Duvansku mafiju stvorio je ovaj čovek po nalogu Tita i Udbe!

I pored dubokih i neizbrisivih tragova u krvi i novcu, pred nadležnim domaćim i inostranim sudovima nije dokazano postojanje duvanske mafije Srbije i Crne Gore u ratnim i tranzicionim, devedesetim i dvehiljaditim godinama, što dodatno potvrđuje da je u pitanju bio državni posao, koji su strogo kontrolisale tajne službe.

To je, svojevremeno, u pero novinaru Milomiru Mariću potvrdio Titov šef Udbe, osnivač čuvenog „Geneksa“ i direktor „Avala filma“ Ratko Dražević, čovek koji je odmah nakon završetka Drugog svetskog rata osmisio međunarodni šverc duvana da bi se mogla puniti državna kasa Jugoslavije.

Gospodar života, časti i imetka

Marić je Draževića nepogrešivo opisao samo jednom rečenicom – da je bio gospodar života, imetka i časti. Priznao je mnogobrojna komunistička ubistva posle rata, a za sebe je govorio da je za života ubio 2.000 ljudi, i da je spavao sa isto toliko žena, od kojih je jedna uspela da mu slomi srce, glumica i pevačica Olivera Katarina.

Ovako je Dražević opisao nastanak duvanske mafije:

– Kada su 1947. godine ukinuti okruzi, svi mi načelnici Udbe povučeni smo u Beograd, u Udbu za Srbiju, u kojoj sam neko vreme vodio kontraobaveštajno odeljenje. Nije bilo para, deviza, a trebalo je modernizovati policijsku tehniku, kupiti radio-stanice i stvoriti sredstva za agenturu i rad kontraobaveštajne službe. Predložio sam Krcunu Peneziću da Izvršno veće Srbije formira specijalno odeljenje koje bi se time bavilo. Vlada je predložila Vladu Višnjića, a Udba mene, da u okviru preduzeća “Morava”, koje je počelo neki šverc u Nemačkoj, krenemo s poslom koji će dovesti do formiranja “Geneksa”. Od te “Morave” preuzeli smo šverc cigareta, tobože pod firmom izvoza trske u Nemačku. U vagone se okolo stavljala trska, a unutra cigarete, koje su preuzimale jevrejske grupe s kojima smo dobit delili na ravne časti.

Rat za tržište između republičke i savezne Udbe

Isti takav kanal s cigaretama uspostavljen je prema Italiji, odakle su trgovci dolazili gliserima da utovare robu na otvorenom moru i odmah je isplate na licu mesta. Zbog toga je došlo do sukoba između republičke i savezne Udbe oko podele tržišta, što je dovelo do prljavih međusobnih podmetanja.

– Na primer, jedan Italijan iz Trsta koji je bio jako bogat švercer, ali je zazirao od trgovine drogom, bio nam je glavni partner. U saradnji s njim ovladali smo tim tržištem, pa je slovenačka Udba njemu u toku noći skinula gume sa automobila i napunila ih heroinom, a na granici mu postavila zasedu da bi ga uhapsila i strpala u zatvor. Ni kriv ni dužan odležao je dve godine – objasnio je Dražević.

Sav državni šverc držali su u svojim rukama. Rekao je da su pare odlazile u crni fond, uredno prijavljen kod Narodne banke.

– Organizovali smo otkup dolara na crno, otkup brilijanata. Ta osiromašena buržoazija bila je prisiljena da prodaje porodični nakit, zlato. A kad je bilo neophodno, kad je državna blagajna do dna bila ispražnjena, pribegavalo se bukvalno organizovanom kriminalu i pljački po kućama. Odnošeni su ikone, slike, zlato, srebro, nameštaj, devize iz slamarica. Na taj način pribavljena je neophodna materijalna korist i smišljeno je uterivan strah u kosti u krugovima obeležene reakcije. Imali smo nekog Acu Lekića, Jevrejina, koji je povremeno odlazio na berzu u Amsterdam i to prodavao – opisao je Ratko komunistiku hajdučiju.

Gerliac u društvu elite

U međuvremenu, razvijeni su i crni poslovi preko Istočne Nemačke za prodaju uglja. Jedan od najbogatijih ljudi u Švajcarskoj, Vajtnauer, radio je sa Draževićem na švercu cigareta za ceo svet.

– Bili smo veliki prijatelji. To je jedna bogata trgovačka kuća, stara preko 150 godina. Držali su je njegov otac i njegovi preci. Cigarete koje smo mi plaćali, na primer, 100 dolara, prodavali smo za 500 dolara u Nemačkoj, tako da nam je čisto ostajalo 400 dolara. Po ugovoru smo delili pola-pola. Mi smo kupovali preko Vajtnauera cigarete koje su dolazile iz Amerike i bile stacionirane u nekom carinskom skladištu da ne bi mogle da se švercuju. Ono što je išlo za Italiju stajalo je kod nas u Poreču, a što je išlo za Jugoslaviju i istok bilo je u carinskim magacinima u Beogradu. Ja sam tada živeo u Švajcarskoj,  u luksuznom hotelu gde sam imao petosobni apartman, on je to plaćao. U tom hotelu sedi egipatski kralj Faruk, sedi naš kralj, sedam kraljeva u egzilu i ja s njima, tu u istom hotelu, a ja sa operskom pevačicom vodim ljubav – zapisao je Marić.

Dražević je objasnio da je čitava ta hajdučka spoljna trgovina nastala iz velike nužde u vreme stravične ekonomske blokade posle rezolucije Informbiroa, dok se FNR Jugoslavija još nije uspela izboriti za milost i zaštitu zapadnih zemalja, a strahovalo se i od moguće sovjetske okupacija dobrog dela jugoslovenske teritorije, pa su se morale nabaviti pare za blagovremeno organizovanje partizanskog, gerilskog otpora.

pročitajte još:

Sačekuša za Milovog kuma: Ubijen nakon što je dobio papire o crnogorskoj duvanskoj mafiji

– Da bi se došlo do para, Tito i Izvršni biro CK SKJ su doneli odluku da se pored već postojećeg legalnog preduzeća savezne Udbe “Invest-importa”, organizuju po svim republikama uspešne kapitalističke spoljnotrgovinske firme za crne i švercerske poslove. U skladu s tim, Krcun Penezić je u maju 1952. poverio Vladi Višnjiću i meni formiranje “Geneksa”. To je, u stvari, bilo samo prirodno ozvaničenje onoga što smo stidljivo radili i ranije, uz produbljivanje već trasiranih kanala prema inostranstvu – deo je Draževićeve ispovesti.

 

 

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi