Profesorka iz Zrenjanina predaje filozofiju, a za razbojem je prava umetnica! Oba posla podjednako voli, a u tkanju pronalazi mir
02.08.2022 | 11:00
Tkanje je za nju sabranost. A reči koje na najbolji način opisuju taj njen doživljaj pretočila je u jednu rečenicu: "kad si s razbojem, sa sobom si“
Copyright Printscreen/ I love Zrenjanin
Ručni rad danas u većini slučaja predstavlja samo hobi, i iako se vrednuje, prava je retkost da neko zanatski rad izabere kao svoj poziv. U Zrenjaninu ima nekoliko zanatlija koji su pokazali da može da se živi od hobija, a profesorka filozofije u Zrenjaninskoj gimnaziji, Gordana Dunai, pravi je primer da je moguće jednako posvetiti se poslu i poslu-hobiju koji volite.
Gordana Dunai prikaze svojih ručnih radova postavlja na Fejsbuk i Instagram stranice pod nazivom „tok.handwovengoods“.
- Ručno tkanje je zanat kome posvećujem veliki deo svog vremena. Uslovno rečeno, jeste hobi, mada bi hobi trebalo da bude ona aktivnost koja se obavlja isključivo radi ličnog zadovoljstva, a ja sam njime počela da se bavim kao dodatnim poslom, pored redovnog. Kad ne bih bila u situaciji da ga posmatram kao dodatni izvor prihoda, bio bi, sasvim sigurno, moj hobi u pravom smislu reči, jer je delatnost koja mi u potpunosti odgovara - kaže Gordana.
Tkanje je za nju sabranost. A reči koje na najbolji način opisuju taj njen doživljaj pretočila je u jednu rečenicu: "kad si s razbojem, sa sobom si“.
- Sesti za razboj isto je kao i uzeti knjigu u ruke, pažljivo odslušati emisiju na radiju, istrčati par krugova u parku, iskreno razgovarati sa prijateljem. Stvar je u pažnji i posvećenosti. Uslov za ovaj doživljaj i za postizanje kvaliteta jeste da mobilni telefon odnesemo što dalje od sebe, ali to je već posebna tema - dodala je Dunai za zrenjaninski portal "I love Zrenjanin".
Osim sabranosti, kako kaže, ređanje niti po unapred utvrđenim pravilima, izraženim brojčanim odnosima, karakteriše proces ručnog tkanja. Objasnila je da spoljašnje sređivanje utiče na unutrašnje sređivanje misli i osećanja.
Zadovoljstvo pronalazi i u činjenici da stvara proizvod, iako naglasak nije na samom proizvodu, nego čitav proces ima jednaku važnost. Gordana kaže da je u pravo to ono što se kod ručnih radova oseća i što im daje vrednost, zato se ona i ne može izraziti u novcu.
- Štaviše, ovakvom stvaranju više odgovara reč „rađanje“, kao što tkanje, često, više liči na umetnost, nego na zanat. Ne sećam se da li je Bela Hamvaš upotrebio tu reč, ali je u delu „Hiperionski eseji“ bolje nego bilo ko drugi (koliko je meni poznato) opisao vrednost ručno istkanog predmeta i sam proces tkanja.
Sukob novca i umetnosti
- Obraduje me, naravno, svaka porudžbina zbog novca koji ću zaraditi i onog što ću njime moći da obezbedim. Sa druge strane, podseti me na ulogu koju svako od nas ima u ovom svetu, hteo ili ne – da bude šraf u sistemu proizvodnje i potrošnje. Podsećam sebe često, da ne živim u samoodrživom kutku gde mi novac nije potreban, nego upravo u tom sistemu, i da bez njega ne mogu. Redovno me na to, takođe, podsećaju javna preduzeća svojim „pismima“, kao i oni što obračunavaju kamatu za pozajmljen novac (ne zaboravljajući, pri tom, da mi čestitaju rođendan, što ukus čini malo gorčim) - objasnila je Gordana.
Međutim, osim savladavanja tehnika tkanja, Gordana se uči i veštinama prodaje preko interneta, odnosno digitalnog marketinga.
- Kad se, sada, osvrnem na proteklih sedam godina, koliko sam u ovoj priči, mogla bih taj put nazvati: pogled na svet jedne tkalje. Tako sve dobija smisao, pa čak i onaj sumorni sistem. A kako to obično biva, na počeku beše čovek, moj učitelj tkanja, Zoran Slijepčević, tkač, koji ne samo veštinom, nego i životom svedoči vrednosti koje se u ovom zanatu kriju - zaključila je Gordana Dunai.