Istražujemo: Da nam živi, živi rad! Da li bi sada iko došao na besplatnu radnu akciju?

Prva omladinska radna akcija u Jugoslaviji bila je organizovana 1942. godine u Bosanskoj Krajini, kod Ključa, i to pod nazivom “Žetva u Saničkoj dolini”. Prema dostupnim podacima, na njoj je učestvovalo čak 7.000 omladinaca, što bi danas teško bilo okupiti čak i za plaćeni rad.

Zanimljivo je da su upravo pred radnu akciju partizanske jedinice preuzele kontrolu nad teritorijom Ključko-saničke doline potisnuvši snage NDH.

Kontrola je preuzeta 28. jula 1942. godine da bi već sutradan ujutru stigao prvi omladinski radni bataljon sa 511 žetelaca. Do 1. avgusta stiglo je još oko 2.000 omladinaca, a poseban podvig bila je žetva 800 žetalaca, koja je obavljena 27. avgusta ispred ustaških bunkera.

Ali, ovo je bio samo početak, a sa radnim akcijama je nastavljeno decenijama kasnije, kada je mir uveliko zavladao Jugoslavijom. Zapravo, “akcijašenje” je toliko bilo popularno među omladinom da je prosto bila privilegija učestovati u ovakvom vidu obnove zemlje, koja posle II svetskog rata nije imala ni resurse, ni infrastrukturu.

Akcijašenje iz “prve ruke”

Milena M. (78) doselila se u Beograd davne 1964. godine kada je, kako kaže, na Novom Beogradu “nije bilo ništa” sem jedne “male kućice”.

-Novi Beograd je bio kao pustinja. Samo su bili neki vrbaci i ništa više. Da nije bilo radnih akcija, ništa od toga ne bi bilo. Sve je to tada omladina izgradila – priča ona za “24sedam”.

– Postojale su omladinske organizacije, imali su svoje rukovodstvo i predstavnike. Tada se omladina više pitala nego neki viđeni komunisti. Onda su oni donosili odluke gde će odvijati radne akcije. Bilo je više radnih akcija odjednom u Beogradu. Recimo, sećam se na Zemunskom keju da su išli da prave nasipe. Onda su hvatali kolica, lopate, grabulje… šta ko uhvati! I, onda bi zakazivali takmičenja. Podele se po grupama i takmiče se ko će više i bolje da uradi. Koja grupa pobedi, ona dobija nagradu i diplome… Omladinci su imali svoja obeležja i zastave. Nigde se nije išlo u radnu akciju bez zastave… Bogami se radilo udarnički, ali je bilo mnogo lepo druženje – seća se Milena.

Bilo i zaljubljivanja na radnima akcijama

Ona je učestvovala u radnoj akciji prilikom gradnje Novog Beograda i seća se da je tamo išla kada bi našla vremena pored redovnog posla. To je bilo normalno, kaže ona. Bio je i ponos da se radi na radnoj akciji jer se na taj način pokazivala ljubav prema otadžbini. A, neki su na radnim akcijama pronalazili i prve ljubavi.

– Bilo je da se upoznaju momak i devojka tamo, pa su neki posle i brakove sklapali. Nije to bilo kao danas, nije bilo telefona, interneta… Ako bi omladinci ostajali duže da rade, onda bi pravili barake gde su spavali. Ako ne, onda su spavali u šatorima. A. bilo je i toga da na jednom poslu rade godinu dana! Omladinci su išli peške, nije bilo prevoza. Ali su kretali u rad sa pesmom! Bilo je mnogo lepo videti ih. I mnogo njih niko nije zvao da idu tamo, nego čim čuju da je negde radna akcija, oni se sami jave. Sećam se uveče, kada se ne radi, neki bi donosili gitare, harmonike, violine… pa bi onda svirali i pevali akcijaške pesme… Nije bilo lako raditi, ali je bilo mnogo lepo – priča Milena.

Ali, akcijaši nisu radili baš sasvim džabe. Sem smeštaja i hrane, ovo je bio način i da se dobije posao, objašnjava Milena.

-Oni bi posle radnih akcija dobijali ponude za posao u javnim preduzećima. Firme su ih uzimale, posebno ako bi se pokazalo da su vredni radnici. S druge strane, jako su vodili računa o ponašanju na akcijama jer je bilo sramota da budete izbačeni ili kažnjeni – kaže Milena i dodaje da je tada omladina “uštedela mnogo para državi”, koja nije morala da plati troškove rada.

Ljudi se otuđili…

Međutim, vreme “akcijašenja” je, izgleda, zauvek prošlo. Barem tako smatraju stručni sagovornici “24sedam”.

Sociolog Vladimir Ilić objašnjava za “24sedam” da su nekada vlasnici fabrika bili radnici, a da je u vreme komunizma čovek bio mnogo više cenjen nego danas i imao više uticaja na državu.

-Običan čovek je imao više uticaja na vlast pod komunistima nego danas. Svaki mali štrajk je dovodio do panike pa su morali da popuštaju, a danas vas otpuste s posla – objašnjava on.

 

S druge strane, socijalni psiholog Vesna Tomić objašnjava da se promenio i način života, ali i komunikacije.

Pročitajte još:

Dr Tiodorović upozorava: Za Vaskrs i Prvi maj ne smemo da ponovimo greške iz februara

-Promenio se način života i te radne akcije su davno prošlo vreme. Sada je sve brže, modernije i potpomognuto savremenim tehnologijama. Ljudi su se otuđili i više teže provođenju vremena socijalnoj izolaciji ili eventualno krugu porodice – kaže ona i dodaje:

– Istovremeno, ljudi su se otuđili  jedni od drugih nezavisno od društva u kom živimo danas i u kom su živeli tada. Savremene tehnologije dovele su do visokog stepena socijalne izolacije nezavisno čak i od kovida. Vidite da ljudi uopšte ne razgovaraju. Komunikacija je prilično hendikepirana, i u kombinaciji sa kovidom i nametnutom izolacijom, ovo je bomba čije ćemo posledice tek osetiti. A paralelno sa tim ide i gubitak poverenja u institucije i to ne samo kod nas, već u čitavom svetu. Niko nikoga ne zanima uopšte – dodaje Tomićeva.

Bilo pa prošlo…

Vesna Tomić je uverena da su radne akcije prošlost koja se više neće vratiti, čak i kada bi država organizovala nešto slično.

– Ako bi država opet organizovala radne akcije, tu bi se za rad eventualno javili politički istomišljenici neke stranke, koja je u tom trenutku na vlasti. Niko ih ne bi jurio, ali bi se tačno znalo ime i prezime akcijaša. Ali pitanje je koliko bi ih bilo, a i većina bi došla pod nekim pritiskom. Ne mislim da ima neke šanse da se vrate radne akcije dok se ne promeni sistem. Nažalost, sudeći prema sadašnjem stanju svet je na putu bez povratka. Društvo polako tone u blato koje nema dna – pesimistična je Tomićeva.

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi