Vudro Vilson - američki predsednik kojeg su Srbi najviše voleli, a njegove reči i dan-danas pamte

Na današnji dan 1924. godine preminuo je Tomas Vudro Vilson, 28. predsednik SAD, koji je na toj poziciji bio od 4. marta 1913. do 3. marta 1921, za vreme trajanja Prvog svetskog rata. Takođe, Vilson je bio i akademik, uvaženi član Demokratske stranke i profesor Univerziteta Prinston. Bio je dobitnik Nobelove nagrade za mir zbog svog doprinosa u Prvom svetskom ratu.

Rana mladost, obrazovanje i porodica

Tomas Vudro Vilson je rođen u Stontonu u Virdžiniji 1856. godine, kao treće od četvoro dece sveštenika dr Džozefa Raglsa Vilsona i Dženet Vudro. Poreklo mu je škotsko-irsko, a roditelji njegovih roditelja su imigrirali u SAD iz okoline Strabana u okrugu Tajron, u današnjoj Severnoj Irskoj. Već deo svog detinjstva, sve do 14. godine, Vilson je proveo u Ogasti, u Džordžiji, gde je njegov otac bio sveštenik Prve prezviterijanske crkve.

Pročitajte još:

Kju-kluks-klan – Nekada simbol straha za Afroamerikance, danas gotovo da i ne postoji

Nekada Vilsonov, sada Savski trg

Živeo je i u Kolumbiji, glavnom gradu države Južne Karoline, od 1870. do 1874, gde mu je otac bio profesor na Prezviterijanskoj bogosloviji. Vilsonovi roditelji su poreklom iz Ohaja, gde mu je deda bio abolicionista, a ujaci su mu bili republikanci. Njegovi roditelji su se preselili na jug 1851. i počeli otvoreno da podržavaju Konfederaciju.

Držali su robove i organizovali nedeljnu školu za njih. Starali su se o ranjenim vojnicima u svojoj crkvi. Otac mu je služio kao armijski kapelan i bio je jedan od osnivača Južnjačke prezviterijanske crkve, a od 1861. do 1898. i njen vođa.

Vudro Vilson je imao poteškoća u čitanju, što je možda bilo uzrokovano disleksijom, ali je uspeo da stekne akademsko obrazovanje zahvaljujući odlučnosti i samodisciplini. Školu je pohađao kod kuće, a proveo je godinu dana na Davidson koledžu pre nego što je prešao na Prinston i diplomirao 1879. Nakon toga je studirao pravo na Univerzitetu u Virdžiniji i kratko se bavio pravom u Atlanti. Zvanje doktora političkih nauka stekao je 1886. na novoosnovanom Univerzitetu Džons Hopkins odbranivši disertaciju “Kongresna” vlada.

Brak i deca

Godine 1883. Vilson se zaljubio u Elen Luiz Akson, ćerku ministra iz Džordžije. Vrlo brzo odlučili su da se venčaju, ali su usledili traumatični događaji u njenoj porodici; krajem 1883. godine, Elenin otac Edvard, koji je patio od depresije, primljen je u Državnu mentalnu bolnicu u Džordžiji, gde je 1884. godine izvršio samoubistvo. Tek dve godine kasnije, 1885, oni su se venčali, a u narednim godinama su dobili troje dece, Margaret, Džesi i Elenor.

Politička karijera i dolazak na mesto šefa države

Kao guverner Nju Džerzija od 1911. do 1913. godine, Vilson je prekinuo saradnju sa šefovima stranke i pobedio u usvajanju nekoliko progresivnih reformi. Uspeh u Nju Džerziju omogućio mu je nacionalnu reputaciju naprednog reformatora i pobedio je u predsedničkoj nominaciji na Demokratskoj nacionalnoj konvenciji 1912. godine. Vilson je pobedio aktuelnog republikanskog predsednika Villiama Hovarda Tafta 1912. godine, čime je postao prvi “čovek sa juga” koji je izabran za predsednika.

Tokom svog prvog mandata, Vilson je izdejstvovao usvajanje agende Nove slobode. Njegov prvi prioritet bilo je usvajanje Zakona o prihodima iz 1913. godine, koji je smanjio carine i primenio savezni porez na dohodak. Kasnijim poreskim zakonima sproveden je savezni porez na imovinu i podignuta je najviša stopa poreza na dohodak na 77 procenata.

Na razočaranje svojih afroameričkih pristalica, Vilson je svojim sekretarima u kabinetu, od kojih su neki otvoreno bili beli supremacisti, dozvolio da primene rasnu segregaciju i diskriminaciju u svojim odeljenjima. Ova promena politike dovela je do toga da su mnogi afroamerički savezni službenici degradirani ili otpušteni zbog svoje rase.

Vilson tokom Prvog svetskog rata

Po izbijanju Prvog svetskog rata 1914. godine, Vilson je održavao politiku neutralnosti između savezničkih snaga i Centralnih sila. Ponovo je izabran na predsedničkim izborima u Sjedinjenim Državama 1916. godine, pobedivši republikanskog kandidata Čarlsa Evansa. Početkom 1917. godine, Vilson je od Kongresa zatražio objavu rata protiv Nemačke, nakon što je ta zemlja sprovela politiku neograničenog podmorskog ratovanja, a Kongres je to ispunio.

Vilson je predsedavao ratnoj mobilizaciji, ali je veliki deo svojih napora posvetio spoljnim poslovima, razvijajući četrnaest tačaka kao osnovu za posleratni mir. Nakon što je Nemačka potpisala primirje u novembru 1918. godine, Vilson i drugi saveznički lideri učestvovali su na Pariskoj mirovnoj konferenciji, gde se Vilson zalagao za uspostavljanje multilateralne organizacije, po svojoj „četrnaestoj tački“. Nastala Liga nacija bila je inkorporirana u Versajski ugovor i druge ugovore sa poraženim Centralnim silama, ali Vilson posle toga nije uspeo da ubedi Senat da ratifikuje taj ugovor ili da dozvoli Sjedinjenim Državama da se pridruže Ligi. Vilson je tokom te konferencije bio bolestan, a neki stručnjaci veruju da je uzrok bila španska groznica.

Moždani udar i povlačenje sa funkcije

Vilson je pretrpeo težak moždani udar u oktobru 1919. godine i bio je onesposobljen za ostatak svog predsednikovanja. Povukao se sa javne funkcije 1921. i umro 1924. Naučnici su generalno rangirali Vilsona kao jednog od boljih američkih predsednika, iako je dobio jake kritike zbog toga što je podržavao rasnu segregaciju i prevlast belih.

Vilsonova poruka Srbima

Na krovu Bele kuće, samo su se dva puta vijorile strane zastave: srpska 1918. godine i francuska 1920. Da se naša zavijori tog 28. jula pre 100 godina, veliku ulogu imao je veliki srpski naučnik Mihajlo Pupin, koji je tada bio počasni konzul, ali i prijatelj tadašnjeg predsednika Amerike Vudroa Vilsona.

Vilson je na centralnoj svečanosti Srbima poslao poruku koja je tog dana pročitana u crkvama širom SAD i objavljena u većini dnevnih novina. Poruku tadašnjeg američkog predsednika prenosimo u celini.

Narodu Sjedinjenih Država:

U nedelju 28. jula navršava se četvrta godišnjica od dana kada je odvažni srpski narod, pre nego da se izloži lukavom i nedostojnom progonu pripremljenog neprijatelja, objavom rata Austrougarske bio pozvan da brani svoju zemlju i svoja ognjišta od neprijatelja rešenog da ga uništi. Plemeniti je taj narod odgovorio. Tako čvrsto i hrabro oduprli su se vojnim snagama zemlje deset puta veće po broju stanovništva i vojnoj moći, i tek kada su tri puta proterali Austrijance i nakon što su Nemačka i Bugarska pritekle u pomoć Austriji, bili su primorani da se povuku preko Albanije. Iako je njihova zemlja bila opustošena i njihovi domovi razoreni, duh srpskog naroda nije bio slomljen. Mada nadjačani nadmoćnijim silama, njihova ljubav prema slobodi ostala je neumanjena. Brutalna sila nije uticala na njihovu snažnu odluku da žrtvuju sve za slobodu i nezavisnost.

Primereno je da narod Sjedinjenih Američkih Država – privržen očiglednoj istini da je pravo naroda svih država, malih i velikih, da žive sopstvenim životom i da biraju svoje vlade, prisećajući se da su načela za koja se Srbija viteški borila i propatila ista ona načela za koja se zalažu Sjedinjene Države – povodom ove godišnjice izrazi na adekvatan način saosećenje sa ovim potlačenim narodom koji se tako herojski odupirao težnjama germanske nacije da dominira svetom. U isto vreme, ne bismo smeli zaboraviti ni istorodne narode velike slovenske rase – Poljake, Čehe i Jugoslovene, koji sada pod vladavinom tuđinaca, čeznu za nezavisnošću i nacionalnim jedinstvom.

Ovo se ne može obeležiti na više prikladan način do u našim crkvama.

I zato, pozivam narod Sjedinjenih Američkih Država, svih vera i veroispovesti, da se okupi na svojim mesnim bogosluženjima, u nedelju 28. jula, u cilju iskazivanja saosećanja sa ovim podjarmljenim narodom i njegovim istorodnicima u drugim zemljama, i da prizovemo blagoslov svemogućeg Boga za njih same, kao i za cilj kojem su se posvetili.

Vudro Vilson, predsednik

Bela kuća, jul 1918.

Bulevar Vudroa Vilsona u Beogradu

Nedavno je Beograd bogatiji za Bulevar Vudroa Vilsona. Bulevar Vudroa Vilsona počinje na novom kružnom toku kod Karađorđeve ulice, a završava se na Bulevaru vojvode Mišića, kod Beogradskog sajma. Malo je poznato da se nekada ispred Železničke stanice, na početku Nemanjine ulice, nalazio Vilsonov trg, koji je kasnije preimenovan u Savski trg.

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi