Masakr u planinama: Mislili su da su sigurni u crkvi, a onda su se pojavili razjareni vojnici i zavili pravoslavnu svetinju u crno

Abraham je počeo da sahranjuje tela mrtvih i nije se zaustavio sve dok se nije smračilo. Leševi, neki od njih u beloj crkvenoj odeći obojenoj krvlju, bili su razbacani po suvim poljima i po praznom rečnom koritu. Neki su upucani na pragovima svojih kuća dok su im ruke bile vezane kaiševima. Među njima su bili sveštenici, stariji muškarci, žene, cele porodice i više od 20 učenika, od kojih su neki imali samo 14 godina.

Abraham je odmah prepoznao neku od dece. Bili su iz njegovog grada Edagre Hamusa, koji se nalazi u etiopijskoj severnoj oblasti Tigraj. Svi oni su izbegli smrt dve nedelje ranije u sukobima zbog kojih su morali da pobegnu iz svojih kuća. Abraham i njegova porodica sa stotinama drugih Tigrajaca, izbegli su u Dengelat, obližnje selo u krševitoj dolini okruženoj strmim liticama. Sklonište su potražili u Marjam Dengelatu, istorijskom manastirskom kompleksu poznatom po vekovima staroj crkvi isklesanoj u kamenu.

Kako se praznik pretvorio u masakr

Veliki broj religioznih hodočasnika pridružio im se u manastirskom kompleksu 30. novembra zbog pravoslavnog hrišćanskog praznika koji se svake godine obeležava istog datuma kako bi se obeležio dan kada je, prema verovanju Etiopljana, Zavetni kovčeg donet u njihovu zemlju iz Jerusalima. Ovaj sveti dan bio je dugo željeni predah od nedelja nasilja, ali ga je prekinuo pokolj.

Grupa eritrejskih vojnika otvorila je vatru na crkvu Marjam Dengelat dok je nekoliko stotina kongreganata prisustvovalo misi. Ljudi su pokušali da im pobegnu, penjući se strmim putevima ka obližnjim selima, ali su ih trupe pratile, zasipajući liticu mecima.

Sada su svedoci za CNN progovorili o masakru kom su prisustvovali, pa je otkriveno i da su vojnici išli od vrata do vrata, izvlačeći ljude iz kuća i iživljavajući se nad njima. Majke su bile prisiljene da vežu spostvene sinove, trudna žena je upucana, a onda je ubijen i njen muž. Neki od preživelih krili su se ispod tela mrtvih. Tokom trodnevnog haosa vojnici su ubijali lokalne stanovnike i raseljavali ljude. Tek 2. decembra dozvolili su da se tela neformalno sahrane, ali su zapretili da će ubiti svakog koga uhvate da ih oplakuje. Abraham se ponudio da volontira.

Svestan da ga posmatraju, gutao je suze dok je prebirao po telima dece i tinejdžera, sakupljajući lične karte iz njihovih džepova i praveći precizne beleške o onome što su nosili i o njihovim frizurama. Neki su bili potpuno neprepoznatljivi jer su upucani u lice, rekao je Abraham.

Njihova tela pokrio je zemljom i trnovitim granjem, moleći se da ih kiša neće otkriti ili da ih hijene i lešinari koji su kružili iznad njegove glave neće odneti. Na kraju bi njihovu obuću stavljao na vrh humke kako bi tu mogao da se vrati sa njihovim roditeljima koji bi prepoznali obuću svog deteta.

Jedan od nastradalih bio je Johanes Jozef, koji je imao samo 15 godina.

– Ruke su im bile vezane… Deci… Bilo ih je svuda. Jedan stariji muškarac, koji je imao oko 80 godina, ubijen je na putu, a i deca su ubijana na ulicama, na otvorenom. Nikad nisam video masakr ovih razmera i nikad više ne želim da ga vidim. Mi smo preživeli samo zahvaljujući Božjoj milosti – rekao je Abraham za CNN.

On je tog dana sahranio više od 50 ljudi, a procenjuje se da je više od 100 nastradalo u napadu. Nekoliko hiljada civila poginulo je od novembra, kada je etiopljanski premijer Abij Ahmed Ali, koji je 2019. godine dobio Nobelovu nagradu za mir zbog rešavanja dugogodišnjeg konflikta sa susednom Eritrejom, pokrenuo vojnu operaciju protiv političke partije koja upravlja Tigrajem. On je optužio Tigrajski narodni oslobodilački front (TPLF), koji je Etiopijom vladao skoro tri decenije pre nego što je on 2018. došao na mesto premijera, za napad na vojnu bazu vlade i pokušaj krađe oružja, ali je Front porekao krivicu.

Ovaj konflikt usledio je kao kulminacija tenzija koje već neko vreme postoje na obe strane. Nakon što je krajem novembra preuzeo kontrolu nad glavnim gradovima Tigraja, Abij je proglasio pobedu i tvrdio je da nijedan civil nije povređen u okršajima. Osim toga, porekao je i da su vojnici iz Eritreje prešli u Tigraj kako bi podržali etiopske snage.

Ali borbe su i dalje besnele u ruralnim i planinskim oblastima gde su se članovi TPLF i njihove naoružane pristalice navodno krili, odupirući se Abijevoj nameri da utvrdi moć. U sukobima je stradalo lokalno stanovništvo, a Ujedinjene nacije nazvale su ih najžešćim borbama u protekle dve decenije. Specijalni savetnik UN za prečavanje genocida rekao je početkom februara da je organizacija dobila brojne prijave za “ubistva, seksualno nasilje, pljačke, masovna pogubljenja i otežani pristup prilikom humanitarnih akcija”.

Za mnoge od ovih prekršaja okrivljeni su eritrejski vojnici, čije prisustvo na teritoriji Etiopije sugeriše da je Abijev mirovni sporazum sa eritrejskim predsednikom Isajasom Afeverkijem zapravo bio predstava kako bi se poveo rat protiv zajedničkog neprijatelja – Tigrajskog narodnog oslobodilačkog fronta.

Američki Stejt department pozvao je, u saopštenju koje je objavio CNN, eritrejske snage da se “smesta povuku iz Tigraja”, citirajući izveštaje o njihovoj umešanosti u “veoma problematično ponašanje”. Etiopska vlada je na pitanje kako reaguje na saznanja CNN-a odgovorila da će “nastaviti da izvodi sve izvršioce pred lice pravde nakon temeljnih istraga navodnih zločina u regiji”, ali nije želela da otkriva detalje istraga.

Sa druge strane, iz Eritreje još nije stigao odgovor. Prošlog petka vlada je žestoko negirala da su njeni vojnici počinili zverstva tokom pomenutog masakra u Tigraju. TPLF je u saopštenju tvrdio da njihove snage nisu bile nigde u blizini Dengelata u vreme masakra, kao i da su žrtve verovatno pogrešno identifikovane kao članovi Fronta, i pozvao Ujedinjene nacije da istraže sve uzimajući u ozbir sve umešane strane.

Vlada Etiopije ograničila je pristup novinarima i sprečila one koji su nosili pomoć da dopru do oblasti koje nisu pod kontrolom vlade, zbog čega je bilo teško doći do preživelih i čuti njihova svedočenja, dok je naizmenični prekid komunikacije tokom borbi efikasno blokirao rat od očiju sveta.

Jeziva svedočenja

Sada su svedoci masakra počeli da se oglašavaju, telefonske linije u Tigraju ponovo su aktivirane i dozvoljen je pristup internetu. Preživeli polako otrkivaju detalje o etničkom nasilju, uključujući napade ne crkve i džamije.

Mesecima se šaputalo o neljudskom napadu na pravoslavnu crkvu u Dengelatu, a spisak mrtvih počeo je da kruži društvenim mrežama u decembru, zahvaljujući Tigrajcima u dijaspori, da bi se na kraju pojavile i fotografije preminulih, među kojima su bila i deca.

Zahvaljujući mreži aktivista i rođaka, CNN je došao do očevidaca napada, koji su u telefonskim razgovorima otkrili detalje masakra koji su preživeli.

Svedoci kažu da je obeležavanje praznika počelo kao i svake druge godine. Sveštenici su, obučeni u bele odore, sa krstovima u rukama, vodili stotine ljudi na molitvu u crkvu Marjam Dengelat. Vernici su pevali i igrali sve dok se nisu pojavili vojnici, koje je Abraham ugledao dok su se spuštali niz liticu, a za njima su došle i trupe u kamionima. U početku su bili miroljubivi, pozvani su da obeduju i odmore se u hladu. Ali oko podneva je došlo do erupcije – počeli su pucnji, ljudi su zasuti kišom metaka, a mnogi su pokušali da se spasu penjući se uz litice.

Desta, koji je pomogao u pripremi detalja za obeležavanje praznika, bio je u crkvi kada su trupe dospele u selo, blokirale put i počele sa pucnjavom. Čuo je da ljudi vrište i potrčao ka litici, gde je uspeo da nađe spas iza stena.

– Videli smo ljude koji trče na sve strane. Vojnici su pucali na svakog ko bi izašao iz crkve – rekao je Desta.

Osmoro preživelih izjavilo je da je, na osnovu uniformi i dijalekta kojim su govorili, bilo jasno da su to eritrejski vojnici. Neki od njih se čini da su vojnici uglavnom pucali na mlade muškarce, pretpostavljajući da su oni bili članovi TPLF snaga ili savezničke lokalne policije. Ali Abraham i drugi svedoci tvrde da milicije nije bilo ni u Dengelatu ni u crkvi.

Ljudi su izvlačeni iz kuća, majke su gledale kako im ubijaju decu

Marta, koja je u Dengelat došla zbog praznika, rekla je da je crkvu napustila sa svojim mužem Binijamom nakon jutarnje molitve. Dok se mladi bračni par vraćao u kuću svojih rođaka, bujica ljudi počela je da trči ka brdima, vičući da su vojnici okružili selo. Ona se prisetila i trenutka kad su vojnici stigli u njihovu kuću, zahtevajući od njih da izađu napolje.

“Izađite napolje, izađite napolje, kučke”, vikali su sve dok ukućani nisu poslušali i pokazali im svoje lične karte uz reči “mi smo civili”, što vojnicima nije značilo ništa, jer su bez obzira na to otvorili vatru i pogodili njenog moža, njenu sestru i nekoliko drugih ljudi.

– Držala sam Binija, nije bio mrtav. Mislila sam da će preživeti, ali je umro na mojim rukama – prisetila se Marta.

Mladi bračni par venčao se u oktobru, a Marta je posle masakra saznala da je trudna. Kad su vojnici otišli, Marta, koja je bila pogođena u ruku, pomogla je ostalima da unesu u kuću sedam tela kako ih hijene ne bi pojele.

– Spavali smo u blizini tela i nismo mogli da ih sahranimo jer su oni još uvek bili tu – ispričala je ona.

Marta i drugi očevici posvedočili su da su vojnici išli od kuće do kuće, izvlačili ljude napolje, vezali im ruke ili zahtevali od njihovih ukućana da to urade, a onda pucali na njih.

Rahva, koja je uspela da utekne iz Dengelata pre ostalih svedoka, ispričala je da su majke bile prinuđene da vežu svoje sinove.

– Tražili su od majki da vežu ruke svojih sinova. Izvodili su ih bosonoge i ubijali ih pred majkama – kazala je Rahva, kojoj je ovo rekao jedan od svedoka.

Skrivanje ispod leševa i mirenje sa sudbinom

Samuel, još jedan od očevidaca, jeo je i pio sa vojnicima pre nego što su došli u njegovu kuću, koja je bila odmah iza crkve, i pobili njegove rođake. On je preživeo tako što se satima skrivao ispod tela jednog od njih.

– Gurali su ljude iz kuća i ubijali su svu decu, žene i starce. Nakon toga su ulazili u njihove domove i pljačkali ih – ispričao je Samuel.

Kako je nasilje napolju dostizalo vrhunac, stotine ljudi odlučilo je da ostane u crkvenoj sali. Kad je pucnjava utihnula, sveštenici su onima koji su mogli da odu kući savetovali da to urade, izvodeći ih napolje. Nekoliko sveštenika je ubijeno na izlazu iz crkve.

Kako nije imao gde da beži, Abraham se sakrio unutar crkve, ležeći na podu dok je artiljerija tukla po tankom krovu.

– Izgubili smo nadu i odlučili smo da ostanemo u crkvi i umremo u njoj. Nismo pokušavali da bežimo – rekao je on.

Dva dana kasnije vojnici su pozvali parohijane da izađu iz crkve i pobrinu se za tela mrtvih. Abraham i još pet muškaraca ceo dan su sahranjivali poginule, uključujući i one iz Martine kuće i decu. Trupe su im zabranile da ih sahrane na groblju i prisilile su ih da naprave masovne grobnice.

Nakon inicijalnog krvoprolića usledile su dve napete nedelje. Vojnici su ostali u ovom području u nekoliko privremenih logora, krali su automobile, spaljivali useve i ubijali stoku pre nego što su nastavili dalje.

Nespokoj preživelih

Tedros, koji je rođen u Dengelatu i koji je otputovao u njega nakon što su vojnici otišli, rekao je da je selo mirisalo na smrt kad je stigao i da su lešinari kružili iznad planina, što je bio znak da ima još tela koja koja su im ostala dostupna.

– Neki su ubijeni u polju, dok su pokušavali da pobegnu, a većinu su, pre nego što su sahranjeni, pojeli lešinari. Bilo je užasno. Vojnici su ih vezivali i ubijali na vratima njihovih domova, a pucali su im u glave kako bi uštedeli metke – rekao je Tedros.

Pročitajte još

“Biraj – ili silovanje, ili smrt”: Jezivo svedočenje iz Tigrajskog rata “koji ostatak sveta ne zanima”

Dok ceo svet bruji o izborima u Americi, jedna afrička država je na ivici rata!

Tedros je posetio mesto na kom su Abraham i još petorica sahranili određeni broj poginulih i video pukotine u zidu crkve koji su nastali prilikom pucnjave. U razgovoru sa seljanima otkrio je da je nastradalo više od 70 žitelja tog mesta. Porodice žrtava nadaju se će imena njihovih voljenih, koja su Tedros, Abraham i drugi zapisali, rizikujući svoj život, biti pročitana na tradicionalnoj sahrani u crkvi Marjam Dengelat.

Tri meseca posle masakra grobovi u Dengelatu su podsetnik preživelima na krvoproliće, ali još nije sigurno da se tela umrlih dostojno sahrane, pa ožalošćeni moraju da se nose sa činjenicom da ništa ne mogu da učine po tom pitanju.

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi