Beskućnik na klupi, dve kese, jedna žena i parče kifle. Filmska priča o životu koji je tad grunuo svom silinom i ostavio nas bez daha

Beskućniku koji je sedeo na klupi u beogradskom Tašmajdanskom parku prišla je žena. Ponudila mu je delić kifle… I upravo tada je život stupio na scenu u svoj svojoj strahoti, ali i lepoti, i pokazao da stazama naših puteva još hodaju ljudi sa velikim LJ.

Neverovatna filmska priča odigrala se junaku ove priče, koju prenosi dr Vladimir Đurić, psihijatar, na svojoj fejsbuk-stranici, a koja je na njega ostavila „toliki utisak“, bez obzira na to što se za 15 godina, koliko je u medicini, nagledao svega.

„Malena soba. Maksimalno sređena za srpske uslove. Uredna po hirurškim, a kamoli psihijatrijskim standardima. Čiste zavese. Jedan bolnički krevet. Jedna stolica. Jedna komoda sa nekoliko prastarih ruskih klasika i pozajmljenim prekjučerašnjim Večernjim novostima. U potpunoj diskrepanci sa tek donesenim bananama. Domaćin obrijan i uredno podšišan. U pidžami. Nasmejan…“, piše taj doktor, i dodaje da je u pitanju jedno najobičnije popodne u vreme posete u „ludnici na kraju grada“.

Tada, kako je dr Đurić napisao, muškarac i žena bili su u gospodskoj garderobi. Zabrinuti. Došli su u posetu našem junaku.

„On je srećan što mu je neko došao. Čak i na ovakvo mesto, i što je to neko „njegov… Oni rastuženi i zabrinuti što vide samo senku svog druga iz gimnazije. Druga, koji je jednom bio tako lep… Tako mlad. I, zgodan. Poletan i nesalomiv. Inteligentan. Sa svim peticama… kapacitet… i potencijal… Uvek raspoložen i nasmejan…“

Sve je počelo na drugoj godini studija

Sve je tako bilo, prema rečima dr Đurića, do druge godine ETF (Elektrotehničkog fakulteta), kada je drug počeo da traži neku čudnu simboliku i povezanost u brojevima i formulama i da ima utisak da se tu nalazi neka posebna poruka za njega.

„I kada je paranoidna shizofrenija počela da ostvaruje svoje zloslutne ciljeve zapisane u njegovoj nesrećnoj genetici. I kada je prvi put hospitalizovan na psihijatriji, na odeljenju za agitirane pacijente. Pa ubrzo i drugi put. Pa za tili čas i dvadeset i drugi put. Druga, koji je uskoro počeo da propada sveobuhvatno, telesno i psihički. Druga, koji je za dvadeset godina lečenja postao samo senka. Samo ljuštura prethodnog sebe. Sećanje na mogućnost da bude srećan…“, opisuje taj doktor i dodaje:

„I, druga koji je bio toliki baksuz da, pored sve muke, na kraju ostane i bez majke koja se jedina brinula o njemu. Hranila ga. Kupala. Oblačila i terala da pije lekove…“

Sudbonosni susret

Potom je taj čovek završio na ulici, kao beskućnik, bez hrane i, još važnije, bez lekova. Imao je sreće, kako prenosi ovaj doktor, da ga jedna žena sretne u Tašmajdanskom parku, na klupi.

Pored njega su bile dve kese, celokupna njegova imovina. Imao je i bradu staru dve godine i kosu neopranu barem godinu.

Kako dr Đurić piše, žena mu je ponudila delić kifle i u tom trenutku prepoznala njegove oči.

„I ožiljak na arkadi sa maturske ekskurzije u Budimpešti, kada ju je branio od onog pijanog slepca iz četvrtog tri, što je kasnije postao ministar…“

Šokirala se. Potpuno zamrzla. To je kratko trajalo.
Brzo je, kako piše dr Đurić, organizovala nekadašnje odeljenje iz gimnazije. Telefoni su zvonili.
„Ipak je ona bila predsednik odeljenske zajednice. A ono je bilo čuveno u celom Beogradu, po svemu dobrom“, opisuje doktor.
Ona je potom pozvala blagajnika, koji je sada u Kanadi, da prikupi novac kako zna i ume. Sekretaricu odeljenske zajednice, sada vrsnog advokata, da pomogne u vezi s preuzimanjem starateljstva nad drugom. Zvala je još ljudi.

Pozvani u pomoć

„I, najgoreg đaka iz odeljenja, kako bi ga zamolila da dozvoli drugu da neko vreme provede u jednom od tih silnih stanova po Vračaru koje izdaje. Kako bi se on makar malo oporavio, nahranio, okupao i ugrejao. Jer ko zna da li bi sve te stanove i imao da nije završio drugu godinu gimnazije tako što je drug, nakon svojih, uradio i njegove zadatke i poslao mu ih na puškici na poslednjem kontrolnom te godine“, stoji u postu na „Fejsbuku” dr Đurića.

“Štreberka”, takođe, u priči

Dr Đurić kaže da je na kraju pozvana i najveća “štreberka” odeljenja, sada već docent, ugledna načelnica odeljenja u Kliničkom centru.
Ona je nakon nekoliko nedelja konsultacija došla do predloga za dugotrajno rešenje:
„Raspitala sam se. Mi ćemo mu plaćati smeštaj na psihijatriji. Postoji to jedno odeljenje na periferiji grada gde je to sve super organizovano. Maltene, kao u Evropi. Imaće tamo sve što mu treba. Hranu, negu, lekove, lekare. Moći će tamo da se odmori od svega i da spase svoju dušu“, navodi taj doktor.

Baš tako se junak ove priče našao onog popodneva u čistoj, urednoj sobi….

Odeljenska zajednica se organizovala, napravili su žiro račun i raspored svojih poseta.

Svake nedelje po dvoje iz odeljenja

Dr Đurić nije krio kako se osećao kada je saznao za čitavu priču:
„Osećaj je kako propadam u fotelju u lekarskoj sobi i sećam se da sam sledećih pola sata samo gledao kroz prozor. I, razmišljao. Da li je ovo moguće u našoj zemlji? Nakon svega što smo prošli? Da li ovakvi ljudi stvarno postoje još uvek? Ljudi sa velikim Lj. Ispravni. Čestiti i dobri. Ljudi zbog kojih vas je sramota koliko god da ste do tada uradili. I, koji pokazuju da je sve moguće ukoliko nešto želite. I ukoliko tražite načine, a ne izgovore.“

Dr Đurić nije komentarisao čitav slučaj za 24sedam, ali je odobrio da prenesemo njegove reči.

Sigurno shvatate i razlog. Uopšte nisu bitna imena i lokacije, vreme i mesto, već da je na ulici još ovakvih junaka, koji još nisu dočekali parče svoje kifle, koje je, možda, tu negde iza ćoška u nečijoj ruci.

 

 

Ljubav, ponos, zahvalnost

Dr Đurić je još napisao da je i pre svega ovoga znao da ponekad u „ludnici“ možete videti najnormalnije ljudske osobine i najlepše emocije.
„Ljubav. Ponos. Zahvalnost. Iskren osmeh. Deljenje. Prijateljstvo. Odanost i ljudskost. One su i napravljene da bi se zaštitili oni koji to ne mogu sami. Oni, za koje je pravi život pregrub. Porodicu, u kojoj se rodimo, ne možemo da biramo. Kao ni genetiku. Ali, prijatelje možemo. Makar tako što ćemo mi nekome biti prijatelj. Nekome, ko ne može ništa da nam da zauzvrat. Nekome, ko ni na jedan jedini način ne može da nam se oduži, osim očima punim zahvalnosti… Ma, koliko te oči bolesne bile”, napisao je on.

Ko je dr Vladimir Đurić

Vladimir Đurić je doktor medicine, specijalizant psihijatrije, edukant psihoterapije – završni nivo edukacije iz racionalno emotivne i kognitivno bihejvioralne psihoterapije – REBT-a. Završio je Medicinski fakultet u Beogradu, aktuelno na specijalizaciji psihijatrije na Medicinskom fakultetu u Beogradu, dugogodišnje iskustvo stečeno je predanim radom u Bolnici za psihijatriju KBC „Dragiša Mišović“ i na Klinici za psihijatrijske bolesti “Dr Laza Lazarević”.

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi