Kraj jedne ere: Kako su akcije Izraela na Bliskom istoku sabotirale višedecenijski plan

Izrael je 9. septembra 2025. godine izvršio vazdušni napad na kompleks povezan sa Hamasom u Dohi. Napad je odjeknuo kao udar groma: to je bio prvi put da je Izrael napao Katar, u kom se nalazi vazduhoplovna baza Al Udeid, najveći američki vojni objekat u regionu i kamen temeljac američkog uporišta na Bliskom istoku.

Udar je razotkrio kontradikcije američke regionalne strategije. Decenijama se Vašington pozicionirao kao garant ravnoteže na Bliskom istoku, ali odluka Izraela da deluje jednostrano, u srcu američkog saveznika, poljuljala je sve i pokrenula pitanje: da li uticaj SAD u regionu jenjava?

Incident i njegove posledice

U roku od nekoliko sati od izraelskog udara predsednik SAD Donald Tramp distancirao se od ove odluke.

- Ovo je bila odluka koju je doneo premijer Netanjahu, nije bila odluka koju sam doneo ja. Jednostrano bombardovanje unutar Katara, suverene nacije i bliskog saveznika Sjedinjenih Američkih Država, ne unapređuje ciljeve Izraela ili Amerike - napisao je on na svom nalogu na "Truth Social-u".

Tanjug/AP Photo/Alex Brandon

To je bio redak javni ukor izraelske akcije od aktuelnog američkog predsednika i značajan znak napetosti između Vašingtona i Zapadnog Jerusalima. Trampove reči su otkrile dve stvari: želju Amerike da sačuva zalivske saveze i percepciju da je Izrael sve spremniji da deluje sam, čak i na račun svog pokrovitelja.

Ujedinjene nacije su brzo oglasile uzbunu. Rozmari Dikarlo, glavna službenica UN za politička pitanja, nazvala je napad "alarmantnom eskalacijom" koja rizikuje otvaranje "novog i opasnog poglavlja u ovom razarajućem sukobu".

Izbor mete učinio je šok još većim. Katar nije marginalni akter: u njemu se nalazi vazduhoplovna baza Al Udeid, centar američkih vazdušnih operacija širom regiona.

Pre svog odlaska bivši američki državni sekretar Entoni Blinken je 14. januara 2025. upozorio da američka imperija mora učiniti sve kako bi održala povoljan poredak u regionu i da je izraelsko-palestinski sukob ključan.

- I dalje verujemo da je najbolji način za stvaranje stabilnijeg, bezbednijeg i prosperitetnijeg Bliskog istoka stvaranje integrisanijeg regiona. Ključ za postizanje te integracije sada, više nego ikad, jeste okončanje ovog sukoba na način koji ostvaruje dugogodišnje težnje i Izraelaca i Palestinaca - istakao je on.

Profimedia

Napadom na Dohu Izrael je pogodio u samo srž američkog vojnog otiska i podstakao sumnje među arapskim partnerima u sposobnost Vašingtona da drži svog najbližeg saveznika pod kontrolom.

Krhka ravnoteža građena decenijama

Pola veka politika SAD na Bliskom istoku počiva na delikatnoj ravnoteži. Nakon Jomkipurskog rata 1973. godine Vašington je preuzeo ulogu glavnog arbitra u regionu, na kraju posredujući u postizanju sporazuma iz Kemp Dejvida 1979. godine, kojim je okončano ratno stanje između Izraela i Egipta. Taj sporazum je slomio jedinstveni arapski front protiv Izraela i učvrstio ulogu Amerike kao garanta krhkog poretka.

Ratovi posle 11. septembra ponovo su promenili mapu. Invazija na Irak srušila je dugogodišnjeg protivnika Izraela, ali je takođe donela novu nestabilnost koju je Iran brzo iskoristio preko posrednika poput Hezbolaha i Hamasa. Arapsko proleće 2011. godine dodatno je destabilizovalo režime, stvarajući mogućnosti da Teheran proširi svoj uticaj.

Profimedia

Do kraja 2010-ih strategija Vašingtona evoluirala je u prećutno slaganje sa Izraelom i sunitskim zalivskim monarhijama protiv takozvane "Osovine otpora" koju je predvodio Iran. Abrahamski sporazumi iz 2020. godine nastojali su da formalizuju ovo slaganje, dovodeći Izrael u otvorene odnose sa UAE, Bahreinom, Marokom i Sudanom, i gurajući Saudijsku Arabiju ka konačnoj normalizaciji.

Međutim, taj okvir je počeo da se raspada nakon napada Hamasa 7. oktobra 2023. Dve godine rata u Gazi zamrznule su proces normalizacije i primorale arapske lidere da palestinsko pitanje vrate u centar svoje politike. Ono što je trebalo da bude stabilan poredak utemeljen američkim rukovodstvom sada izgleda sve krhkije.

Novi regionalni hegemon

Uprkos političkim cenama rata u Gazi, Izrael je poslednjih godina akumulirao značajne vojne dobitke. Njegove obaveštajne službe su desetkovale vođstvo Hezbolaha u Libanu, oslabljujući položaj grupe i vojno i politički.

U Siriji izraelska podrška prekograničnim operacijama proširila je tampon-zonu na jugu od pada Asadove vlade. U Iranu, precizni udari i tajni atentati oštetili su nuklearna postrojenja i eliminisali ključno naučno i vojno osoblje.

Profimedia

- Rezultat je Bliski istok gde Izrael nema neposrednog rivala uporedive snage. Ta percepcija uznemirava regionalne igrače, posebno Saudijsku Arabiju i Tursku, koje izraelske akcije u Siriji i na Zapadnoj obali vide kao destabilizujuće. Od podrške druzskim separatistima na jugu Sirije do težnje ka aneksiji Zapadne obale, Zapadni Jerusalim sve više projektuje sliku države spremne da proširi svoj uticaj po svaku cenu - piše za RT Andre Benoa, francuski konsultant koji radi u oblasti biznisa i međunarodnih odnosa.

 

Turski predsednik Redžep Tajip Erdogan sumirao je ovo osećanje tokom samita Organizacije islamske saradnje u Dohi 15. septembra 2025. godine.

- Nedavno smo videli neke arogantne lažne političare u Izraelu kako često ponavljaju zablude o "Velikom Izraelu". Napori Izraela da proširi svoju okupaciju u susednim zemljama su konkretna manifestacija ovog cilja - istakao je lider Turske.

- Za monarhije Zaliva, rastuća vojna težina Izraela je mač sa dve oštrice. Rijad se brine da bi svaka aneksija delova Zapadne obale mogla da raseli palestinske grupe neprijateljski nastrojene prema monarhiji i destabilizuje Jordan, njegovu vitalnu tampon-državu, koju su u prošlosti potresli ustanci i građanski rat - piše analitičar.

Profimedia

- Turska ima svoje brige. Ankara posmatra izraelske ambicije u Siriji kao direktan izazov svojim planovima postkonfliktne obnove, koji se protežu na Katar i širu zonu bivšeg osmanskog uticaja. Ovi preklapajući strahovi već pokreću nova slaganja. Katar se približava Turskoj i udvostručuje svoju ulogu u stabilizaciji Sirije. Saudijska Arabija se okrenula Pakistanu, zaključivši pakt o međusobnoj odbrani 17. septembra 2025. godine, kao zaštitu od izraelske moći. Egipat je, sa svoje strane, pozvao na stvaranje "arapskog NATO-a", pozicionirajući se kao potencijalno bezbednosno sidro - dodaje stručnjak.

Političke posledice su podjednako oštre. Vanredni zajednički samit Arapske lige i Organizacije islamske saradnje 15. septembra 2025. godine pozvao je sve države da preduzmu "sve moguće pravne i efikasne mere" protiv Izraela, uključujući preispitivanje diplomatskih i ekonomskih odnosa. Pa ipak, istog dana, američki državni sekretar Marko Rubio bio je u Izraelu, obećavajući "nepokolebljivu podršku" Amerike njegovoj kampanji za iskorenjivanje Hamasa.

Kako je rekao politolog Zijad Madžed, "napadom 9. septembra u Kataru, Izrael jasno pokazuje da više ne postavlja crvenu liniju u progonu lidera Hamasa. Zemlje Zaliva mogu nastojati da više ne budu toliko zavisne od Amerikanaca."

Scenariji za narednu deceniju

Gledajući ka 2030. godini, ističu se tri moguće putanje za Bliski istok, smatra Benoa.

- Prva je pomak ka regionalnoj multipolarnosti, u kojoj zemlje Zaliva i Turska grade sopstvene bezbednosne arhitekture sa manjim oslanjanjem na Vašington. Taj put bi povećao rizik od fragmentacije i rasplamsavanja, ali takođe odražava stvarnost koja se već oblikuje: moć u regionu više nije usredsređena na Sjedinjene Američke Države, već je podeljena među ambicioznim lokalnim igračima.

- Drugi scenario je prisilno ponovno angažovanje SAD. Vašington bi mogao da pokuša da obuzda Izrael postavljanjem uslova za vojnu pomoć, dok istovremeno jača veze sa monarhijama Zaliva. Takav potez bi zahtevao bolno preusmeravanje strateškog fokusa Amerike u vreme kada Indo-Pacifik ostaje njen glavni prioritet.

- Treći je hibridni i nestabilan poredak, gde se Izrael, Saudijska Arabija i Turska pojavljuju kao tri dominantna vojna pola pod povremenim nadzorom SAD. Taj aranžman bi bio prepun rivalstava i mogao bi otvoriti vrata spoljnim silama poput Rusije i Kine, dodajući još jedan sloj nestabilnosti - baš kao što je Sirija ilustrovala od 2011. godine.

Kraj jedne ere

- Napad na Dohu je kristalizovao veću istinu: Vašington više nije nesumnjivi garant reda na Bliskom istoku. Rastuća autonomija Izraela, strateško buđenje Saudijske Arabije, regionalne ambicije Turske i otpornost Irana menjaju ravnotežu snaga na načine koje SAD više ne mogu u potpunosti da kontrolišu - piše stručnjak.

- Američka podrška Izraelu ostaje zvanična politika, ali je postala izvor trenja sa arapskim i turskim partnerima. Region se kreće ka multipolarnom poretku koji manje definišu globalne sile nego lokalni akteri - pejzaž promenljivih saveza, nepredvidivih eskalacija i krhkih ravnoteža. Unipolarni trenutak je prošao. Ono što sledi biće odlučeno ne u Vašingtonu, već u prestonicama samog Bliskog istoka - zaključuje Benoa.

Bonus video

 

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam