"Na reci je potpuno nebitno da li si car ili prosjak": Ljuba (64) je novobeogradske blokove zamenio životom na Savi

Život na Savi prati dve vrste ljudi – jedne koji se gliserima i jahtama voze rekom isključivo tokom letnje sezone i druge koji ispravljaju tu “estetsku” sliku života na vodi, i koji pripadaju soju lokalnog, nekada siromašnog stanovništva, koji okuplja intelektualnu, boemsku i znamenitu družinu.

Jedan od njih je Novobeograđanin Ljuba Miljević (64), čovek koji je svoju strast prema prirodi, životinjama, i vodi preneo na porodicu i prijatelje, zbog čega je on jedan od najznamenitijih živih ljudi na reci.

Ljubina priča počela je da širi korenje još od osamdesetih godina na mestu obraslom gustom šumom – Adi Međici.

– Kuću imam, decu takođe, ali ja njima više ne trebam. Oni su sada odrasli ljudi. Na reci vlada mir i tišina, i zbog toga već 40 godina živim na vodi. U početku sam stanovao na Adi Međici, gde sam držao vodni prevoz, a zatim i kafanu na samom početku ostrva. To je mesto gde sam zasadio 70 jasenova i 150 topola – započeo je on svoju priču za 24sedam.

Posle Međice, Ljuba se preselio na Beogradski sajam, gde je od prijatelja dobio splav. Život ga je zatim odveo na lokaciju ispod Mosta na Adi, gde vlada mir i tišina.

– Kao što možete da vidite, splav sam dobio na poklon, a “uređeni krš” sam ja napravio. Starosedeocima Save nije bitno kako će splav da izgleda, već je poenta da se družina okupi kako bi jela, pila, pričala i pecala – objašnjava naš sagovornik.

“Beg od žena nekad je bila Ada”

Priča o ljudima koji žive i svakodnevno dolaze na Adu seže još od vremena kada Ciganlija nije ni postojala, već samo nasip na koji je dolazio ondašnji svet, zaljubljen u vodu, u nadi da sa sebe “skine” rutinu svakodnevice.

– Osnovni razlog zbog kojeg su ljudi dolazili na Adu Ciganliju je da bi pobegli od žena, a način na koji su oni to radili je sledeći: dođe čovek, kupi čamac, prijavi ženi da ga je kupio za 200 maraka, a ustvari ga je platio 2.000 maraka, zatim kreće renoviranje. Umesto za dva meseca, on ga sredi za dve godine. Zašto? Pa, oko sebe okupi boemsko i intelektualno društvo, koje dolaskom na reku beži od stvarnog života – objasnio je Ljuba.

Takođe, Sava je nekada bila utočište lokalnog, sirotinjskog stanovništa za ljude poput Ljube, koji nisu imali novac za more.

– Zbog toga smo na reci sami sebi napravili more, tačnije splavove veličine šest puta šest, tako što smo odlaskom na gradilište uzimali stvari koje su nam bile potrebne za njegovu izgradnju. Ili smo se međusobno pomagali, poklanjali jedni drugima šta nam je bilo potrebno i tako posle nekog vremena došli do pravog splava – naveo je on.

“Nije bitan izgled splava, već druženje”

Prema Ljubinim rečima, poenta života na reci nije izgled splava, već okupljanje družine, a on je živi dokaz da Sava spaja profesore, dangube i osobe koje se još uvek traže u životu.

– Na Savi postoje dve vrste ljudi, oni koji su tobože uspešni i koji voze glisere za more i okean, i drugi koji su “popravili” estetsku sliku reke, ali pokvarili suštinsku, jer pogledajte oko sebe, jasno vam je da mi je izgled splava potpuno nebitan – rekao je kroz smeh on.

Na reci ne možeš da ostaneš gladan

Skroman, ali odličan ribolovac, za 24sedam kaže da je nemoguće na reci ostati gladan, jer ribe uvek ima.

– Nekad je profesionalno ribarenje bilo zanat i način egzistencije. Ribari su živeli od količine novca, onu kvalitetnu ribu, koju prodaju, protroše na piće, a onu koja je manje kvalitetna pojedu. Na reci nikada nisi gladan, niti žedan, a potpuno je nebitno da li si car ili si prosjak – zaključuje Ljuba.

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi