Tempirana bomba u malom prolazu: Problem Ormuskog moreuza mogao bi da se reši samo na ova tri načina

Tekući rat Sjedinjenih Američkih Država i Izraela protiv Irana gurnuo je Ormuski moreuz u centar višedimenzionalne geopolitičke krize.

Od početka neprijateljstava krajem februara 2026. godine iranski Korpus Čuvara Islamske revolucije više puta je pretio brodovima ili ih ciljao, obustavljajući tranzit kroz Ormuski moreuz.

To je rezultiralo onim što je Međunarodna agencija za energiju (IEA) okarakterisala kao najoštrije prekide u snabdevanju u istoriji globalnog tržišta energenata.

U ovoj složenoj situaciji pojavljuju se tri moguća scenarija: regionalna vojna akcija, zajednička međunarodna operacija i fazni pregovori. Posredovanje Pakistana, jednog od retkih funkcionalnih diplomatskih kanala između Vašingtona i Teherana, moglo bi da igra važnu ulogu u dva od njih.

1) Regionalna vojna akcija

Ovaj scenario predviđa koaliciju regionalnih država, pre svega članica Saveta za saradnju zemalja Zaliva i Jordana, koje preduzimaju nezavisne vojne operacije kako bi ponovo otvorile Ormuski moreuz bez direktnog operativnog učešća SAD.

Profimedia

Do ovoga bi mogli da dovedu dugotrajni ekonomski poremećaji, iscrpljivanje diplomatskih opcija ili domaći politički pritisak da se prekine blokada.

Ovaj scenario je problematičan zbog "asimetrije kapaciteta". Iako su države Zaliva značajno investirale u modernizaciju svojih vojski tokom poslednje dve decenije, nedostaje im integrisana projekcija pomorske moći, kapacitet za protivminske mere i kapaciteti protivvazdušne odbrane kako bi neutralisale slojevitu asimetričnu pretnju koju Iran predstavlja u moreuzu.

Stabilnost vojne koalicije takođe je pod znakom pitanja jer svaka država prvenstveno gleda svoje interese, posebno imajući u vidu rizike od iranskih odmazdnih udara na energetsku infrastrukturu.

Što je još kritičnije, jednostrana regionalna akcija rizikuje da izazove spiralu eskalacije: iranska doktrina "napredne odbrane" podrazumeva da bi svaki vojni pritisak na Ormuski moreuz verovatno izazvao odgovarajući pritisak na naftnu infrastrukturu i naseljene centre u Zalivu.

Pakistan je često upozoravao na vojnu eskalaciju i nastojao da sačuva diplomatski prostor kako bi sprečio takav scenario. Ukoliko bi se to ostvarilo bez prethodnog diplomatskog angažmana, pakistanski posrednički kanal bi verovatno propao, čime bi bio uklonjen jedan od retkih preostalih mehanizama za upravljanje krizom.

Google earth

2) Regionalno pridruživanje američkoj operaciji

Drugi scenario predviđa da se regionalne države formalno pridruže SAD u koordinisanoj vojnoj kampanji radi obnavljanja slobode plovidbe, uz puno operativno vođstvo Amerike. Zemlje Zaliva dozvolile bi američkoj vojsci da koristi njihove baze i obezbedi političku zaštitu i dodatna vojna sredstva. Mogle bi se pridružiti i druge države.

Ovaj scenario spada u "prisilnu diplomatiju", u kojoj se ograničena sila koristi za prisiljavanje na promenu ponašanja bez pokretanja totalnog rata. U svom radu o prisilnoj diplomatiji pokojni američki politički naučnik Aleksandar Džordž identifikovao je tri uslova za uspeh: verodostojne sposobnosti, percepciju protivnika o nesrazmernim troškovima i dostupnu rampu za spasavanje obraza.

Kontrapredlog koji je Teheran poslao kao odgovor na američki plan od 15 tačaka za pregovore signalizira pregovarački stav, a ne bezuslovni otpor, što sugeriše da drugi i treći uslov prisilne diplomatije možda nisu potpuno odsutni.

Međutim, javno izraženo protivljenje Izraela pregovaračkom rešenju i njegova zabrinutost da bi američki angažman sa Iranom preko posrednika mogao da potkopa njegove strateške ciljeve mogli bi da stvore tenzije unutar koalicije. To bi, zauzvrat, moglo da oslabi njen kredibilitet.

Profimedia

U ovom scenariju uloga Pakistana prebacila bi se sa aktivnog posrednika na diplomatski tampon, u nastojeanju da se očuvaju komunikacioni kanale čak i usred otvorenog neprijateljstva. Jedinstvena pozicija Islamabada da može da komunicira i sa Teheranom i sa Vašingtonom učinila bi ga nezaobilaznim kanalom čak i u ovom militarizovanom kontekstu.

Na kraju bi se mogao pojaviti hibridni pristup, koji uključuje kontinuirani vojni pritisak u kombinaciji sa paralelnim tokom indirektnih pregovora preko Pakistana, osmišljenih da dovedu do iranskog povlačenja iz Ormuskog moreuza koje bi spasilo obraz u zamenu za garantovano ublažavanje sankcija.

3) Trajno zatvaranje moreuza

Treći i analitički najverovatniji kratkoročni scenario predviđa da Iran zadrži kontrolu nad moreuzom dok koristi pretnju trajnim zatvaranjem kao kartu u pregovorima sa SAD. Ovo predstavlja klasičan primer onoga što je američki naučnik Tomas Šeling nazvao "prisilno pregovaranje": manipulacija zajedničkim rizikom kako bi se iznudili politički ustupci bez obavezivanja na potpunu konfrontaciju.

Tanjug/Royal Thai Navy via AP

Iranski selektivni gest deeskalacije 26. marta, kojim je brodovima iz Kine, Rusije, Indije, Iraka i Pakistana dozvoljeno da prođu kroz moreuz, u skladu je sa ovim scenariom. Praveći razliku između država na osnovu njihove političke pripadnosti, Teheran istovremeno demonstrira kontinuiranu sposobnost da kontroliše pristup, nagrađuje određene države i signalizira Vašingtonu da potpuno ponovno otvaranje ostaje uslovljeno političkim prilagođavanjem.

Ovo predstavlja ono što teoretičari kriznog pregovaranja identifikuju kao "ograničeno ispitivanje": reverzibilni ustupak osmišljen da testira odlučnost protivnika bez odustajanja od fundamentalnog uticaja.

Iranska kontraponuda, uključujući zahteve za reparacije i suverenitet nad Moreuzom, predstavlja ekstremnu početnu poziciju sa koje se mogu praviti ustupci, a da se pritom zadrži privid čvrstine.

Ovo je scenario u kom je posrednička funkcija Pakistana najznačajnija. Format pregovora o kome se raspravlja u Islamabadu predstavlja upravo onu vrstu angažovanja na visokom nivou, ali indirektnog, koje zahteva prošireno prisilno pregovaranje.

Fazni ishod koji povezuje delimično ublažavanje sankcija sa postepenim ponovnim otvaranjem moreuza, pojačan multilateralnim okvirom za plovidbu pod nadzorom Ujedinjenih nacija, predstavlja institucionalno najtrajnije rešenje dostupno u okviru ovog scenarija.

Od ova tri scenarija, treći, u kom Iran koristi zatvaranje moreuza kao održivi instrument pregovaranja dok se indirektni pregovori nastavljaju, predstavlja najverovatniju konfiguraciju, ako posrednički kanal Pakistana ostane netaknut i ako se američko-izraelski savez ne raspadne na načine koji bi ili okončali ili radikalno ubrzali vojnu eskalaciju.

Prvi i drugi scenario ostaju uslovljeni neuspehom diplomatije i oba podrazumevaju nesrazmerne rizike eskalacije u odnosu na moguće dobitke.

Bonus video

 

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam