Ko želi da se bavi biznisom mora da zna da je ključ u dizajnu

Čak i među onima koji se time bliže bave, dizajn doživljavaju kao kada “neko smisli, nacrta ili napravi nešto posebno lepo“. A dizajn je u stvari sve što postoji, a čovek ga je napravio, kaže za naš portal dizajner Dejan Vukelić, član Udruženja umetnika primenjenih umetnosti (ULUPUDS) i suvlasnik agencije “Comma“, s kojim smo razgovarali o još jednoj stvari u koju se u Srbiji, kao i u fudbal i politiku, “svi razumeju“.

Ako je dizajn sve, kako na njega gleda kupac a kako onaj koji želi nešto da mu proda?

– Da je sve dizajn ne treba da smetnu s uma posebno oni koji se bave ili žele da se bave nekim biznisom. Na svoj proizvod ili uslugu moraju da gledaju kao na nešto što mora da se dizajnira, ili uspehu potpomogne dizajnom. Jer nije dizajn samo grafički dizajn, reklame, plakati ili logo, ni dizajn enterijera, pakovanja… Sve što vidimo kao sliku, čak i zvuk, sve što nam šalje neku poruku jeste dizajn.

Možemo li onda, u savremenom svetu, bez dizajna?

– U svetu je danas komunikacija sve, od poruke sa bilborda, televizije do interneta i društvenih mreža. A komunicira se mozgom, očima se samo vidi ili ne vidi. I tu na scenu stupa dizajn, koji treba da željenu poruku prevede na način na koji će primalac  poruke da je razume onako kako pošiljalac želi. Tako bi se, recimo, u komercijalnom dizajnu kod kupca stvorila želja ili potreba da se kupi neki proizvod ili u političkom da bi se građanin ubedio da je ta opcija njegov pravi izbor. Ne, ne može se bez dizajna.

Dizajniranje obično poistovećujemo sa marketingom i brendingom. Ima li razlike?

– Kada shvatimo da se dizajnira i proizvod i potreba, dolazimo do brendinga, odnosno do vizuelnog identiteta. Vizuelni identitet je veoma važan, i u Srbiji se ne ceni dovoljno. A imaju ga kako kompanije, tako i zasebni proizvodi, usluge… Sve ono što se želi predstaviti klijentima i široj javnosti nekakvom slikom, simbolom, žigom, koji bi zapamtili i stvorili neku asocijaciju. Zbog toga se kompanije u svetu upinju da svoj proizvod ili uslugu brendiraju, odnosno povežu sa nekim našim osećanjem jer brend, za razliku od logoa, nije opipljiva stvar.

Zašto nam je odjednom brend tako bitan, važniji od upotrebne vrednosti neke stvari?

– Brend se “dešava“ u našoj glavi. Kada brendira proizvod, kompanija bira određenu ciljnu grupu kojoj prodaje ili, kao komercijalna, kulturna ili javna institucija, želi da izgradi sliku o sebi u javnosti na tačno određen način. S druge strane i kupac želi da se prepozna u nekom brendu pa tako neko nosi “levis“ i “beneton“, a neko “bos“ ili “la kost“, jer želi da se uklopi u sliku koje su pripisane tim firmama, mladost, živahnost i pomalo pobuna nasuprot ozbiljnosti i skupocenosti.

Brending državnih institucija

Na kom je nivou shvatanje brendinga i važnosti logotipa , čak i po pitanju države, Vukelić ilustruje svojom “mukom“ kada je trebalo da u nekom poslu za OEBS primeni državni grb Srbije. Pretragom zvaničnih sajtova ministarstava Vlade Srbije utvrdio je da na svakom uz državni grb stoji različit font i način pisanja naziva. Bilo bi dobro, kaže, kada je reč o državnim instutucijama, da logo i font budu uniformni.

Prvi kontakt se nekim brendom obično dobijemo preko njegovog zaštitnog znaka. Kako se dolazi do toga da bukvalno svi na svetu znaju šta predstavlja “zvezda“ na haubi nekog skupog automobila ili znak “štiklirano“ na odeći i patikama i imaju nekakav lični odnos prema tim proizvodima?

– To je uspešan logo i uspešan brending. Ali logo nije samo znak koji vidimo, to je čitav sistem vizuelnog identiteta obično sadržan u “knjizi standarda“. On podrazumeva da je sve određeno do tančina, od toga u kojim tačno određenim bojama znak može biti, ali i u kojim nikako ne sme, preko toga koji se font koristi u logou i u službenim dokumentima i toga kolika “praznina“ mora biti oko logoa u njegovoj primeni na plakatima, bilbordima, televiziji, internetu, imejlu, vozilima… sve do “duha fotografija“ koje se mogu koristiti uz određeni logo ili čak karakterističnog zvučnog tona, koji u svakoj reklami imaju recimo “Dojče telekom“ ili BMW.

Ali i logo ima “rok trajanja“…

– Da. Kada se napravi traje decenijama ali onda dođe vreme kada mora da se osavremeni. Recimo, “Tojota“ je jesenas radila redizajn i od trodimenzionalnog znaka elipsi koje prave slovo T koji je uveden 1989. godine napravljen je dvodimenzionalni vektorski crtež za savremeni digitalni svet ekrana i to bez ispisa naziva, a što je rađeno više od godinu dana.

Koliko može da košta jedan logo, bila je nekoliko dana “vruća“ tema krajem prošle godine i u Srbiji. Tada se digla prašina oko novog logoa “Puteva Srbije“ i znaka od 40.000 evra.

Pročitajte još

Nemci znaju gde se pravi profit: Srbija “podebljana“ na mapi investitora

Penzioneri ne moraju da se prijavljuju za novčanu pomoć, a ostali građani samo jednom

– Ozbiljne kompanije i institucije na svom logotipu bilo da je prvi ili se radi o redizajnu, vrlo ozbiljno i dugo rade, i po više od godinu dana, jer jednom donet znak će trajati deceniju ili čak nekoliko. I to može da košta i milion dolara, kao u slučaju “Fedeksa“ ili “Pepsija“ jer angažuju se dobre agencije i veliki timovi ljudi raznih profila. U našem slučaju pitanje je da li javno preduzeće koje nije na tržištu treba da potroši veliki novac građana, poreskih obveznika, na svoju promociju.

A šta je dobar logo, za koliko se može dobiti na srpskom tržištu i u čemu je tajna dobre ambalaže čitaćete sutra, u drugom delu našeg razgovora sa dizajnerom Dejanom Vukelićem.

 

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi