Zvuk sirene je najavio smrt: U jami "Morava" rudari su umrli u najtežim mukama, 150 dece je ostalo bez očeva (FOTO)
17.11.2022 | 06:21
Danas se navršavaju 33 godine od tragedije u jami u Aleksinačkim rudnicima
Copyright Ustupljene fotografije/Hadži Miodrag Miladinović
Aleksinački rudnici. Godina 1989. Čuo se jak pucanj, pa eksplozija, onda zapomaganje radnika i sirena koja je značila samo jedno - teška nesreća se nadvila nad Aleksincem.
Cela prva smena, čak 90 najelitnijih rudara koje je Srbija imala, poginula je u jami "Morava" na koti minus 445. U trenu. U danu koji je promenio sve.
Taj 17. novembar 1989. godine bio je tmuran, vetrovit i veoma hladan jesenji dan. Samo što je prošlo podne, kroz tišinu studeni, koja se uvlačila pod kožu, zajaukala je sirena s drugog okna Aleksinačkih rudnika. Prolamali su se zvuci sirene iz rudnika, ali i one od kola Hitne pomoći.
Sve je stalo.
Od 178 rudara koji su tog jutra ušli u okno broj 2 Aleksinačkih rudnika, polovina se nije vratila. I dok su se porodice okupljale ispred rudnika, čekajući s velikom nadom da će čuti lepe vesti, u koti 445 se za dah borilo 90 rudara na dubini od 750 metara. Ko je umeo da proceni - nade nije bilo.
Pod oznakom "hitno", svi svetski mediji su javili o stravičnoj nesreći koja je zadesila Srbiju.
- Stotinu rudara Aleksinačkih rudnika zatrpano je pod zemljom nakon velike eksplozije koja se dogodila minut pre 12 časova istoga dana - pisale su tada novine o nesreći.
Izvlačenje poginulih trajalo 25 dana
Spasioci su stigli iz svih delova Srbije, Bosne i Hercegovine, Slovenije, Hrvatske i Makedonije.
Operativni štab akcije spasavanja, uz konsultaciju sa stručnjacima, 18. novembra počeo je akciju izvlačenja tela, ili preživelih iz jame "Morava". Tadašnji stručnjaci su ocenili da bi probijanje do rudara moglo da traje čak i do 80 dana. To je bilo dovoljno da se krene drugim putem - kroz ventilacione otvore i pod nagibom od 20 stepeni.
Međutim, do kote minus 445, na 630 metara pod zemljom, spasioci nikako nisu mogli da stignu ni kroz ventilaciju. Ono što je prvo moralo da se uradi, jeste da se prekine dotok kiseonika. Išlo je teško, i nade da ima preživelih bilo je sve manje.
Trećeg dana posle nesreće, desila se nova drama. Ekipu najstručnijih i najsposobnijih spasilaca koje je u tom trenutku Srbija imala, na putu da se probije do rudara, zadesila je još jedna eksplozija. Srećom, bez žrtava.
Da je izvlačenje rudara bio jako složen posao, govori i činjenica da su lekarske ekipe koje su učestvovale u spasavanju morale da naprave punkt na dubini od 350 metara, na jednom proširenju, kako bi mogli odatle da pruže medicinsku pomoć ukoliko bi to bilo potrebno. Ili da konstatuju smrt.
Pronalaženje posmrtnih ostataka poginulih rudara i njihovo vađenje na površinu trajalo je do sredine decembra, tačnije 25 dana od trenutka kada su spasioci uspeli da dođu do prvih nastradalih. Kada je telo i poslednjeg poginulog rudara izvađeno iz jame i sahranjeno, jama "Morava", opasna zbog metana, nalivena je velikom količinom tečnog azota. Do danas, iz rudnika nije izvučen nijedan grumen uglja.
A kada su stigli do rudara?
Rudari koji su danas u penziji, a bili su zaposleni te 1989. godine u Aleksinačkim rudnicima, svedočili su o tome kakve jezive prizore su zatekli kada su ušli u jamu "Morava".
- Nekima je, da bi se spasli, nedostajalo samo 10-20 metara - rekao je tada smenovođa Ljubiša Stanojević. - Nisu uspeli. Pali su mrtvi na tom mestu. Kada su spasilačke ekipe stigle do rudara, scene su bile jezive. Mnogi od njih nisu bili celi. A tokom akcije izvlačenja, morali smo da izlazimo napolje da bismo povraćali. Ne mogu ni da pričam o tome šta sam sve video.
Šta se u stvari desilo?
Vojska i poliicija su odmah posle eksplozije blokirale sve ulaze i izlaze iz rudnika. Prvobitno se mislilo da je u pitanju diverzija. Međutim, brzo se odustalo od te polazne tačke.
- Prema zvaničnoj verziji, do nesreće je došlo tako što je u najnižem hodniku rudnika, na dubini od 750 metara, došlo do proklizavanja čelične podgrade ispod koje je prolazila traka za odvoz iskopanog uglja i dovoz radnika posle završene smene - rekao je Stanislav Mandušić, direktor Aleksinačkih rudnika u to vreme. - Ta čelična podgrada pretila je radnicima jer su prilikom prevoza mogli da budu povređeni, a ne daj bože da dovede i do težih posledica. Rudarska inspekcija je u zadnjoj proveri rudnika naložila da se unese autogeni aparat u jamu i da se ta čelična podgrada poseče kako ne bi predstavljala smetnju za prevoz ljudi.
Toga dana je određena ekipa. Na njenom čelu bili su nadzornik, varilac i pomoćni radnik, koji je imao zadatak da kontroliše mesto gde se radovi izvode. Sišli su na to mesto. Posekli su podgradu i posle toga krenuli na drugo mesto gde je bila neka slična situacija, a pomoćnog radnika ostavili na tom mestu da ga kontroliše, zaliva vodom itd.
- Tada je, ne znamo iz kojih i kakvih razloga, došlo do nagle pojave velikog požara, koji je zahvatio ceo obim hodnika te jame. Kada se pojavio plamen, ulazna vetrina struja je ponela ugljen-monoksid i svi radnici koji su bili iza tog mesta gde je intervencija vršena su otrovani i umrlii su na mestu - rekao je Mandušić.
Razmere nesreće i jezive brojke
Tog 17. novembra 150 dece je ostalo bez očeva. U direkciji Aleksinačkih rudnika je bila gomila sanduka, a postavljalo se pitanje gde sahraniti tolike ljude. Danas, 33 godine kasnije, poginuli rudari počivaju na starom seoskom groblju.
Na spisku stradalih u jami "Morava" bilo je rudara i radnika drugih struka, svih nacionalnosti, i iz svih krajeva nekadašnje Јugoslavije.
- Prema nekim procenama, čak 23 nacionalne manjine su radile u rudniku.
Deca koja su ostala iza stradalih rudara su zbrinuta, za njihovo školovanje, studiranje i prekvalifikaciju obezbijeđene su stipendije.
Mnoge kuće u kojima su živele porodice nastradalih rudara su ostale puste, a od nekada živahnog rudarskog mesta je po zatvaranju ugljenokopa sa šest jama, u kojima je 1989. radilo oko 5.000 kamarata, ostalo samo zapušteno naselje – bez perspektive i sa željom ovdašnjih žitelja da ga napuste.
Nesreća ugasila gigant
Rudnik u Aleksincu sa šest jama decenijama je bio okosnica privrednog i ekonomskog razvoja aleksinačke opštine. Od jedne plate koja je tada bila kao dve profesorske, lepo je živelo više od 1.200 radnika, koliko je rudnik tada brojao.
Prve tone mrkog uglja iz rudnika u Aleksincu počele su da se kopaju krajem 19. veka. Između dva svetska rata smatran je najunosnijim ugljenokopom u Srbiji.
Kuće u kojima su živele porodice nastradalih rudara mahom su napuštene, a od nekadašnjeg živahnog rudarskog mesta u kome su bili škola, biblioteka, Dom kulture, bioskop, ambulanta, pošta, ostalo je samo zapušteno naselje sa oronulim, starim i napuštenim zgradama bez perspektive.
U leto 1991. godine Aleksinački rudnici su zauvek zatvoreni.
Nije jedina nesreća
Samo šest godina pre ove katastrofe, u eksploziji metana u jami "Morava" i samo nekoliko dana pre otvaranja „širokog čela”, uveče 3. juna 1983 poginulo je 36 rudara i s njima skoro celo rukovodstvo rudnika - direktori i inženjeri, koji su boravili u jami u sklopu poslednje kontrole novog sistema za moderniji i efikasniji iskop uglja.
Nekoliko misterija
I posle tri decenije, neka pitanja su ostala bez odgovora, a sumnja je ipak ostala.
Mnogi su verovali da je požar bio namerno podmetnut, ali nijedna od nadležnih institucija nije ispitala tu mogućnost. Njihov odgovor je bio da tu stvar ne treba dirati i da se na nju stavlja tačka, kao i da se svi papiri stavljaju ad akta.
Treba napomenuti i činjenicu da su razgovori na magnetofonskim trakama brisani i dosnimavani, ali i da je fioka mašinskog inženjera, u kojoj je bila dokumentacija, preko noći - pokradena.
Bonus video:
.