Koliko će koronavirus promeniti politiku i odnos moći u svetu: Čemu nas je naučila pandemija kuge

Pre skoro 700 godina Evropa se suočila sa jednom od najrazornijih pandemija u istoriji. U vremenskom periodu od otprilike četiri godine (1347–1351), kuge se raširila većim delom kontinenta, odnevši živote oko polovine stanovnika. Privredne aktivnosti poput rudarstva i metalurgije potpuno su obustavljene. U nekim slučajevima sela izgrađena oko poljoprivrednog zemljišta bila su u potpunosti napuštena i nestala su pod šumom. Hroničari su u to vreme taj događaj nazivali „velikom smrtnošću“, a danas ga znamo kao crna smrt.

Ipak, nasleđe crne smrti prevazilazi ljudske patnje. Pandemija kuge nije samo drastično smanjila broj stanovnika u oblastima koje je najteže pogodila - razorila je i čitave društvene i ekonomske institucije, posebno one koje su do tog trenutka ograničavale ljudsku slobodu i gušile napredak.

Uticaj na ekonomiju

U nedavno objavljenom istraživanju vidi se kako su regioni koji su imali najveću smrtnost i koji su najviše uništeni počeli da izgledaju drugačije od onih koji su prošli bolje. U regionima sa najvećim brojem smrtnih slučajeva, moć i društveni položaj radnika naglo su porasli, dok su se eksploatatorske radne prakse urušile. Zbog toga je vlast, posebno na lokalnom nivou, postala znatno demokratskija i inkluzivnija, a efekti toga mogu se videti i vekovima kasnije.

Danas smo možda svedoci ranih faza sličnog scenarija. Nedavni porast broja radnika koji napuštaju slabo plaćene poslove, posebno u industriji zabave i ugostiteljstva, pokazao je poslodavcima da je sve teže popuniti prazna radna mesta.

Neki sugerišu da su pandemija kovida i njene posledice, barem nakratko, povećale pregovaračku moć radnika. Dok su dostupni dokazi po ovom pitanju mešoviti (došlo je do skromnog povećanja visine plata kako bi se držao korak sa inflacijom i male promene na globalnom nivou kada je reč o nejednakosti), istorija crne smrti sugeriše da promene u ponudi radne snage izazvane pandemijom mogu imati važne i dugotrajne ekonomske i političke posledice.

AP Photo/Vadim Ghirda, File

Srednjovekovna medicina nije razumela ni kako se kuga širi ni kako se može lečiti. Danas znamo da se kuga prvenstveno prenosi na ljude preko zaraženih pacovskih buva, dok su lekari u 14. veku mislili da je bolest posledica otrova u vazduhu. Danas se kuga lako leči antibioticima, a tretmani su se u to vreme sastojali od neefikasnih i potencijalno štetnih procedura kao što je puštanje krvi. Ako se ne zaustavi, kuga ima izuzetno visok mortalitet - od 60 do 70 odsto obolelih podleći će bolesti. Kada je kuga ušla u Evropu preko trgovačkih puteva sa Centralnom Azijom, rezultat je bila katastrofa nesagledivih razmera.

Efekti masovne smrti na ekonomsko bogatstvo radnika bili su veliki. Uoči crne smrti Evropu je karakterisao feudalizam, hijerarhijski društveni i ekonomski sistem sa vojnim aristokratama (i sveštenstvom) na vrhu i velikim brojem radnika sa sela na dnu. Pošto se privreda pretežno oslanjala na poljoprivredu, kapital elite je gotovo isključivo bio zemljišni posed. Seljaci su bili vezani za ovu zemlju kroz veoma eksploatatorski sistem prinudnog rada zvanog kmetstvo, koji je zahtevao besplatnu radnu snagu i u velikoj meri ograničavao kretanje radnika.

Demografski kolaps koji je izazvala crna smrt bio je fundamentalni šok za ovaj sistem - bar u oblastima u kojima je ona odnela posebno mnogo života. U njima je radna snaga desetkovana, zbog čega je ispaštala zemlja viših klasa, koja je u mnogo slučajeva ostala netaknuta. Tako je jedan faktor ekonomske proizvodnje, radna snaga, odjednom postao cenjen i skup, dok je drugi, zemlja, postao obilan i jeftin. Rezultat je bio veliki porast pregovaračke moći seljaka. Tako su radnici mogli da traže bolje uslove rada, da imaju veći pristup zemljištu i, s obzirom na izazove sa kojima se elita suočavala prilikom kontrole njihovog kretanja, da migriraju u gradove. U godinama neposredno nakon crne smrti kmetstvo je propalo i zamenjeno je nadničarskom ekonomijom.

Profimedia

Ipak, ovakve posledice crne smrti nisu se osetile svuda u Evropi. Iako je veliki deo zapadne Evrope bio intenzivno pogođen kugom, što je dovelo do tih ogromnih promena pregovaračke moći radnika, istočna Evropa, koja je imala slabije razvijenu tgovinu i gde je bila veća udaljenost između naselja, imala znatno manji broj mrtvih. Shodno tome, u istočnim delovima Evrope, uključujući istok centralne Evrope nemačkog govornog područja, sistem kmetstva opstao je nekoliko vekova duže nego na Zapadu.

Doprinos nastanku lokalne samouprave

Ove razlike u slobodi rada imale su važne posledice po lokalnu politiku i institucije. Ustanovljeno je da su oblasti centralne Evrope koje su imale visok mortalitet od crne smrti razvile inkluzivnije političke institucije na lokalnom nivou. Ove promene u početku su bile rezultat promena u organizaciji poljoprivrede. U oblastima gde je crna smrt odnela mnogo života elite su bile prinuđene da veći deo svakodnevne kontrole nad poljoprivrednim posedima decentralizuju na same seljake, što je stvorilo lokalnu potrebu za koordinacijom, pošto je poljoprivredna proizvodnja na nivou sela mogla biti uspešna samo ako se seljaci slože oko žetve useva i podele rada u poljoprivrednom krugu.

Kao posledica ovih ranih iskustava sa samoupravom, sela su počela da zahtevaju pravo da biraju svoje činovnike. Vremenom je to dovelo do sve šireg učešća u kolektivnoj samoupravi na lokalnom nivou. Takva iskustva podstakla su trajnu kulturu građanskog angažovanja i saradnje koja se pokazala ključnom za očuvanje sloboda radnika od budućih pokušaja elita da ponište ono što je postignuto zahvaljujući posledicama crne smrti. U jugozapadnom regionu današnje Nemačke, na primer, postojanje institucija lokalne samouprave omogućilo je seljacima da se kolektivno organizuju i da se brane od elita koje su nameravale da se vrate na stari sistem kmetstva. To su činili tako što su sakupljali oružje, formirali vojske i napadali zamkove. Ovaj podvig kolektivnog organizovanja, Seljački rat 1525, sprečio je ponovno uvođenje radne prinude.

Pixabay

U oblastima koje su imale nisku stopu smrtnosti od crne smrti kmetstvo je opstalo još dugo. U njima su elite podvrgavale seljake sve većem broju eksploatatorskih radnih obaveza. Dugoročni efekti ovog razmimoilaženja u političkim kulturama i institucionalnom razvoju bili su vidljivi i vekovima kasnije: građani iz regiona koji su imali dugu tradiciju demokratskog angažmana odbijali su stranke koje su bile izrazito antidemokratske po svojoj orijentaciji, kao što je Konzervativna partija početkom 1870. ili nacionalsocijalisti (tj. Nacistička partija) na sudbonosnim izborima Vajmarske republike 1930. i jula 1932. godine.

Crna smrt je imala jasne sezonske obrasce i intenzitet joj je dosledno opadao tokom vremena. Ipak, ustanovljeno je da je crna smrt imala uzročno-posledični uticaj na dugoročno ponašanje biračkog tela.

Južnonemačka država Virtemberg nudi dobar primer ove dinamike. Virtemberg je bio posebno teško pogođen crnom smrću. Kao posledica toga, u mnogim delovima države kmetstvo je zamenjeno oblicima lokalne samouprave pod vođstvom seljaka. Veća nezavisnost i sposobnost radnika da se kolektivno organizuju značili su da je Virtemberg postao jedno od najranijih i najvažnijih mesta Seljačkog rata 1525, gde su seljaci branili svoju slobodu od plemstva.

Duga politička tradicija lokalne participativne vlasti pomaže da se objasni zašto je ova država, u ključnim trenucima nemačke istorije, stajala kao bastion liberalnih vrednosti u inače veoma neliberalnim vremenima. Prilikom osnivanja nemačke imperije, izrazito antidemokratska Konzervativna stranka uspela je da dobije samo 2,3 odsto glasova u izbornim okruzima Virtemberga na izborima 1871. godine. Ovo je u velikoj suprotnosti sa dvocifrenim brojevima i većinom koju je dobila u krajnjim istočnim delovima carske Nemačke.

AP Photo/Alexander Zemlianichenko

U tim oblastima nije bilo uporedivog, dugogodišnjeg iskustva sa participativnom vladom, što je olakšalo uspeh antidemokratskim snagama. Slično tome, na izborima 1930. godine građani Virtemberga su snažno odbacili nacionalsocijaliste, koji su dobili samo 9,3 odsto glasova u Virtembergu, dok je nacionalni prosek ove partije bio dvostruko veći - 18,3 odsto glasova.

Ima li korona slično dejstvo

Crna smrt jasno pokazuje da pandemije mogu doprineti jačanju pregovaračke moći radnika i možda čak i većim ljudskim slobodama. Ipak, i dalje se postavlja pitanje da li će današnja pandemija kovida 19 dovesti do trajnih društvenih promena sličnih onima koje su se odigrale u srednjovekovnoj Evropi. Iako su naučnici veoma skeptični da će kovid dovesti do promena koje su drastične ili dugotrajne, pošto ni razorna moć današnje pandemije ni tehnološka ograničenja ekonomije nisu uporedivi sa periodom u kom je kuga harala, neke od društvenih promena kojima trenutno svedočimo liče ne one koje su uočene nakon crne smrti.

Baš kao i za vreme crne smrti, i sadašnju pandemiju prati nedostatak raspoloživih radnika, nedostatak koji je u mnogim slučajevima dao radnicima neophodan razlog da napuste posao, učestvuju u štrajkovima i na drugi način pregovaraju o boljim uslovima rada. Da li je ovo samo kratkotrajni porast pregovaračke moći radnika ili prethodnica nečemu trajnijem, zavisiće od toga da li će nedavni napreci postati sastavni deo institucija koje omogućavaju radnicima da deluju kolektivno u odbrani svojih prava.

Pixabay

Ipak, način na koji je kovid uticao na trenutni nedostatak radne snage razlikuje se od načina na koji se to desilo za vreme crne smrti i posle nje, što ukazuje i na to koliko će efekti pandemije biti dugotrajni. Za razliku od problema manjka radne snage u srednjem veku u Evropi, današnji nedostatak radne snage uzrokovan je kombinacijom sekundarnih efekata pandemije, a ne smrću radnika. Konkretno, mnogi radnici koji bi radili nešto duže pre odlaska u penziju ili koji su se borili da nađu posao pre kovida više nisu deo aktivne radne snage. Pored toga, mnogi mladi roditelji nisu u mogućnosti da nađu dnevne boravke i bebisitere za decu po pristupačnim cenama, što dodatno pojačava postojeći nedostatak radne snage. Pojedinci koji pripadaju visokorizičnim grupama najverovatnije se trenutno uzdržavaju da rade, strahujući da će se zaraziti i plašeći se novih varijanti koronavirusa.

Sve ove promene su manje trajne od demografskog kolapsa, zahvaljujući kom je crna smrt promenila broj radnika. Neki ljudi koji su napustili aktivnu radnu snagu mogli bi da odluče ili da budu primorani da se ponovo zaposle. Isto tako, kada troškovi brige o deci postanu manji, roditelji bi mogli da se vrate na posao, čime bi se povećala i ponuda radne snage. Osim toga, što stopa vakcinisanih bude veća, ugrožene grupe ljudi mogle bi da se osmele da se vrate poslu.

Ako se ova dinamika bude održala u narednim mesecima, osim ukoliko se ne pojavi znatno smrtonosnija varijanta kovida, trenutni nivo radne snage potencijalno bi mogao da opadne. Bez institucionalizacije radničke moći kroz nove zakone ili organizacije (kao što se dogodilo u teško pogođenim područjima nakon pandemije crne smrti), povratak ponude radne snage na nivo pre kovida mogao bi osujetiti mogućnost da se radnici trajno izbore za svoj bolji ekonomski položaj. 

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi