Kulturista: Vaskrs predstavlja suštinu! Na Liturgiji u Dečanima ste najbliže nebu, a pred Pećkom Krasnicom, kao pred licem Bogorodice (FOTO)

Boško Kozarski, svetski putnik i novinar, svake nedelje našim gledaocima predstavlja nedovoljno poznata mesta, običaje i ljude kroz svoje emisije "Kulturista" i "Oaza", čiji je autor.

Poznat po svojoj strasti prema otkrivanju skrivenih dragulja, Boško ne samo da dokumentuje svoja iskustva, već ih deli s publikom na način koji inspiriše i obogaćuje. Njegov vanvremsneki rad je prepoznat i van granica Srbije, što potvrđuje državni orden koji je dobio od ruske Federalne agencije "Rosotrudičestvo".
 
U ekskluzivnom prazničnom intervjuu za naš portal, Boško sa čitaocima deli ne samo svoje omiljene destinacije i mesta koja su na njega ostavila neizbrisiv trag, već i ona na koja se ne bi vratio.

Takođe, otkriva nam i kako bi izgledao njegov život da nije postao putopisac, i zbog čega se iznova vraća Dečanima i Pećkoj patrijaršiji.

Gde još niste bili, a velika Vam je želja? Koje je to mesto u Srbiji, a koje u svetu?

Daleko je duži spisak mesta na kojima nisam bio, od onih koje sam upoznao, iako ni taj spisak nije kratak. Oni gradovi koji su mi bili životna želja, poput Moskve i Sankt Peterburga, postali su mi redovne destinacije, tako da su Bajkalsko jezero, Jerusalim, Baku i Dablin na spisku preostalih turističkih snova, ali ne mogu biti nezahvalan iako ih nikada ne posetim. Neka od ovih mesta su bila u planu, kao na primer Jerusalim, ali je rat tamo počeo dva dana pre leta za koji sam imao karte, pa je umesto na TV ekranu, Jerusalim ostao na spisku neispunjenih želja, za sada. Bajkalsko jezero ću ove godine, nadam se, obići, te mi se čini da se ipak sve želje postepeno i ostvaruju.  Kada pričam o Bajkalskom jezeru,  to imam i jednu podželju, da tako kažem, a to je da posetim Kjahtu, mali grad na samoj granici Rusije i Mongolije, a razlog je hram Svetog Save, koji je ovde izgradio Sava Vladislavić Raguzinski, ali da ne širim sad tu temu, u planu je da to obradimo kroz jedan putopis.

Privatna arhiva

 

Ističete kako su manastir Dečani i Pećka patrijaršija, kao i Prizren - mesta koja se zauvek pamte. Šta je to, po vama,  tako posebno u njima?

Nema čoveka koji ne voli da se vrati u svoj zavičaj, tamo gde mu je kolevka iz koje se ispileo. Mi kao narod baš u tim svetinjama imamo svoje korene. Tamo su naša iskonska ognjišta, naše najvažnije uspomene, to su najvažnije svetinje naše Crkve, pa kad u njih stupite, ne možete a da ne osetite neverovatnu blizinu sa svim generacijama pre vas, sa precima, zavetom i predanjem koje je u našim rukama danas, a koje smo dužni daneokrnjeno predamo našoj deci. Na Liturgiji u Dečanima ste najbliže nebu, čini mi se, a pred Pećkom Krasnicom, kao pred licem Bogorodice. Mogu sada trošiti reči i kititi lilni doživljaj, pa opet ništa ni približno ne objasniti, jer to svaki Srbin mora sam da doživi, pa tek onda da o tome ćutimo, jer nema adekvatnih reči kojima biste to iskazali adekvatno. Čak i da je to prosto kamenje naslagano u prelepom prirodnom ambijentu Metohije, opet bi bila velika svetinja, ako se setimo ko je za taj kamen glavu dao, a ko se kraj njega podvizavao i molio za čitavo čovečanstvo. Onamo, namo, za brda ona, gledao je i jedan kralj, onamo je hitao i njegov unuk, takođe kralj. Onamo i danas u krajnje složenim uslovima sa radošću idemo, da osetimo gar sa fresaka Ljeviške, jer i u tom mirisu ima i stradanja i Vaskrsenja.

Postoji li mesto gde se nikada ne biste vratili? S druge strane, na koje biste mogli da odete bezbroj puta a da Vam nikada ne dosadi?

Nisam još bio na takvom mestu koje bi me zauvek odvratilo od sebe. Nisam imao tako negativna iskustva nigde, da bih neko mesto toliko prezirao da na njega ne kročim. S druge strane, mnogo je mesta koje mogu iznova da posećujem, pa bi lista, pored kosovskih svetinja, sadržala i mesta poput Sankt Peterburga, Drvara, Sjenice, Trebinja, Krasnodara, Istanbula, Krfa, Moskve i mnogih drugih u kojima sam već stekao životne uspomene.

Privatna arhiva

 

U nekima od tih mesta sam bio samo jedanput, kao na primer u Krasanodaru, ali posle doživljaja koji su mi tamo priredili članovi Kubanjskog kozačkog hora, imam želju da tamo opet odem i nagledam se lepota koje sam možda propustio od uzbuđenja. Mislim da mi takva mesta nikada ne mogu dosaditi, jer su se ugradila u mene na više nivoa. Šta reći za Krf, na primer? Pa tu bih mogao i da živim samo na senima naših div junaka. Moskva je tek priča za sebe, moj drugi grad i večita potreba. Mislim da mi je, pored Beograda, Moskva neprikosnoivena u svakom smislu. Tu sam se (prepo)rodio.

Gde u Srbiji ste pojeli najbolji ručak, a gde popili najlepše vino?

E, sad smo prešli na najvažniju temu! (smeh) Mislim da bih na ovo pitanje mogao da napišem knjigu kao odgovor. (smeh) Srbija je u gastronomskom smislu pravo čudo! Takva raznolikost trpeza u jednoj državi, retko gde možete pronaći. Da krenemo od belmuža baba Nace iz sela Balta Berilovac kod Stare planine, preko pešterske jagnjetina kod Jukića u Sjenici, pa sve do Dragišine gibanice u Novom Miloševu i specijaliteta sa roštilja na Salašu kod Conje. Ko prati serijal „Kulturista“, veruje da sva ova mesta, sve ove ljude i specijalitete već dobro zna. Ipak, ako želite da pojedete nešto autentično u Srbiji, nabilje je da se posete takozvane „IJADE“, festivali pretežno hrane, na kojima se kulinari nadmeću, jer je konkurencija velika, a publika izbirljiva.

Tako da za dobar ručak predlažem – Kupusijadu u Mrčajevcima, Belmužijadu u Svrljigu i Slaninijadu u Kačarevu. Ako tražite nešto drugačije od toga, onda krenite vinskim putem, jer su srpska vina sve bolja i slažu se uz naše specijalitete savršeno, a to možete proveriti u vinariji „Šapat“ kod Slankamena ili pak u vinariji „Pevac“ kod Kragujevca.. O Aleksandrovcu ne moram puno da pričam, a i da ne zaboravim nekoga. Rekoh, mogao bih knjigu da napišem o ovome, mada mislim da je bolje kroz emisije, jer tu i vidite o čemu pričam, pa vam krene i voda na usta (smeh).

Da niste danas ono što jeste, šta biste bili?

Bio bih malo manje srećan, manje obrazovan i manje razuman. Putovanja su me svakako obogatila i proširila ( i mentalno i fizički, zbog ovolike hrane). Ljudi koje sam upoznao, mesta koje sam posetio, doživljaji koje pamtim i osećanja koja posle njih gajim, važniji su mi od diplome fakulteta, svih priznanja i pohvala, brojnih pročitanih knjiga, eseja i poezije. Zaista je najvrednija stvar koju čovek sebi može da priušti upravo – putovanje! Na tome ne treba štedeti, jer imate priliku samo jednom u životu da taj život sagledate uz više uglova, a to vam samo putovanje može priuštiti.

Privatna arhiva

 

Da li ste nekada Uskršnji praznik dočekali u Rusiji ili nekoj drugoj pravoslavnoj zemlji? Da li oni imaju neke neobične običaje?

Nažalost, nisam. Jedna od onih gore navedenih želja, Krf, stoji mi na spisku upravo što se tiče Vaskrsa. Tamo je, kažu, taj praznik i svetovno spektakularan. Imaju neki običaj da sa viših spratova razbijaju neke krčage, ali još nisam shvatio o čemu je reč. Svakako, želim tamo da provedem Vaskrs, mada mi je ispred toga ipak preče da naš najveći praznik jednom provedem molitveno i u Jerusalimu. Prvo da doživim silazak Blagodatnog Ognja, a potom i Vaskršnju Liturgiju u gradu nad gradovima.

Po čemu pamtite Uskrs iz detinjstva, a kako ga danas proslavljate?

Po šarenim jajima. Biće da je toto. Nisu bogosluženja bila mesto sabranja devedesetih. Tada smo se kao narod tek vraćali Crkvi, pa je i farbanje jaja bilo neka vrsta ekstrema u to vreme. Čini mi se da se tek dve decenije u nazad i suštinski vraća smisao proslave Vaskrsenja. Ipak, ne mogu da kažem da se kao dete nisam radovao tim šarenim kuvanim jajima i nekom neobjašnjivom osećaju da taj dan ipak nije samo to i nešto bogatija trpeza. Vremenom, radost tog dana se uobličila, definisala i danas predstavlja svu suštinu i života i rada, jer ako nema Vasrsenja, čemu onda sve ovo što tvorimo? Verujem da nismo stvoreni za jednokratnu upotrebu i da sa tim na umu i treba da živimo.

Privatna arhiva

 

Šta je ono što će vašem detetu ostati urezano u sećanje kada se pomene ovaj najradosniji hrišćanski praznik ?

Sasvim sigurno ponoćna Liturgija u hramu Svetog Luke na Košutnjaku i ostajanje u parohijskom domu do ranih jutarnjih sati, a zatim i familijarna turneja, odlazak kod moje majke na doručak i sa mojom familijom, a nakon toga i odlazak kod roditelja moje supruge na vaskršnji ručak. Ostaće joj, verujem, lekcija o zajedništvu i zajedničarenju. Ostaće joj vaskršnja klica i brojne uspomene na detinjstvo koje je bilo ispunjeno radošću.

Bonus video

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi