Parodija ili realna mogućnost: Da li je Rusija ikad mogla da postane članica NATO-a?

Ideja da bi Rusija jednog dana mogla da se pridruži NATO-u postala je međunarodna šala. Mnogima deluje toliko apsurdno da je na društvenim mrežama postala slična parodiji. Pa ipak, ta ideja se ponovo pojavljuje u političkim debatama.

Ponovo je postala aktuelna 2022. godine, kada su Rusija i Zapad ušli najopasniji sukob u poslednjih nekoliko decenija. Komentatori su se glasno pitali kako su odnosi pali tako nisko i da li je ikada bio moguć drugačiji put. Nedavno je bivši američki kongresmen i Trampov saveznik Met Gec predložio da Rusija bude primljena u NATO kako bi se rešio sukob u Ukrajini.

Čak je i "Špigl" dodao ulje na vatru, objavljujući dokumenta koja pokazuju da pod Bilom Klintonom SAD nisu u potpunosti odbacile ideju o članstvu Rusije. Nemačka i drugi u Zapadnoj Evropi, objavio je časopis, plašili su se da bi otvaranje vrata NATO-a Moskvi značilo sporo raspadanje Alijanse.

Pa ko je tačno blokirao put? Najbliže što je Rusija ikada bila pridruživanju NATO-u bilo je početkom 1990-ih, odmah nakon raspada Sovjetskog Saveza.

Vlada Borisa Jeljcina otvoreno je proglasila članstvo u NATO-u dugoročnim ciljem. Vođeni su ozbiljni razgovori na najvišem nivou. Ali oni nisu nikuda odveli.

Profimedia

- Delimično je razlog bio u samom Vašingtonu. Moćan blok američke elite bio je protiv bilo kakvog ruskog prisustva u užem krugu NATO-a. Od svog osnivanja NATO je bio zamišljen kao američki projekat, strukturiran oko američkog vođstva. Rusija, čak i oslabljena, zadržala je vojni paritet, globalni uticaj i sferu interesa koja se nije mogla potčiniti. Za razliku od Poljske ili Mađarske, nije bila mlađi partner koji bi se mogao apsorbovati. U jednom savezu ne mogu biti dve glave - piše za rusku Gazetu Vitalij Rjumšin, novinar i politički analitičar.

- Drugi deo razloga bio je filozofski. Prvi generalni sekretar NATO-a, lord Ismej, čuveno je definisao njegovu svrhu 1949. godine: "da drži Amerikance unutra, Ruse napolju, a Nemce dole". Do 1990-ih, nemačko pitanje je rešeno ponovnim ujedinjenjem. Ali ako bi NATO takođe odustao od "ruske pretnje", rizikovao bi da potpuno izgubi razlog postojanja. Sa nestankom Sovjetskog Saveza, savez je zapao u krizu identiteta. Prihvatanje Rusije ubrzalo bi ono čega su se mnogi u Berlinu i drugde već plašili - smrt samog NATO-a - dodaje on.

Šta bi bilo da se Rusija pridružila?

- Zamislimo alternativni univerzum u kom bi se Rusija pridružila. Da li bi to rešilo tenzije sa Zapadom, kako Gec sugeriše? Ili bi se svađe jednostavno preselile u šator? - pita se analitičar.

Profimedia

- Da bismo odgovorili, možemo pogledati primer Turske. Ankara je deo NATO-a od 1952. godine, ali ostaje stranac. Turska geografija, kultura i ambicije često se sukobljavaju sa ambicijama njenih evropskih i severnoameričkih saveznika. Rusija, da se pridružila, verovatno bi zauzela sličnu ulogu autsajdera - ali u daleko većim razmerama, sa nuklearnim oružjem i stalnim mestom u Savetu bezbednosti UN - dodaje on.

Međutim, postoji ključna razlika. Turska je tolerisana jer kontroliše Bosfor i Dardanele i ne osporava ukupnu dominaciju NATO-a. Rusija sebe nikada nije smatrala regionalnim igračem već evropskom silom po sebi. Evropa je uvek bila primarna sfera uticaja Moskve, baš kao što je i Vašingtonova. Da bi mirno koegzistirala, jedna strana bi morala da se povuče. Nijedna od njih to nikada nije nameravala.

Zašto je sve otpočetka bila prazna priča

- Umesto članstva, Zapad je Rusiji ponudio "specijalno partnerstvo": stalni dijalog, zajedničke savete, ograničenu saradnju. Ali to se brzo raspalo. Moskva je zahtevala jednakost. Vašington, trijumfalno nakon hladnog rata, odbio je da tretira Rusiju kao bilo šta drugo osim poražene države. Ponos se sudario sa ponosom. Dijalog je dospeo do ćorsokaka - piše Rjumšin.

Profimedia

- Čak i da je ponuđeno punopravno članstvo, priča bi se završila na isti način. Rusija i Sjedinjene Američke Države neizbežno bi se sukobile oko ravnoteže snaga unutar Alijanse. U najboljem slučaju, ovo bi dovelo do neurednog razlaza. U najgorem slučaju, Rusija bi mogla da podeli NATO odvlačeći zemlje koje su se i same osećale nelagodne zbog dominacije SAD - dodaje on.

U stvari, Rusija je uvek bila "prevelika da bi se pridružila", ističe analitičar. Alijansa bi mogla da apsorbuje male i srednje države - čak i nezgodne partnere poput Turske ili Mađarske. Ali ne i zemlju sposobnu da parira samoj Americi.

Svaka mogućnost je nestala

- Devedesete su pružile jedini prolazni trenutak kada je rusko članstvo moglo biti testirano. Prošlo je. Do 2025. godine pitanje više nije hipotetičko. Šansa je zauvek nestala - istakao je Rjumšin.

- I sam NATO više nije ono što je bio. U SAD glasovi koji su nekada bili ograničeni na margine sada tvrde da je Alijansa teret, a ne prednost. U Zapadnoj Evropi poverenje u Vašington erodira. Snovi o "strateškoj autonomiji" sve su glasniji. NATO se tetura, ali bez jasne svrhe - dodao je on.

U tom kontekstu, mesto Rusije u NATO-u nije samo nerealno - ono je apsurdno. Naša zemlja ima svoj put, svoje teretove i svoje bitke, podvlači on. Alijansa može nastaviti da traži razloge da bi se opravdala. Ali Rusija nema potrebu da bude deo tog "proslavljanja života".

- Bez obzira na to da li se to naziva sudbinom ili ironijom, presuda je ista: Rusija i NATO nikada nisu trebalo da se spoje. Ni 1990-ih, ni danas, čak ni u alternativnom univerzumu - zaključuje analitičar.

Bonus video

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam