Mogu li Iran i SAD izbeći rat? Pregovori su počeli, ali sve bi u treptaju oka moglo da se preokrene

Sjedinjene Američke Države i Iran ponovo su otvorili diplomatske pregovore na visokom nivou o nuklearnom programu Teherana, održavši prve indirektne pregovore u poslednjih nekoliko godina.

Sastanak je organizovan u Muskatu, u Omanu, sa iranskim ministrom spoljnih poslova Abasom Arakčijem koji je predvodio delegaciju Teherana i specijalnim izaslanikom američkog predsednika Stivom Vitkofom koji je predstavljao Vašington. Ovo je najviši nivo angažovanja između dve nacije od 2018.

Razgovori su vođeni putem "šatl diplomatije": dve delegacije su bile smeštene u odvojenim prostorijama, a omanski ministar spoljnih poslova Badr Bin Hamad Al Busaidi bio je posrednik.

Nakon sednice Arakči je opisao sastanak kao konstruktivan prvi korak.

- Za prvi krug, razgovori su bili pozitivni. Održani su u mirnom okruženju sa poštovanjem, bez oštrih reči. Činilo se da su obe strane posvećene pomeranju procesa napred ka izvodljivom sporazumu - rekao je on za iransku državnu televiziju.

Bela kuća je ponovila ovo u kratkom saopštenju, opisujući razgovore kao "veoma pozitivne i konstruktivne".

Tanjug/Pool via AP)

Predsednik SAD Donald Tramp odgovorio je novinarima uzdržano.

- Mislim da im ide dobro. Ali ništa nije važno dok se ne završi. Ne volim previše da pričam o tome. Ipak, nastavljamo dalje - kazao je on.

Diplomatija bez poverenja

Uprkos svojoj agresivnoj retorici i proširenom američkom vojnom prisustvu u regionu, Tramp je nastavio da izražava interesovanje za diplomatiju. On je najavio nastavak razgovora dok je sedeo pored izraelskog premijera Benjamina Netanjahua, što je posebno značajan trenutak, jer je Netanjahu verovatno očekivao snažniji iskaz podrške mogućoj vojnoj akciji protiv iranske nuklearne infrastrukture.

Umesto toga, Tramp je naglasio potrebu za pregovorima, signalizirajući ili stratešku pauzu ili eventualno širi plan koji daje prednost političkom uticaju u odnosu na konfrontaciju.

U Teheranu su zvaničnici odgovorili sa skepticizmom. Iako Iran nikada nije u potpunosti isključio dijalog sa Zapadom i nadao se diplomatskom otopljavanju, državni medij NourNews nazvao je Trampove komentare "psihološkom operacijom" koja ima za cilj oblikovanje narativa koji koristi Vašingtonu i kod kuće i u inostranstvu.

Profimedia

Iran, sa svoje strane, pristupa pregovorima sa pragmatičnim, ali čvrstim zahtevima. Zvaničnici su naveli jasne uslove koji se moraju ispuniti pre nego što se postigne bilo kakav dogovor. Glavni među njima su: ukidanje ključnih sankcija, posebno onih koje utiču na energetski i bankarski sektor, odmrzavanje iranske imovine koja se drži u stranim bankama (naročito u Evropi i istočnoj Aziji), i obezbeđivanje čvrstih garancija protiv budućih američkih ili izraelskih vojnih napada.

Ostaje neizvesno da li su SAD spremne da ispune iranske uslove. Tramp je sebe dugo predstavljao kao lidera koji može da sklapa dogovore i izbegne dugotrajne ratove, što je narativ koji se dobro poklapa sa njegovom političkom bazom. Ali njegov dosadašnji rad sa Iranom sugeriše drugačije. SAD su u više navrata napuštale sporazume bez značajnih posledica, učvršćujući iransko gledište da verbalne ili čak potpisane obaveze Vašingtona nisu strateški pouzdane.

- Ovaj jaz između retoričke diplomatije i konkretnih garancija je sada centarla stvar. Teheran insistira na obavezujućim konkretnim uslovima. Ali iz perspektive Vašingtona nuđenje velikih ustupaka moglo bi se posmatrati kao gubitak uticaja. To dovodi obe strane u ćorsokak: Iran traži uveravanja koja SAD ne žele da daju, dok SAD očekuju kompromis od zemlje čiji je regionalni uticaj smanjen - piše za RT Farhad Ibragimov, predavač na Ekonomskom fakultetu Univerziteta RUDN i gostujući predavač na Institutu društvenih nauka Ruske predsedničke akademije za nacionalnu privredu i javnu upravu.

 

- Iranska pregovaračka pozicija je zaista oslabila. Pre jedne decenije mogla se osloniti na snažnu mrežu regionalnih zastupnika - Hezbolah u Libanu, Hamas i razne šiitske grupe u Iraku i Siriji. Danas su mnoga od tih sredstava degradirana ili stavljena na stranu. Dok Iran i dalje ima vlast u Iraku, čak i Bagdad sada vodi uravnoteženiju spoljnu politiku koja uključuje bliže veze sa SAD, zemljama Zaliva i Turskom, dodatno ograničavajući regionalni domet Teherana - dodaje on.

Tanjug/AP Photos Stringer, Mark Schiefelbein

Ukratko, Iran postavlja maksimalističke zahteve sa pozicije manjeg uticaja. Zbog toga je malo verovatno da će Vašington pristati na značajne ustupke u bliskoj budućnosti. Obe strane su u problemu: Iran se zalaže za garancije koje SAD ne žele ili nisu u stanju da daju, dok SAD očekuju fleksibilnost od sve izolovanijeg protivnika.

To postavlja pitanje šta bi se desilo ako pregovori propadnu?

Ratni scenariji

Ne može se potpuno odbaciti pretpostavku da Tramp možda koristi diplomatiju da postavi teren za vojnu konfrontaciju. Prethodne akcije njegove administracije, izlazak iz sporazuma iz 2015., naređivanje atentata na generala Kasema Sulejmanija, proširenje sankcija i jačanje vojnih pozicija SAD u regionu, konstantno su smanjivale šanse za dijalog. Dakle, iako ovi razgovori mogu biti iskreni, takođe mogu poslužiti kao opravdanje buduće vojne akcije ako diplomatija ne uspe.

Analitičari veruju da Vašington razmatra dve glavne opcije za udar na iransku nuklearnu infrastrukturu, posebno u Natanzu i Fordou. Jedan scenario uključuje zajedničku operaciju sa izraelskim vazdušnim snagama. Drugi predviđa napad iz Izraela. U oba slučaja, očekuju se precizni vazdušni udari koji uključuju naprednu municiju.

Profimedia

Malo je verovatno da će iranski sistemi protivvazdušne odbrane odbiti takav napad - posebno ako SAD rasporede stelt bombardere B-2 ili bombe za razbijanje bunkera GBU-57. Napad punog obima mogao bi ozbiljno da oštetiti i nadzemne i podzemne objekte.

Istorijski gledano, Iran se oslanjao na asimetričnu odmazdu, gađajući protivnike nekonvencionalnim sredstvima. Ali njegova sposobnost da reaguje na ovaj način je erodirala. Hezbolah je pretrpeo velike gubitke usred pojačanih izraelskih vojnih kampanja, a Sirija, nekada oslonac iranske strategije pod Bašarom Al Asadom, praktično je pala pod uticaj rivala Teherana.

S obzirom na ovu promenu, Iran bi se verovatno oslanjao prvenstveno na sopstvene resurse u bilo kom protivudaru. Iako je više izolovan nego ranije, još poseduje raznoliku lepezu alata: balističke rakete, dronove za napade, sajber sposobnosti i regionalne proksi operacije.

Jedan od mogućih oblika odmazde bili bi raketni i dronovi napadi na Izrael. To nisu samo spekulacije . Teheran je izveo ograničene napade bez presedana 2024. godine. U jednom slučaju lansirao je oko 200 projektila, od kojih su neki zaobišli izraelsku protivvazdušnu odbranu i pogodili vazdušnu bazu Nevatim. Ove akcije su signalizirale nameru i kapacitet Irana da snažno odgovori. Iako Izrael ima jedan od najnaprednijih sistema protivvazdušne odbrane na svetu, takvi napadi i dalje mogu imati ozbiljne političke i strateške posledice.

Potencijalne mete su i američke baze u regionu. SAD održavaju veliki vojni otisak širom Bliskog istoka - uključujući Irak, Katar, Kuvajt, Jordan, Bahrein i Saudijsku Arabiju - sa otprilike 40.000 vojnika stacioniranih tamo. Ove objekte su već pogodile grupe koje podržava Iran. U januaru je dron lansiran sa iračke teritorije probio američku odbranu u Jordanu, ubivši tri vojnika. Iran je takođe uzvratio za Sulejmanijevo ubistvo 2020. direktnim raketnim udarima na dve američke baze u Iraku, što je rezultiralo desetinama potresa mozga među osobljem.

Profimedia

U poređenju sa izraelskim ciljevima, američke baze su generalno bliže Iranu i njegovim regionalnim zastupnicima i manje zaštićene, što ih čini privlačnim metama za konvencionalnu i asimetričnu odmazdu. Ipak, napad na američke snage nose daleko veće rizike, potencijalno izazivajući neodoljiv američki odgovor.

U skladu sa svojim asimetričnim programom, Iran bi takođe mogao da izvrši pritisak preko regionalnih partnera. Zemlje Zaliva kao što su Saudijska Arabija, UAE, Katar, Bahrein i Kuvajt, ključni logistički i vojni saveznici SAD, mogli bi da se nađu na nišanu. Iran je već upozorio ove vlade da bi se dopuštanje američkim snagama da koriste njihovu teritoriju ili vazdušni prostor smatrao činom rata. Međutim, direktni napad na ove zemlje bio bi opasan, posebno u svetlu nedavnog diplomatskog otopljenja Irana sa Rijadom početkom 2023. Ako Iran nastavi ovim putem, veća je verovatnoća da će osvetu usmeriti na američku imovinu, a ne na arapsku infrastrukturu.

Još jedan element u Teheranskoj knjizi odvraćanja je pretnja zatvaranjem Ormuskog moreuza - kritične tačke gušenja za globalne isporuke nafte i TPG-a. Kroz ovaj uski koridor prolazi oko 20 odsto svetskog izvoza nafte i više od 30 odsto tečnog prirodnog gasa. Svaka blokada bi mogla da izazove skok cena energenata i da uzdrma globalna tržišta.

Ipak, takav potez bi mogao da se vrati kao bumerang. Iranska ekonomija u velikoj meri zavisi od izvoza nafte i gasa, a ometanje tog toka smanjilo bi njegove prihode. Zatvaranje bi takođe rizikovalo da naruši odnose sa ključnim ekonomskim partnerima – posebno Kinom, najvećim kupcem iranske nafte. Za razliku od SAD, energetska bezbednost Kine direktno je povezana sa stabilnošću Hormoza, a svaki poremćaj bi se mogao posmatrati kao pretnja nacionalnim interesima Pekinga.

Bonus video

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi