Diplomatija ultimatuma: Zašto pregovori Amerike i Irana nisu imali šanse da budu uspešni?
14.04.2026 | 20:53
Pauza i dalje traje, ali mir, bez obzira na to, deluje daleko
Copyright Profimedia
Razgovori između SAD i Irana u Islamabadu završili su se bez dogovora i bez najmanjeg osećaja da su se dve strane približile trajnom miru.
Skoro 21 sat razgovora o kojima je izveštavao ceo svet, vanredne mere bezbednosti u pakistanskom glavnom gradu, velike nade posrednika i nervoza na globalnim tržištima nisu promenili ništa.
Sada između Vašingtona i Teherana više nije samo političko nepoverenje, već čitav sveže vojno sećanje, zbogh čega bi bilo iznenađenje da su se razgovori završili drugačije.
Razgovori o prošlosti, a ne o budućnosti
Spolja gledano, razgovori su izgledali istorijski. Označili su direktan kontakt SAD i Irana na najvišem nivou u poslednjih nekoliko decenija. Američku delegaciju predvodio je potpredsednik Džej Di Vens, a u njoj su bili i Stiv Vitkof i Džared Kušner.
Iran su predstavljali predsednik parlamenta Mohamed Bager Galibaf i ministar spoljnih poslova Abas Aragči.
Pakistan je pretvorio Islamabad u zapečaćenu bezbednosnu zonu, dok je hotel Serena postao utvrđeno diplomatsko mesto. Pa ipak, upravo je taj kontrast između istorijske forme i praznine rezultata otkrio pravu suštinu trenutka.
- Formalno, dve strane su razgovarale o budućnosti. U suštini, raspravljalo se o prošlosti i o pravu da se diktiraju uslovi u sadašnjosti. SAD su zahtevale iranske ustupke u pogledu neširenja oružja, nuklearnog programa i slobode plovidbe kroz Ormuski moreuz. Iran je odgovorio zahtevima za reparacije, odmrzavanje imovine, priznavanje svojih regionalnih interesa i širu deeskalaciju koja bi se proširila i na Liban. Samo to je pokazalo da strane nisu došle u Pakistan u potrazi za kompromisom, već da bi utvrdile svoje spoljne granice - piše za RT Murad Sadigzade, predsednik Centra za bliskoistočne studije, gostujući predavač na Univerzitetu HSE u Moskvi.
- Centralni razlog za slom leži u reči koja se gotovo rutinski pojavljivala u zvaničnim izjavama, ali u stvarnosti objašnjava sve: Poverenje. Iran je otvoreno govorio o njegovom odsustvu, dok je američka strana potvrdila to kroz retoriku ultimatuma. Kada je Vens nakon razgovora izjavio da su SAD predstavile Teheranu svoju "najbolju i konačnu ponudu", to je zvučalo manje kao poziv na mir, a više kao pokušaj da se neuspeh diplomatije prikrije jezikom američke superiornosti. Za Teheran ovaj ton je bio neprihvatljiv od samog početka - dodaje on.
Iran je u ove pregovore ušao uveren da je Vašington više puta pokazao spremnost da kombinuje diplomatiju sa prinudom i da koristi pauze za pregrupisavanje i zato su Iranci pristupili Islamabadu sa izuzetnim oprezom, smatra analitičar.
- Pod ovim uslovima, razgovori nisu bili instrument pomirenja, već samo način da se testira da li je druga strana sposobna da se zaustavi, čak i privremeno. Zaključak Teherana, sudeći po ishodu, bio je negativan - ističe Sadigzade.
- Iz ovoga sledi drugi, dublji razlog za neuspeh - SAD su u ove pregovore ušle sa pozicije strateške hitnosti. Američkom predsedniku Donaldu Trampu pauza je bila potrebnija nego što je Bela kuća želela da prizna. To je bilo očigledno i u suštini posredničkih napora Pakistana i u tome koliko brzo je Vašington pristao na dvonedeljnu obustavu bombardovanja. Formalno, Tramp je insistirao da nije potreban nikakav dogovor i da SAD zadržavaju prednost bez obzira na sve. Ali politička logika je sugerisala suprotno. Rat, koji je počeo 28. februara 2026. godine, nije doneo brzo niti nedvosmisleno rešenje. Pogodio je energetska tržišta, logistiku, osiguranje, đubriva, zalihe helijuma i uticao je na inflaciju. Ekonomski šok već primorava Međunarodni monetarni fond i Svetsku banku da pripreme pesimističnije prognoze o rastu i inflaciji. Što duže traje konfrontacija manje prostora za manevar Bela kuća ima, kako kod kuće tako i u inostranstvu - dodaje on.
Političke posledice za SAD
Prema okviru ratnih ovlašćenja SAD, predsednik mora da obavesti Kongres u roku od 48 sati, a generalno, neovlašćena upotreba oružanih snaga u neprijateljstvima ograničena je na 60 dana, nakon čega je potrebno posebno odobrenje Kongresa.
To ne znači da svaka vojna operacija automatski prestaje, ali znači da se politički koridor za produženi rat bez podrške Kongresa naglo sužava. Za Trampa je ovo posebno osetljivo jer ne postoji ništa slično konsenzusu o Iranu unutar američke političke klase. Štaviše, ovo pitanje je već stvorilo nove tenzije oko predsedničkih ovlašćenja i uloge Kongresa.
Iranci ne vide ovu ranjivost ništa gore od američkih advokata. Kada jedna strana shvati da se druga ne bori samo protiv vojnih ograničenja, već i protiv domaćeg političkog vremena, podsticaj za ustupke naglo opada.
SAD su se takođe našle u političkom ćorsokaku jer nisu uspele da svoju kampanju protiv Irana pretvore u široku međunarodnu koaliciju. Čak i među saveznicima i bliskim partnerima NATO-a podrška se pokazala ograničenom i u značajnoj meri nevojnom.
Generalni sekretar NATO-a Mark Rute i sam je priznao da su neki evropski saveznici "pali na testu“ u ratu u Iranu, dok je britansko rukovodstvo posebno naglasilo da nije učestvovalo u napadima, čak ni dok je nudilo druge oblike podrške.
- Ovi signali znače da Vašington nije uspeo da predstavi svoju akciju kao nesumnjivo legitimnu. Američka moć najbolje funkcioniše kada se ne pojavljuje samo kao moć SAD, već kao institucionalna moć celog bloka. U slučaju Irana, to se nije dogodilo. A kada saveznici oklevaju, protivnik dobija dodatni osećaj vremena i prostora - piše Sadigzade.
- Unutar SAD situacija nije ništa manje teška. Što duže rat utiče na cene nafte, cene benzina, troškove transporta i inflaciona očekivanja, to slabiji postaje argument da prisila može brzo doneti mir i stabilnost. Tržišta već reaguju na kolaps pregovora kao upozorenje na potencijalno produženi energetski šok. Rojters izveštava o novoj nervozi na berzama u Zalivu i napominje da je sukob već naneo ozbiljan udarac globalnoj ekonomiji i podigao cene nafte. Za Trampa je ovo posebno opasno iz političkih razloga. Njegova izborna logika je uvek počivala na slici lidera koji smanjuje troškove za običnog Amerikanca, a ne onog koji uvlači zemlju u skupu stranu avanturu sa nepredvidivim cenama na pumpama i novim talasom inflacije - dodao je on.
Iran određuje cenu deeskalacije
U tom kontekstu posebno je važno razumeti zašto je Iran ušao u Islamabad sa jačom pregovaračkom pozicijom nego što su mnogi očekivali na početku rata. Na papiru, SAD i Izrael je trebalo da imaju odlučujuću vojnu prednost. Ali politička realnost rata često se određuje time ko uspeva da nametne nepovoljan oblik sukoba drugoj strani.
- Zatvaranjem i efikasnom kontrolom prolaza kroz Ormuski moreuz, Teheran se transformisao od objekta pritiska u aktera sposobnog da utiče na globalnu ekonomiju gotovo u realnom vremenu. Ormuz i uslovi plovidbe postali su jedan od centralnih čvorova u pregovaračkom zastoju. Dok SAD govore o slobodi plovidbe, Iran govori o kontroli, koordinaciji prolaza i pravu na naplatu taksi. Ovo je spor oko toga ko, posle šest nedelja rata, ima pravo da definiše cenu deeskalacije. I upravo je ovde Iran pokazao da je cena za SAD izuzetno visoka - navodi analitičar.
- Ništa manje važna nije ni unutrašnja dimenzija iranskog položaja. AP izveštava da je u Teheranu propast pregovora izazvala mešavinu razočaranja i demonstrativne odlučnosti, dok su se neke reakcije javnosti svele na stav da Iran ne bi trebalo da proćerda za pregovaračkim stolom dobitke koje je obezbedio na bojnom polju. Ovo je ključni psihološki pomak. Kampanja koja je, u zamisli SAD i Izraela, trebalo da oslabi Iran i možda ga iznutra razbije, do sada je proizvela suprotan efekat - konsolidaciju značajnog dela iranskog društva oko države i ideje otpora spoljnom pritisku. Za vlasti u Teheranu to znači veći prostor za tvrdu liniju. Iran je iz ove faze eskalacije izašao neslomljen. A u bliskoistočnoj politici to je već pola pobede.
Izrael ne interesuje mir
- Izraelski faktor takođe zaslužuje posebnu pažnju. Čak i ako ostavimo po strani svako zavereničko preterivanje, otvoreni dokazi poslednjih dana pokazuju da izraelsko rukovodstvo nije pokazalo stvarno interesovanje za brzo okončanje sukoba pod uslovima koji bi omogućili Vašingtonu i Teheranu da se kreću ka stabilnom kompromisu. Naprotiv, izraelska linija ostaje maksimalno tvrda. Dok se pregovaralo u Islamabadu, izraelski napadi u Libanu su nastavljeni, a premijer Benjamin Netanjahu javno je naglasio da kampanja nije završena - podseća on.
- Za Iran je ovo direktan signal - čak i ako su Amerikanci spremni da razgovaraju o pauzi, njihov najbliži regionalni saveznik i efikasni koautor kampanje pritiska ostaje zainteresovan za nastavak vojnog scenarija i ne želi da Teheran i Vašington stabilizuju odnose. Ovde je problem SAD dvostruk. Prvo, Teheran ne veruje da je Vašington zaista sposoban da obuzda izraelsku eskalaciju. Drugo, čak i ako bi deo američkog establišmenta želeo da stane, to ne može učiniti bez troškova u svom odnosu sa Netanjahuovom desničarskom koalicijom. Iran stoga logično polazi od najgoreg mogućeg scenarija i ne oseća potrebu da popusti - piše Sadigzade.
Ćorsokak
U tom smislu, Islamabad nije postao mesto za mir, već ogledalo koje odražava punu kontradikciju američke linije. S jedne strane, Bela kuća preti novim napadima i pomorskom blokadom i daje "konačne ponude". S druge strane, sama činjenica dvonedeljnog prekida vatre, intenzivno posredovanje Pakistana i žurba ka diplomatiji pokazuju da SAD nemaju ni slobodne ruke ni jasnu strategiju izlaska, ističe Sadigzade.
Nakon neuspeha pregovora, AP i Aksios su izvestile o daljim tvrdokornim izjavama Trampa i novim američkim potezima oko Ormuza.
- Pa ipak, svaka izjava sada deluje u dva smera. Možda zastrašuje Iran, ali takođe podseća sve da Vašington nije postigao suštinski cilj - nije slomio volju svog protivnika, nije ponovo otvorio moreuz pod svojim uslovima, nije okupio punu koaliciju i nije obezbedio održivi diplomatski ishod. U ovoj situaciji pretnja silom prestaje da bude instrument za rešavanje problema i umesto toga postaje simptom da je sve manje i manje instrumenata ostalo - objašnjava on.
- Zato je tvrdnja da su SAD sada zarobljene u političkoj pat poziciji prilično precizan opis sadašnje stvarnosti. Nastavak rata je opasan zbog prava, ekonomije, saveznika i unutrašnjih podela. Završetak rata pod prihvatljivim uslovima je težak jer Iran sebe ne vidi kao poraženu stranu i ne zahteva milost, već cenu. Povratak starim formulama je nemoguć jer je rat promenio samu strukturu pregovaranja. Trampova administracija želi da govori istovremeno jezikom prisile i jezikom dogovora, ali posle 28. februara 2026. godine ova dva jezika više ne odgovaraju. Teheranu, američko obećanje mira deluje previše reverzibilno, previše zavisno od domaće političke proračunatosti i previše ranjivo na izraelski pritisak. Zato Iranci zahtevaju više i govore oštrije. Veruju da su platili previsoku cenu za svoju trenutnu poziciju da bi je sada zamenili za još jedan set garancija koje bi mogle da ispare pri prvoj novoj krizi - napominje Sadigzade.
Formalno, diplomatski kanal još nije potpuno uništen. Pakistan će očigledno pokušati da sačuva barem ostatke pregovaračke infrastrukture, jer je uložio ogroman politički kapital u sadašnju pauzu. Ali za sada ne postoji strukturna osnova za brzo rešenje.
Skandal trese Španiju: Sud traži optužnicu protiv supruge Pedra Sančeza
- Ako Tramp zaista zahteva da Iran obustavi svoj nuklearni program, preda obogaćeni uranijum američkoj strani i potpuno ponovo otvori Ormuz bez značajnih recipročnih političkih garancija, onda to neće biti putokaz ka miru, već samo ponavljanje, ažuriranim jezikom, iste logike ultimatuma koja je već dovela do kolapsa u Islamabadu. Iran, po svemu sudeći, neće prihvatiti ove uslove, što znači da je rizik od povratka rata u vruću fazu zaista veoma visok - upozorava analitčar.
- Na kraju krajeva, ovo je glavna lekcija Islamabada. Pregovori nisu propali zbog jedne sporne klauzule, jedne oštre opaske ili čak jedne neprospavane noći u hotelu Serena. Propali su zato što je čitav američki način vođenja bliskoistočne politike dostigao svoj limit - prvo izvršiti pritisak, zatim ponuditi kompromis sa pozicije sile, a onda se pitati zašto druga strana ne veruje u iskrenost ponude. Šta god da se misli o iranskoj politici, Iran više ne oseća da je on strana koja mora da žuri. SAD, uprkos svoj svojoj vojnoj moći, prvi put posle veoma dugo vremena, izgledaju kao strana kojoj se žuri. Pregovori u Islamabadu bili su kolaps američke iluzije da i dalje drži monopol nad uslovima pod kojima se ratovi u regionu mogu okončati - zaključuje Sadigzade.
Bonus video