Sve što treba da znate o izraelsko-palestinskom sukobu: Kako je sve počelo, koja je uloga Hamasa i šta se očekuje od Amerike

Svetska javnost ne prestaje da bruji o sukobu između Palestine i Izraela koji je prethodnih dana eskalirao, a mnoga pitanja ostala su nerazjašnjena, pogotovo ona koja se tiču višedecenijskog sukoba između dva naroda. Međusobno raketiranje nije nikakva novina i česti konflikti su nešto što je tim narodima, nažalost, postala svakodnevica.

Brojne žrtve u poslednjih nekoliko dana opomena su čitavom svetu da se s nerešenim teritorijalnim pitanjima ne sme odugovlačiti, ali u slučaju izraelsko-palestinskog problema, rešenja kao da nema. Zato je svaki novi sukob sve žešći i sa sve više potencijala da preraste u građanski rat.

Pored toga, sve se događa u trenutku kada treba da se formira vlada u Izraelu, zbog čega su sve češće glasine da zemlja tone u haos, što zbog političkog sunovrata, što zbog trenutne situacije.

Kako je počeo izraelsko-palestinski sukob?

Da bismo razumeli kakav je stvaran sukob između Palestine i Izraela moramo da se vratimo u prošli vek, u četrdesete godine. Reč je o sukobu koji se smatra jednim od najdužih modernih sukoba. Nakon što su Jevreji kao narod propatili u Drugom svetskom ratu, stigao je i plan podele Ujedinjenih nacija iz 1947, u kojem se palestinska država deli na palestinsku i izraelsku, a područje Jerusalima ostaje pod međunarodnim nadzorom. Plan se ostvaruje već sledeće godine, i 14. juna 1948. proglašena je država Izrael. Dan kasnije, izbio je rat između Izraela i sledećih arapskih zemalja: Libana, Sirije, Egipta, Transjordanije, Saudijske Arabije i Jemena.

Uprkos teškoj situaciji i nekim početnim neuspesima, izraelska vojska pokazala se nadmoćnom, pa je u sedmomesečnom ratu porazila arapske vojske i preuzela nadzor nad 78 odsto ostatka mandatne Palestine.

To su bile prve naznake da će Jerusalim biti grad koji će biti tačka razdora između dva naroda, da bi već tokom sledećeg šestodnevnog rata 1967. godine Izrael okupirao i Istočni Jerusalim. Od tada je grad pod vlašću Izraela, što je prst u oku Palestincima, jer oni na ovaj deo grada gledaju kao na svoju buduću prestonicu.

S druge strane, iako je plan iz 1947. predviđao palestinsku državu, to ipak nije ispunjeno. Palestina se još uvek vodi kao delimično priznata država, a službeno je nastala unilateralnim usvajanjem deklaracije o nezavisnosti koju su 15. novembra 1988. u egzilu u Alžiru donele Palestinska oslobodilačka organizacija i Nacionalno veće Palestine. Međunarodnopravni status priznat joj je 29. novembra 2012, nakon glasanja u Generalnoj skupštini OUN, kada je Palestini dodeljen status države posmatrača u Ujedinjenim nacijama.

Trampovo priznavanje Jerusalima kao prestonice

Američki predsednik Donald Tramp napravio je međunarodni zaokret kada je 2017. godine saopštio da SAD zvanično priznaju Jerusalim kao prestonicu Izraela.

– Procenio sam da je vreme da Jerusalim zvanično priznamo kao prestonicu Izraela. Ovo nije ništa ni više ni manje od priznavanja stvarnosti – istakao je tada Tramp, a 2019. godine američka ambasada je i zvanično prebačena u taj grad.

Između 1993. i 2000. broj izraelskih doseljenika povećao se za 117 odsto u Gazi i najmanje 46 odsto na Zapadnoj obali. Izrael je takođe ukinuo dozvole za prebivalište palestinskim prebivaocima u Istočnom Jerusalimu koji nisu imali dokumente kojim bi dokazali da je njihovo prebivalište unutar Jerusalima. Tako je 1.641 Palestininac izgubio pravo na boravak u Jerusalimu između 1996. i 1998. godine. Sukob je odneo preko 20.000 života od 1948. na obe strane. Procenjuje da je poginulo oko 5.000 palestinskih civila tokom 40 godina, odnosno 34 civila svakih 100 dana.

Sporazum iz prošle godine, u kojem je posredovao Tramp, a kojim su UAE i Bahrein priznali Izrael, označava novu etapu u arapsko-izraelskim odnosima. Tada je postalo jasno da arapske zemlje odustaju od maksimalističkih zahteva koji su podrazumevali nestanak jevrejske države na tlu Palestine i složile se da podrže ideju o dve države i priznaju Izrael u zamenu za uspostavljanje arapske države Palestine sa glavnim gradom u Istočnom Jerusalimu.

Poslednji mirovni pregovori prekinuti su 2014. godine. Izraelski premijer Benjamin Netanjahu izjavio je 2015. da neće dozvoliti postojanje palestinske države zapadno od Jordana.

Rat u Gazi 2014. izbio je kada su Izraelske obrambene snage (IDF) započele vojnu kampanju nad pojasom Gaze u julu 2014. U pet dana poginulo je 148 Palestinaca. Ujedinjene nacije za koordinaciju humanitarnih poslova procenile su da su 67 odsto ubijenih civili, od kojih su 21 posto bila deca. Do 13. jula, prijavljeno je više od 1.300 izraelskih vazdušnih napada, sa oko 800 raketa bačenih na Gazu. Rat se završio u avgustu te godine sa još jednim primirjem kojim je nastavljen status kvo u arapsko-izraelskom sukobu. Ipak, od tada sukobi ne prestaju, a poslednjih godina su sve češći vazdušni udari na ovu teritoriju.

Strahuje se od nove intifade

“Rešenje dve države” se često navodi kao moguće rešenje sukoba, a prema rezultatima istraživanja, većina Izraelaca i Palestinaca smatra da je to najbolja solucija. Ipak, nepoverenje i trzavice su često znali da eskaliraju: prva i druga intifada su odnele na hiljade života na obe strane, bez razrešavanja bilo čega, a sada se strahuje od treće intifade. Teritorija ostaje središnji činilac nacionalnog identiteta u ovom sukobu. Obe strane odbijaju da dele istu teritoriju sa drugom stranom, iz straha od dominacije.

Intifada je uobičajeni naziv za ustanke Palestinaca protiv Izraela. Predstavlja ključni koncept koji je u savremenoj arapskoj upotrebi, a koji se odnosi na legitiman ustanak protiv ugnjetavanja. Često se prevodi na engleski kao “ustanak”, “otpor” ili “pobuna”. Sve češće se govori o trećoj intifadi, a svetski analitičari ranije su ocenili da bi ona bila daleko krvavija od prve dve.

Prva intifada iz 1987. godine, počela je da se gasi 1991, a prekinuta je 1993, nakon potpisivanja Sporazuma iz Osla i uspostavljanja Palestinske Narodne Samouprave. U ovoj intifadi do 1993. godine ubijeno je 1.162 Palestinca i 160 Izraelaca.

Druga intifada, poznata i kao Intifada Al Aksa, označava izraelsko-palestinski sukob koji je počeo u septembru 2000, nakon što je izraelski političar Arijel Šaron, tada vođa opozicione stranke Likud, ušao na prostor jerusalimskih džamija. U toj intifadi, koja još nije službeno završena, od 2000. do 2004. ubijeno je 3.223 Palestinaca i 950 Izraelaca.

Kakva je uloga Hamasa?

Poslednjih dana učešće Hamasa u novim sukobima zaintrigiralo je javnost s pitanjima: kakva je to organizacija, odakle im oružje, ko ih finansira…

Ako bismo opisali Hamas jednom rečenicom, to bi bio njihov slogan: – Dizanje Alahove zastave iznad svakog palestinskog pograničnog kamena.

Hamas je palestinska islamska organizacija koju Evropska zajednica, SAD, kao i mnoge druge zemlje sveta označavaju kao terorističku organizaciju. Australija, Novi Zeland, Paragvaj i Velika Britanija klasifikuju samo njeno vojno krilo kao terorističku organizaciju. Brazil, Kina, Egipat, Iran, Norveška, Katar, Rusija, Sirija i Turska ne smatraju je terorističkom organizacijom, a u decembru 2018. Generalna skupština Ujedinjenih nacija odbila je američku rezoluciju kojom je Hamas proglašena za terorističku organizaciju.

Jedini cilj Hamasa je potpuno uništenje Izraela i uspostavljanje islama na tim prostorima. Hamas je unutar sebe podeljen na tri krila: vojno, političko i društveno.

U januaru 2006. godine ova grupa pobeđuje na izborima, gde osvaja apsolutnu većinu mandata u parlamentu, čime je zbacila do tada vladajuću frakciju Fatah i time postala defakto vladajuća vlast u pojasu Gaze. Sadašnji vođa političkog krila Hamasa je Ismail Hanijah, koji je na toj poziciji od 6. maja 2017. godine.

Kada je reč o vojnom krilu, iako je broj članova poznat samo rukovodstvu brigada, Izrael procenjuje da brigade imaju jezgro od nekoliko stotina pripadnika koji prolaze obuku u vojnom stilu, uključujući obuku u Iranu i Siriji. Pored toga, procenjuje se da u brigadama ima 10.000–17.000 operativaca. Obuka za regrutaciju traje dve godine. Ideologija grupe ocrtava svoj cilj kao oslobađanje Palestine i obnavljanje palestinskih prava. Procenjuje se da je do 2007. godine stradalo više od 800 operativaca, a ciljanim atentatima ubijeno je i nekoliko lidera vojnog krila Hamasa.

Ko finansira Hamas?

Hamas je preuzeo upravu nad vakufskim imanjima u Gazi, zadužbinama koje zauzimaju više od 10 odsto svih nekretnina u pojasu Gaze, sa 2.000 hektara poljoprivrednog zemljišta, zajedno sa mnogobrojnim prodavnicama i iznajmljenim stanovima. U prvih pet godina ekonomija Gaze, koja je 50 odsto zavisila od spoljnih izvora prihoda, pala je za 30-50 odsto.

Do 2011. godine Hamasov budžet iznosio je oko 70 miliona američkih dolara i prikupljen je 70 odsto iz stranih izvora. Samo dva izraelsko-palestinska izvora nalaze se na spisku zaplenjenom 2004. godine, dok su ostali saradnici bili donatorska tela smeštena u Jordanu, Kataru, Kuvajtu, Saudijskoj Arabiji, Britaniji, Nemačkoj, Sjedinjenim Državama, Ujedinjenim Arapskim Emiratima, Italiji i Francuskoj. Veći deo prikupljenog novca dolazi iz izvora koji svoju pomoć usmerava na ono što Hamas opisuje kao humanitarni rad za Palestince.

Otprilike polovina Hamasovog finansiranja dolazila je iz država u Persijskom zalivu do sredine dvehiljaditih. Saudijska Arabija je tada obezbedila polovinu budžeta Hamasa od 50 miliona dolara, ali je pod pritiskom SAD počela da smanjuje sredstva od 2004. godine.

Posle 2006. godine, spremnost Irana da preuzme teret nedostatka finansijera održavala je Hamas živim, budući da je, iako šiitski, Iran podržavao sunitsku grupu koja je tradicionalno tesno povezana sa saudijskom kraljevinom. SAD su uvele sankcije iranskoj banci “Saderat”, tvrdeći da je stotine miliona dolara uputila Hamasu.

Posle 2009. godine sankcije uvedene Iranu otežale su finansiranje, primoravši Hamas da se osloni na verske donacije pojedinaca sa Zapadne obale, iz Katara i Saudijske Arabije.

Kakva je uloga Amerike?

Sve više se govori o tome da Amerika ne pridaje značaj ovim sukobima. Da je tako, govori i američko saopštenje u kojem su pokušali da se opravdaju.

Portparol američkog Stejt departmenta Ned Prajs odbacio je tvrdnje da Sjedinjene Države nisu dale prioritet izraelsko-palestinskom sukobu.

– Nije tačno da nismo obratili pažnju na situaciju u tom regionu. Pre ove eskalacije bili smo duboko posvećeni tome. Netačno je da smo propustili da ovo postavimo kao prioritet. To nije istina – rekao je Prajs.

– Ukoliko bi se ukazala prilika da se stvari usmere ka postizanju rešenja o dve države, SAD bi pomogle da se to rešenje i postigne – rekao je Prajs, i odbio da odgovori na pitanje da li SAD planiraju da upute specijalnog izaslanika za izraelsko-palestinski konflikt, kao što je to učinila prethodna administracija u Vašingtonu.

Takođe, nedugo posle toga oglasio se i bivši predsednik Amerike Donald Tramp, poručivši da je tokom njegovog mandata u toj oblasti vladao mir, jer su neprijatelji Izraela znali da SAD stoje čvrsto uz tu zemlju.

– Dok sam ja bio u Beloj kući zvali su nas predsedništvo mira, jer je neprijateljima Izraela bilo jasno da SAD čvrsto stoje uz jevrejsku državu i da će u slučaju napada na Izrael uslediti brza odmazda. Sada kad je predsednik Bajden svet je nestabilniji i ima više nasilja jer je Bajden pokazao slabost i odsustvo podrške Izraelu, što je dovelo do novih napada na naše saveznike – poručio je Tramp, preneo je dnevnik “Džeruzalem post”.

Ovakva situacija na terenu bila je potpuno očekivana, jer dolaskom Bajdena na vlast pokušava da se resetuje najveći deo politike Donalda Trampa, naročito na Bliskom istoku.

Predsednik Tramp je ekstremno naelektrisao oba pola na Bliskom istoku. Radio je na nagrađivanju i konsolidovanju tradicionalnih američkih saveznika u regionu, dok je istovremeno izolovao neprijatelje u Teheranu. Bajdenova administracija već je počela da pregovara sa Iranom o povratku te zemlje u Sporazum o nuklearnom naoružanju iz 2015. godine, a ta mogućnost užasava Izrael i zalivske zemlje kao što su Saudijska Arabija i Ujedinjeni Arapski Emirati.

Takođe, Trampova odluka o Jerusalimu kao prestonici Izraela doživljena je kao ogromno favorizovanje Jevreja i omogućavanje da se pripoje delovi okupirane Zapadne obale.

S druge strane, ne očekuje se da će doći do „potpunog zaokreta” pod Bajdenovom administracijom. Samo će se retorika vratiti tradicionalnom razumevanju „rešenja dveju država”, ali šanse za veći napredak u iscrpljenom mirovnom procesu između Izraela i Palestine deluju tanušno.

Kako su počeli najnoviji sukobi?

Najnovije nasilje usledilo je nakon mesec dana tenzija u naselju gde jevrejski naseljenici pokušavaju da izbace na desetine Palestinaca iz domova. Vrhovni sud Izraela trebalo je u ponedeljak da održi ročište po žalbi više od 70 ljudi protiv naloga za deložaciju u korist jevrejske naseljeničke organizacije u istočnom jerusalimskom okrugu Šeik Jarah, ali je sednica odložena zbog nemira.

Palestinski bes dodatno je pogoršao marš ultranacionalističkih jevrejskih ekstremista, u blizini istog područja, održan u znak protesta zbog niza video-snimaka objavljenih na društvenim mrežama na kojima se vidi kako Palestinci napadaju ultrapravoslavne Jevreje u gradu i osvetničkih napada na Palestince od strane jevrejskih ekstremista.

Mnogi Palestinci to smatraju namernom provokacijom, jer tvrdokorni izraelski nacionalisti, koje prati policija, marširaju kroz Kapiju Damask u Starom gradu i kroz muslimansku četvrt do Zapadnog zida, najsvetijeg mesta gde se Jevreji mole.

Poslednji sukobi izbili su ispred kompleksa džamije Al Aksa, trećeg najsvetijeg mesta u islamu, dok ga Jevreji poštuju kao svoje najsvetije mesto, gde su stajala oba biblijska hrama.

U poslednjih nekoliko dana, od trenutka kada su neredi postali posebno nasilni, povređeno je na stotine Palestinaca, ali i nekoliko desetina izraelskih pripadnika bezbednosti. Situacija je eskalirala kada je Hamas granatirao Jerusalim, a Izrael mu nije ostao dužan – pa je uzvratio istom merom na pojas Gaze. U tim napadima poginulo je najmanje 20 osoba, od kojih je devetoro dece. Nakon toga, situacija se nije stišala, a po reakcijama obeju strana, ne deluje da će doći do smirivanja tenzija u bliskoj budućnosti.

U Izraelu je mobilisano oko 5.000 vojnika u rezervi, i ovo je najozbiljnija konfrontacija između Izraela i militantne organizacije Hamas u poslednjih nekoliko godina.

Kome je i zbog čega Al Aksa tako važna?

Jedno od najpoznatijih muslimanskih svetilišta nalazi se na Hramovnoj gori, gde je nekada bio Solomonov hram, koji je do temelja razoren dva puta, jednom od Vavilonaca, a drugi put od Rimljana. Nakon drugog razaranja, Jevrejima je zabranjen ulazak u Jerusalim, koji su kasnije od Vizantijaca preuzeli muslimani.

Oni su na mestu gde je bio jevrejski hram podigli dve džamije – Al Aksu i Kupolu na steni. Sada se na mestu gde je izgrađena džamija Al Aksa nalazi zid koji opasuje džamiju. Takođe, po jevrejskom verovanju taj zid je poslednji ostatak Solomonovog hrama, a ujedno i najsvetije mesto za Jevreje – Zid plača.

Upravo zato ne čudi mišljenje da Jevreji vode borbu za Jerusalim zbog Solomonovog hrama, a to je dodatno potkrepljeno i propovedanjem judeističke vere da se prinošenje žrtve, koja je za ovaj narod jedan od ključnih stubova vere, može obavljati samo i isključivo u toj svetinji.

Najnoviji sukobi zbog formiranja vlade?

Takođe, pojačane su spekulacije o tome da su trenutna dešavanja direktno u vezi sa izborima koji su održani u Izraelu krajem marta. Darko Obradović iz Instuta za nacionalnu i međunarodnu bezbednost kaže za 24sedam  da neredi u Izraelu nisu neuobičajeni, ali da dosta smiruje poziv predsednika Palestine i šefa partije Fatah Mahmuda Abasa na mir.

Pročitajte još:

Eskalacija nasilja na Bliskom istoku: Izraelu preti nova intifada, a kome odgovara eksplozija Jerusalima

Drastična promena u Izraelu: Zbog čega je Netanjahu nepoželjan i kolike su šanse da će Lapid biti novi premijer?

EKSKLUZIVNO IZ IZRAELA: Ugroženi državljani Srbije, područja u kojima se nalaze na direktnom udaru!

– Moguće da su elementi okupljeni oko Hamasa, koji žele da se umešaju, nastojali da isprovociraju celu situaciju. Važno je da izraelski Arapi ne učestvuju u neredima, a tenzije će se smirivati kako dani budu prolazili. Inspiratori sukoba će biti presečeni, a zanimljivo je to što se sve dešava u trenutku kada se formira vlada i što postoji velika mogućnost da prvi put jedna arapska partija bude deo nje. Hamas želi da destabilizuje zemlju, odvoji Palestince od Abasa, koji je lider konkurentske palestinske stranke Fatah, i zato imamo eskalaciju nasilja. Abrahamov sporazum, potpisan u Americi pod administracijom Donalda Trampa prošle godine, biće sproveden i ne treba pridavati veliki značaj tim neredima. Postoji volja palestinske strane, koja poziva na mir, i kada se bude formirala nova vlada, tada će sve prestati – objašnjava naš sagovornik.

Obradović tvrdi da bi rešenje problema između ova dva naroda moglo da se postigne ukoliko se nastave Abrahamovi dogovori.

– Može da se postigne rešenje dve države, gde bi se garantovala prava za obe strane. Takođe, mora da se obezbedi povratak svih raseljenih, i Izraelaca i Palestinaca. Postoji i problem Jerusalima, na koji Izrael polaže pravo, i trenutno je u aktivnoj kampanji prebacivanja ambasada u prestonicu. To sada zavisi od toga koliko će uspeti da motiviše druge države da prebace svoje ambasade, što je malo verovatno, zbog stava EU – zaključuje on.

Podsetimo, premijer Izraela Benjamin Netanjahu nije uspeo da u roku od 28 dana formira vladajući koaliciju, pa je izraelski predsednik Ruven Rivlin juče izabrao Jaira Lapida, centrističkog političara i njegovog najjačeg rivala, za mandatara nove vlade. Ipak, sada se izraelski lider sa najdužim stažom, Netanjahu (71), nada da će uspeti da ostane na poziciji posle četiri neuspešna izborna ciklusa od 2019. godine, i pored optužbi za korupciju, koje on uporno negira.

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi