Zavoda za kulturu Vojvodine, a njegovo stvaralaštvo ovenčano je i brojnim nagradama, kao što su "Ramonda Serbica" za celokupno delo i doprinos književnosti i kulturi, "Desanka Maksimović" za pesničko delo i doprinos razvoju srpske poezije i Disova nagrada za pesnički opus.

"Mokrinske hronike", Srđan V. Tešin

"Mokrinske hronike" su priča o jednom dečaku, jednom mestu i jednoj generaciji u lomovima osamdesetih i dramama devedesetih.

Smeštene u mesto Mokrin, ove hronike govore o jednoj generaciji u uskomešanom vremenu, pa će se otuda u njima prepoznati ljudi različitih iskustava i geografija, stoji u opisu te knjige na sajtu njenog izdavača, kuće Arhipelag.

Kritičarka Dubravka Bogutovac ocenjuje da je reč o "pamtljivoj knjizi proze, sentimentalnoj na najbolji način, zaraznoj, omamljujućoj i šarmantnoj - knjizi za prepričavanje, preporuku i sećanje".

"Iako je knjiga smeštena u svet Mokrina i njegov specifični mikrouniverzum sa svojim zakonitostima i bizarnostima, čitatelj ’Mokrinskih hronika’ može za sebe vedro reći: Ich bin ein Mokriner", piše ona.

Srđan V. Tešin rođen je upravo u Mokrinu 1971. a studirao je filozofiju i komunikologiju u Beogradu. Diplomirao je na poetici kratke priče.

Promo/Arhipelag
 

Objavio je dvanaest knjiga. Važniji naslovi: "Sjajan naslov za pantomimu" (1997), "Antologija najboljih naslova" (2000, 2013), "Kazimir i drugi naslovi" (2003), "Kroz pustinju i prašinu" (2005, 2008), "Kuvarove kletve i druge gadosti" (2006, 2014, nagrada "Borislav Pekić"), "Ispod crte" (2010, nagrada Društva književnika Vojvodine za knjigu godine, najuži izbor za Andrićevu nagradu), "Priče s Marsa" (2015, najuži izbor za književnu nagradu "Zlatni suncokret" i Andrićevu nagradu), "Gori gori gori" (2017) i "Moje" (2019).

Objavio je knjigu priča za decu i razmažene roditelje "Luka kaže" (2020) i priredio sedam tematskih antologija, panorama i izbora kratkih priča. Proza mu je prevođena na desetak evropskih jezika. Dobitnik je Medalje kulture za multikulturalnost i interkulturalnost Zavoda za kulturu Vojvodine.

"Pogovor", David Albahari

Pisac koji je šest puta bio nominovan, a jednom i osvojio Nin-ovu nagradu, ponovo se nalazi u najužem izboru za ovo prestižno priznanje sa svojim novim romanom "Pogovor".

Albahari nas, prema opisu izdavača "Čarobne knjige" u ovom neuobičajenom narativu, "vodi misterioznim i komplikovanim putevima afričko-evropskih odnosa, lavirintom nestalnih i neravnopravnih veza između dva sudbinski izukrštana kontinenta".

"U kolopletu likova i bizarnih događaja povlače se paralele između rastafarijanstva, afričkih bubnjeva i milozvučnosti slovenskog glasa Cuneta Gojkovića, između filatelije i homoseksualnosti, kao i podzemlja somalsko-srpskih odnosa. Afrika se sa stranica ovog romana javlja nemim krikom obespravljenih...", stoji u opisu ovog dela.

David Albahari rođen je u Peći 1948. a prvu knjigu, zbirku priča "Porodično vreme", objavio je 1973. u izdanju Matice srpske iz Novog Sada. Isti izdavač objavio je njegov prvi roman, "Sudija Dimitrijević" (1978). Objavio je još romane "Cink", 1988; "Kratka knjiga", 1993; "Snežni čovek", 1995; "Mamac", 1996; "Mrak", 1997, 2008; "Gec i Majer", 1998; "Svetski putnik", 2001; "Pijavice", 2006; "Ludvig", 2007; "Brat", 2008; "Ćerka", 2010; "Kontrolni punkt", 2011, "Životinjsko carstvo", 2013, kao i brojne zbirke pripovedaka.

Promo/Čarobna knjiga
 

Za jednu od njih - "Opis smrti" - dobio je Andrićevu nagradu. Roman "Mamac" dobio je Nin-ovu nagradu za najbolji roman u 1996. godini, kao i nagradu Narodne biblioteke Srbije, Balkaniku i Most-Berlin. Knjiga priča "Svake noći u dugom gradu" dobila je Vitalovu nagradu za knjigu godine.

Preveo je veliki broj knjiga, priča, pesama i eseja mnogih američkih, britanskih, australijskih i kanadskih pisaca, uključujući Sola Beloua, Vladimira Nabokova, Margaret Atvud, Isaka Baševisa Singera i Tomasa Pinčona. Preveo je i dramske tekstove Sema Šeparda, Keril Čerčil i Džejsona Šermana.

Član je SANU, srpskog PEN centra i Srpskog književnog društva. Knjige su mu pevedene na osamnaest jezika. Od 1994. do 2008. živeo je u Vankuveru, u Kanadi. Sada živi u Zemunu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi

Izvor: euronews.rs