Venecuela ponovo na meti: Šta Tramp hoće da postigne slanjem vojnih brodova u Latinsku Ameriku?

Početkom aprila 2020. godine, usred pandemije, Južna komanda je mobilisala ratne brodove, špijunske avione i hiljade vojnika američke vojske u južnom Karipskom moru.

U to vreme savetnik Bele kuće za nacionalnu bezbednost Robert O'Brajen objasnio je da je razlog za pomeranje vojnih trupa "smanjenje finansijske podrške za trgovinu drogom", koja je navodno održavala vladu predsednika Venecuele Nikolasa Madura. Nikada nisu dati dokazi za ove tvrdnje.

Mesecima pre ovog vojnog raspoređivanja, sada već bivšeg kongresmena Huana Gvaida, koji se proglasio "predsednikom" bez izbora, primio je Donald Tramp u Beloj kući. Najava raspoređivanja trupa pokrenula je strahove o neposrednoj vojnoj intervenciji, a Karakas se pripremio za neviđeni događaj, posebno od govora u kom je predsednik SAD rekao da su "sve opcije na stolu".

Tada je inicijativa je prekinuta bez daljih objašnjenja ili argumenata. Činilo se da je, umesto racionalnog čina sa stvarnom svrhom, bila deo igre pritiska prve Trampove administracije na Venecuelu radi bezuspešnog pokušaja da se na vlast dovede Gvaido.

Pet godina kasnije vraća se narativ sličan O'Brajenovom, ali sa drugim portparolima. Vašington sada "podiže" nagradu za informacije koje bi dovele do hapšenja predsednika Venecuele, dok bez ikakvih novih podataka ili dokaza Bela kuća ponovo rasplamsava debatu o navodnoj vezi venecuelanske vlade sa trgovinom drogom kako bi opravdala raspoređivanje fregata i trupa.

Pitanje koje se postavlja, s obzirom na neuspelu "operaciju Gvaido", jeste da li svedočimo novom blefu ili bi ovaj put moglo biti drugačije. Da li se pripremaju akcije koje će dovesti do vojne intervencije ili je ovo simboličan potez?

Tanjug/AP Photo/Alex Brandon

Novi akteri, ista naracija

Situacija se ne razlikuje toliko od 2020. godine.

Tokom prvog mandata američkog lidera, fiksacija na Venecuelu nije prešla u vojnu arenu. Drugim rečima, ratoborna uloga državnog sekretara Marka Rubia ne mora nužno da podrazumeva nivo sukoba izvan poznatog.

Razlika je u tome što Trampova trenutna politika deportacije, koja utiče na moćne lobije u državi Florida, zahteva diskurzivnu protivtežu kako bi se sprečilo da ovo republikansko uporište pređe u demokratske vode na predstojećim međuizborima sledeće godine, smatra Osijel Ali Lopez, sociolog, politički analitičar i profesor na Centralnom univerzitetu Venecuele.

- Možda najznačajnija sličnost ostaje potreba republikanske administracije da pošalje poruku moćnim lobijima u državi Florida, koji su uvek stavljali vojnu akciju protiv Kube i Venecuele na vrh svoje agende - piše on za RT.

Profimedia

- Još jedna sličnost je u tome što Tramp, kao i u svom prvom mandatu, održava radikalni stil kojim nastoji da izazove tenzije među onima koji se ne slažu sa njegovom politikom. Iako Venecuela nije centralna briga medija ili međunarodnih aktera, republikanski predsednik bi mogao biti spreman da pokrene inicijativu kako bi se svet ponovo fokusirao na Karakas - dodaje Ali Lopez.

Razlike su veće, napominje on. Globalno, postoje različiti problemi usred geostrateškog preusmeravanja, što nije mnogo drugačije od scenarija od pre pet godina.

- Carine koje je uveo Vašington, pravac kojim se kreću sukobi u Ukrajini i Gazi, kao i Trampove pretnje koje se šire svetom, čak i protiv njegovih dugogodišnjih partnera, sve su to krila koja bi mogla da oslabe jednostranu inicijativu SAD protiv Venecuele, barem onu koja je osmišljena da traje dugo - ističe Ali Lopez.

Dok su se zemlje koje se graniče sa Venecuelom brzo složile sa Vašingtonom kako bi izvršile pritisak na Karakas tokom "Operacije Gvaido", danas vlade Brazila i Kolumbije odbacuju svaki pokušaj intervencije i, generalno govoreći, region nije toliko usklađen sa interesima SAD kao što je bio ranije.

- Za sada postoji mnogo otvorenih frontova na međunarodnoj sceni, a Venecuela nije centralno pitanje ni u medijima ni u politikama mnogih saveznika Vašingtona. Pre pet godina međunarodni mediji, od konzervativnih do najliberalnijih, ujedinili su se kako bi proizveli narativ koji bi stvorio uslove za vojnu intervenciju ili, barem, nasilnu promenu vlasti. Danas je pažnja sveta usmerena negde drugde - smatra analitičar.

- Razlike nisu ograničene samo na političku i medijsku arenu. Pre pet godina taktike primenjene u Gazi, Libanu ili Iranu nisu bile toliko vidljive, gde je tehnologija kombinovana sa vojnim ofanzivama koje su omogućavale visok nivo tačnosti u izvođenju napada na ključne ličnosti. Napadi na političke i vojne ličnosti u Iranu ili Gazi, kao i masovna eksplozija pejdžera u Libanu, predstavljaju očigledan rizik koji bi mogao da ohrabri Trampa da naredi hirurške vojne operacije - dodaje on.

Mobilizacija američkih trupa objavljena prošle nedelje procenjuje se, prema izveštajima medija, na oko 4.000 vojnika. Ovo je veoma ograničen broj za postizanje dugotrajne kontrole nad teritorijom, u poređenju sa 25.000 američkih vojnika koji su izvršili invaziju na Panamu 1989. godine. Na sve to, Venecuela je mnogo veća zemlja sa mnogo opremljenijom i konsolidovanijom vojskom od panamske u to vreme.

Profimedia

Još jedna važna razlika je u tome što je, prema rečima Trampovih zvaničnika koji su pisali kritičke knjige nakon napuštanja funkcije, magnat nameravao da napadne venecuelanska naftna postrojenja tokom svog prvog mandata.

- Trampova ekonomska ofanziva protiv Venecuele tokom njegovog prvog mandata bila je radikalnija u korišćenju sankcija, koje su imale za cilj da uguše naftnu aktivnost. Međutim, pre manje od mesec dana SAD su odobrile Ševronu (američka energetska korporacija) licencu za reaktiviranje njegovih marketinških operacija, a poslednjih dana brodovi koje je kompanija iznajmila počeli su da izvoze venecuelansku naftu. Pod ovim okolnostima, da li bi Vašington bio zainteresovan za rat? - pita se Ali Lopez.

- Moglo bi se pomisliti da je pritisak na Karakas namenjen ublažavanju unutrašnjih kritika raznih republikanskih frakcija, posebno Latinoamerikanaca, u vezi sa odlukom o delimičnom ukidanju naftne blokade. Međutim, ne postoji način da se zna, ni po pitanju Venecuele niti po bilo kom drugom pitanju vezanom za Trampa, kako će se događaji na kraju odvijati ili kakav će biti njihov uticaj, budući da se uvek može očekivati neki radikalni preokret koji će naterati na promenu stava. Za sada, sličnosti i razlike između američkih ofanziva prema jugu Kariba 2020. i 2025. godine omogućavaju samo racionalizaciju ove nove inicijative, a ne predviđanje njenih rezultata - zaključuje analitičar.

Bonus video

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam