Četiri decenije od katastrofe u Černobilju: Noć koja je promenila istoriju
26.04.2026 | 07:37
Posledice koje će trajati generacijama
Copyright Profimedia
Pre 40 godina, u prvim satima 26. aprila 1986. godine, u sovjetskoj atomskoj elektrani u Černobilju eksplodirao je četvrti reaktor i izazvao najtežu mirnodopsku nuklearnu katastrofu, posle koje su hiljade ljudi umrle od posledica zračenja, a radioaktivni oblak prekrio je znatan deo Evrope, sa nesagledivim posledicama, najtežim na prostoru juga Belorusije i severa Ukrajine.
Prema pojedinim tumačenjima, od posledica radijacije do danas je umrlo između 200.000 i 400.000 ljudi, a smatra se da je posledice zračenja u manjoj ili većoj meri osetilo do pet miliona ljudi.
Černobilj se nalazi na krajnjem severu Ukrajine, u pograničnoj zoni sa Belorusijom, stotinak kilometara severno od Kijeva.
Na tom prostoru sovjetske vlasti izgradile su, počev od sedamdesetih godina, elektranu u kojoj su u vreme tragedije aprila 1986. radila četiri reaktora tipa RBMK-1000, a još dva su bila u izgradnji. U to vreme Černobilj je pokrivao približno 10 odsto potrošnje električne energije u Ukrajini.
Do katastrofe je došlo na reaktoru 4, tokom testiranja vezanih za sistem hlađenja u slučaju prestanka napajanja električnom energijom.
Testiranja te vrste pokušavana su u Černobilju 1982, 1984. i konačno 1986. godine. Iako su posle prva dva testa vršene dodatne modifikacije i poboljšanja zbog nezadovoljavajućih rezultata, 1986. godine došlo je do raspada sistema i eksplozije reaktora.
Prva zvanična tumačenja, nakon tragedije, iznosila su tvrdnje da je reč o neodgovarajućem rukovanju, odnosno ljudskoj grešci. Potom su nuklearni stručnjaci razjasnili da su reaktori tog tipa imali ozbiljne sistemske nedostatke i da je osnovni uzrok tragedije sama konstrukcija reaktora tipa RBMK-1000.
Pošto se eksplozija dogodila u 01.23 po moskovskom vremenu, a obim tragedije nije bio jasan, pokušano je klasično gašenje. Gotovo svi pripadnici vatrogasnog tima koji se brzo našao na mestu nesreće stradali su narednih dana ili sedmica od posledica izloženosti radijaciji.
Prve reakcije rukovodilaca elektrane i lokalne partijske organizacije svodile su se na objašnjenja da je sve pod kontrolom i da je reč o incidentu. Na istovetan način reagovale su i vlasti u Kijevu, odnosno Moskvi.
Razmere tragedije vlasti u Moskvi počele su da naslućuju tek pošto su sovjetski nuklearni stručnjaci ukazali na težinu situacije.
Kasnije tog dana osnovana je komisija za istragu nesreće. Na njeno čelo postavljen je Valerij Legasov (1936–1988), zamenik direktora moskovskog Instituta za atomsku energiju „Kurčatov“. Iz Moskve je, uz stručnjake, upućen i Boris Ščerbina (1919–1990), stručnjak za energetiku i dugogodišnji potpredsednik vlade Sovjetskog Saveza.
Stanovništvo obližnjeg Pripjata, gde su živeli radnici elektrane, evakuisano je tek u ranim popodnevnim satima 27. aprila, ukupno oko 49.000 ljudi.
Narednog dana, 36 sati nakon nesreće, zaključeno je da je potrebna evakuacija stanovništva iz zone od 10 kilometara, da bi područje evakuacije potom bilo prošireno na 30 kilometara.
Pošto su razmere katastrofe postale nesumnjive, započelo je zatrpavanje otvorenog jezgra reaktora helikopterskim nasipanjem iz vazduha, uz upotrebu više od 5.000 tona peska, olova, gline i bora. Bio je to izuzetno rizičan posao koji je odneo brojne žrtve. Više od 600 pilota izvelo je hiljade letova. Požar unutar reaktora 4 ugašen je tek 10. maja.
Podjednako opasna bila je situacija sa uklanjanjem visoko radioaktivnog materijala iz jezgra reaktora, koji se raspršio eksplozijom. Pokazalo se da su robotski sistemi otkazivali zbog previsokog nivoa radijacije, pa su najveći deo tog posla obavili ljudi.
Sovjetske vlasti razmere katastrofe priznale su tek nakon što su službe drugih zemalja, pre svega švedske, registrovale višestruko povećane nivoe zračenja. U jutarnjim satima 28. aprila aktivirao se alarm u nuklearnoj elektrani Forsmark u Švedskoj, udaljenoj oko 1.000 kilometara od Černobilja.
Posle početnih izjava da se dogodila manja nesreća, sovjetske vlasti su tek uveče 28. aprila, u 21 čas, zvanično potvrdile havariju u Černobilju.
U međuvremenu, radioaktivni oblak prekrio je delove Sovjetskog Saveza, Skandinaviju, veliki deo Centralne Evrope, ali i pojedine oblasti Jugoistočne Evrope.
U sanaciji posledica učestvovalo je oko 600.000 ljudi, takozvanih likvidatora.
Sovjetske vlasti potom su pristupile izgradnji sistema za hlađenje ispod elektrane i podizanju sarkofaga kao prvog vida zaštite okoline. Reaktori 1 i 3 nastavili su da rade još godinama, a konačno su ugašeni 1996. i 2000. godine, čime je elektrana trajno zatvorena.
Černobiljska katastrofa značajno je narušila poverenje građana u sovjetski sistem i često se navodi kao jedan od faktora koji su doprineli raspadu Sovjetskog Saveza.
Danas se u uništenom reaktoru 4 i dalje nalazi oko 135 tona visoko radioaktivnog urana i plutonijuma. Zračenje i dalje utiče na strukturu zaštitnog sarkofaga, što zahteva stalna dodatna ojačanja. Na udaljenosti od oko 100 metara od reaktora nivo radijacije i dalje je višestruko veći od dozvoljenog.
Zatvorena zona, površine veće od Luksemburga, i dalje je pod nadzorom.
Poslednjih godina razvijen je i specifičan oblik kontrolisanog turizma, dok je istovremeno zabeležen oporavak prirode i povećanje brojnosti pojedinih životinjskih vrsta, poput vukova i medveda. Uspešno su se adaptirali i konji Prževaljskog, vrsta poreklom iz centralne Azije.
Bonus video: