"Mrtve drugove vukli smo sa linije fronta, krvi je bilo za nama, nismo smeli da ih ostavimo tu": Ispovest heroja sa Košara

Bili smo braća. Svi za jednog, jedan za sve! Zato nije postojala šansa da ih ostavimo u tim prokletim Prokletijama, kaže Nebojša Džamić.

U ratu svakog dana smrt ti diše za vratom. Još je teže kad vam strada ratni drug, brat. Tu, do vas. Živo se sećam dana kad sam mrtve drugove vukao s prijateljima sa borbene linije. Vukli smo ih po snegu, krvi je bilo za nama. Bili su kao istopljeni, tela laka kao da su neka deca. Vukli smo ih sa borbene linije da im tela ne ostanu na tim prokletim Prokletijama.

Jedva preživeo

Ovako  govori Nebojša Džamić, jedan od boraca s Košara, kome su i danas, 22 godine od NATO bombardovanja, slike iz rata i dalje svakog dana pred očima. Kobnog dana, kad je jedva spasao živu glavu, ali i gledao kako mu drugovi ginu, neprijatelja je primetio, ali nije znao da su to oni, jer su nosili uniforme Vojske Jugoslavije.

– Stajao sam na livadi i video trojicu neprijatelja, ali nisam znao da su oni. Tad je nas 15 čekalo pešadijsko pojačanje, a oni su, izgleda, upali između naših snaga slučajno. Odjednom se otvorila vatra. Primetili smo da su oboreni Vasojević, Bjelobrk i još dva momka. Signalizirano nam je svima da legnemo u rov, ali oni nisu – rekao je Džamić i dodao:

– Kad smo savladali neprijatelja, došli smo do mrtvih drugova. Njih četvorica jesu bili mladi momci, ali su, kad smo ih vukli na položaje, izgledali kao deca od 15 godina. Bjelobrk gotovo nije imao pola glave, jer su na nas sasuli kišu metaka iz automatske puške. Susret je bio veoma blizak, verovatno su zato prošli..

Stalna strepnja

Kaže da su se s leševima prijatelja sklonili na rezervni položaj ispod karaule Košare, gde su visinski bili iznad neprijatelja.

Pročitajte još:

Pukovnik Đurković o novim detaljima sa Košara: Nikada se ne bi povukli da nije došlo jedno naređenje

Pre 22 godine se odigrala paklena bitka na Košarama: Dva naša tenka iznenadila Albance s leđa, a Romi zbunili NATO

Sve ovo mu je teško palo. Osim stalne strepnje, boleli su gubici baš kao tog kobnog dana.

– Jeste to bio rat, ali džabe su neki glavu izgubili. Tamo gore bili smo svesni da možda živi nećemo sići. Vodili smo se time – šta nam bog da. Minut je trajao kao dan, a dan kao godina. I uprkos tome, bili smo složni. Bili smo braća. Svi za jednog, jedan za sve! Zato nije postojala šansa da naše mrtve drugove ostavim da im kosti trule na planini – zaključio je on govoreći drhtavim glasom.

Najveće bogatstvo mu je porodica

Rat na Kosovu počeo je 5. maja 1998, a bitka na Košarama 9. aprila 1999. godine i trajala je 67 dana. Nebojša Džamić je već 1998. došao iz izviđačko-diverzantske čete. Na samom početku video je užase rata, četvoricu mrtvih mladića pobijenih 30. septembra te godine. A ipak je ostao do kraja. Danas ovaj heroj živi u Trsteniku, bavi se poljoprivredom, ima dvoje dece, sina i ćerku, a od ćerke dvoje unučadi. Kaže da i uprkos svemu što je dao, nema ništa, čak ni plaketu na zidu, piše “Kurir”.

 

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi