Zoran Savić otkrio kako je sa Ostojom Mijailovićem stvarao novi Partizan: Sada je ovo vrhunska priča!

Sportski direktor Partizana Zoran Savić u velikom intervjuu za zagrebačke Sportske novosti pričao je o problemima današnje košarke, razmišljanjima mladih igrača u poređenju sa ranijim generacijama jugoslovenskih igrača, ali se dotakao i aktuelnosti u ABA ligi, ocenivši regionalno takmičenje kao jedino na svetu gde je moguće da menadžeri budu vlasnici klubova i gde jedna ekipa ima svoju filijalu u istoj ligi.

Savić je objasnio i kako se stvarao današnji Partizan.

– Razgovarao sam sa Ostojom Mijailovićem, pričali o viziji, oko trenera, poklopile su nam se ideje. Partizan nije imao rezultata, a to je veliki brend, možda veći u inostranstvu, nego u Srbiji. I kad sam dolazio, na ovu funkciji sportskog direktora, nisam ni pomišljao na to da će nam doći Željko Obradović za trenera. Kad mi je to rekao predsednik, mislio sam da je lud. Uostalom, ja sam prihvatio posao i bez Željka, jer mi je projekt bio zanimljiv, sada je ovo vrhunska priča. Neviđen se entuzijazam stvorio u i oko kluba, gradimo projekt za dve, tri godine – ispričao je Savić.

Zajednička osobina Savića i Obradovića, pored toga što su se igrački razvijali u isto vreme, je i njihovo dugo odsustvo iz košarke sredine koja ih je stvorila.

– Mene na ovim prostorima nije bilo 30 godina, otkako sam otišao iz Jugoplastike, Željka 28 godina. Sve je to drugačije, ali Željko ima toliko energije, toliko ljubavi. Ja zaista nisam nikada video nekoga ko voli klub kako Željko Obradović voli Partizan – priča sportski direktor crno-belih i nastavlja:

– Nemoguće je ovde napraviti sistem kao u Italiji ili Španiji. Važno je i da ne upoređujemo ono što je bilo pred 30 godina, jer to nisu isti klubovi. Niti je Partizan nivo onoga nekadašnjeg Partizana, niti je današnji Split nivo Jugoplastike, niti je današnja Cibona na nivou Mirkove Cibone. Ne govorim tu samo o terenu. Veliki je problem i proizvodnja igrača.

Savić kritički posmatra stvarnost srpske košarke.

– Kad sam došao, mislili su valjda sam plav, plavih očiju, zgodan, Šveđanin. Tvrde, Srbija ima proizvodnju igrača, pa pogledajte, MVP NBA lige, MVP Evrolige, MVP Evrokupa, MVP ABA lige. To je sve sjajno, kazao sam, ali pitao sam ih i ovo; a zašto nema zlata? Tu je kriza i ozbiljni problemi. Igrači koji dolaze iz juniorskog programu su fizički i mentalno nespremni za seniorsku košarku. Želeo sam da druga ekipa Partizana i Zvezde igraju domaću ligu, ali to nije prošlo. Nema ništa od toga da klince šalješ u neku nižu ligu gde igraju tipovi stariji i deblji od mene, to su problemi…

Split i dalje gleda na Savića kao legendu kluba, a kako on gleda na grad gde se afirmisao kao igrač:

– Nemam pojma. Ja se svuda osećam kao kod kuće. U Solunu, Barseloni, pa i u Splitu, gde nisam bio desetak godina, zadnji sam put bio kad je Tabak krstio ćerku – pirča Savić i osvrće se na razlike koje postoje između Jugoplastike i onoga što se danas zove Split.

– Kažem, tadašnji klubovi se ne mogu meriti sa ovim današnjim. Ljudi koji su bili u klubovima su bili vrhunski menadžeri, Jugoplastika je, pazite, u onoj državi, tada imala inostranog sponzora, “Pop 84”. Bile su to ogromne pare. Vrhunski su bili uslovi, putovalo se čarterima, navijači su odlazili velikim avionima sa nama, dvorana je bila sređena, sauna u svlačionici. Evo, sad smo došli u Partizan, a taj klub nema u svom vlasništvu niti jedan kvadratni metar…

Na pitanje ko je bio bolji, Kukoč ili Dražen, Savić nije mogao da pruži određen odgovor:

– Uvek sam razmišljao ko je od njih dvojice, od Dražena i Tonija, bolji. Dražen je bio idol, bio je neverovatan. Kuki je bio poseban, a opet najnormalniji momak. I da, bio je ispred svog vremena, izgledao je na terenu puno starije od svojih godina. Cela leta je provodio na pripremama reprezentacije i jedan je od igrača koje najviše volim. Nije postojalo dodavanje kojeg nije video, nije bio egoista, a ja ne pamtim niti jednu veliku utakmicu u kojoj nije bio odličan. Dražen je bio koš mašina, ubica, neviđeni radnik. Kuki i Dražen, najbolji…

Da je Luka Dončić mogao da uđe u vremeoplov mašinu i da se nađe pored generacije igrača Zorana Savića …

– Da je Dončić igrao i u našem vremenu, on bi bio super. Fizički je košarka otišla napred, to je razlika u odnosu na danas. Mi smo nekada odlazili u SAD, tamo gubili 40, 50 razlike od koledž ekipa, a danas bi prvak Evrope isprašio prvaka NCAA lige sa trideset razlike. Da li je mali Dončić danas bolji od Dražena, teško mi je to reći. Dražen, Kukoč, Rađa, Divac su radili velike stvari i u NBA, a Jokić koji je MVP NBA lige ili Dončić sada tamo prave razliku.

Posle Dončića kao predvodnika nove generacije igrača iz regiona, logično se nameće pitanje novih klinaca koji dolaze sa drugačijim razmišljanjem o košarci i sistemom rada:

– I tako dolazimo do toga, kad kažu pre da je Jaramaz koji je igrao u Partizanu mlad. Čovek ima 26 godina. U Zvezdi su još dva mlada koji imaju 26 ili 27. Ja sam došao u Split kasno, sa 22. Pitali su me jednom kako bi mi bilo sa 18, tako mlad da dođem. Ja im kažem, pa došao sam sa 22. To je onda već bilo staro, ili jesi ili nisi. Sad smo postali kao Italijani, koji za one od 24-25 godina govore da su mladi.

Savić nije mogao tačno da definiše odakle dolazi problem:

– Od svih. Treneri se moraju adaptirati. Ne možeš klincu reći da ugasi telefon, a nekad su sport i škola bili sve. I dva TV programa. Meni nije ideja bila da postanem profi, ja sam želeo da završim mašinstvo. I upisao sam ga u Zenici, dao neke ispite. Time sam mislio da se bavim. Bio sam jako dobar u školi. U Titovom fondu, među najboljim đacima cele Jugoslavije, imao sam stipendiju koja je bila na nivou prosečne radničke plate. Kad sam došao u Split, upisao sam ekonomiju, ali to me nikada nije zanimalo. A, evo sa ekonomijom se zapravo ceo život bavim…

Počeci u košarci vezuju se za rodnu Zenicu u ekipu Čelika.

– Nas je u Čeliku vodio Kosta Jankov, koji je radio zajedno s Božom Maljkovićem, bili su pomoćnici u Zvezdi. I pripreme su bile kao za Evroligu, Vlašić, Zlatibor, samo na nižem nivou. Bio sam spreman za Božin rad kad sam došao u Split. Danas u Beogradu ima 150 škola košarke, nekada ih je bilo, kažu i 250, što samo po sebi znači da bi proizvodnja trebala biti neverovatna. Ali, ako ti klinci ostanu u toj školi košarke mesec dana duže nego što treba, sve je propalo. Imaju klinci individulane trenere, kao teniseri. Ne znaju što je to rad sa ekipom. Ako imaju sreću, pa su za NBA, čekaju draft. Spremaju se dve, tri godine, onda su umorni. Čekaju maksimalac, nakon toga supermaksimalac i u tom krugu pate reprezentacije, Srbija ili Hrvatske, u manjoj meri Slovenija. I ne treba tu ići dalje od jednog Luisa Skole, koji je iz Kine dolazio u Argentinu da bi igrao kvalifkakcije u poznim godinama.

Možda je razlog što današnji klinci manje vole košarku.

– Ima i toga. Ali, ako igraš samo zbog para, onda valjda pokušavaš biti što bolji da bi zaradio više. Imaš takvih koji ne vole, slažem se. Ja sam rekao da ću igrati dok mi ne bude grozno dolaziti na jutarnje treninge. Jednom mi je jedan ugledni generalni menadžer iz NBA lige kazao da su igrači s ovim prostora preuezeli od NBA igrača od deset najgorih stvari – devet. Jedino drogu nisu probali!

Savić je proveo dve godine u Splitu kao igrač, ali su ostala prijateljstva zauvek da traju. Recimo sa Rađom …

– Proveo sam tamo dve lepe godine. Nisam nešto izlazio, jer je to bila košarka. Grad je to koji je fenomenalan za život i Split je jedan od najlepših gradova bio i u bivšoj Jugi. Meni su Dalmatinci silno simpatični, baš sam uživao pre neki dan sa Rađom na Zlatiboru. To su kvalitetni ljudi, koji poseduje radne navike. Morao sam da odem nakon dve sezone, Barselona je tada platila odštetu, bilo je takvo vreme, rat je počinjao…

Večito pitanje da li bi stara Jugoslavije imala šanse protiv NBA “Drim tima”…

– Sa onima iz 1992. koji su bili stariji, a mi tada s tim igračima nismo imali puno kontakta, ne bismo mogli da se nosimo. Već za 1996. bi možda bilo drugačije, uostalom, i mi smo se u tom finalu u Atlanti nosili jedno poluvreme.

Za kraj Saviće je rekao i šta misli o ABA ligi.

– Partizanova publika voli košarku, sećate se kakve je ovacije doživeo Kukoč na onoj utakmici pre raspada kad je izlazio iz igre. Međutim, mi smo majstori na ovim prostorima da od normalnih stvari napravimo nenormalne. Ovo jedina liga na svetu, govorim o ABA ligi, gde su menadžeri vlasnici klubova, gde igraju druge ekipe nekog kluba. To je nemoguće bilo gde, tačno se zna da ako neko ima filijalu, tada ne može ta filijala ni da uđe iz druge u prvu ligu po zakonu. I Evroliga sve to zna. A mi se pravimo kao da ne znamo. Neke se stvari tu moraju rešiti, zbog zdravlja košarke na ovim prostorima. Sami sebi pucamo u nogu.

Na kraju autor intervjua daje objašnjenej:

– Ovo zadnje išlo je, ako niste shvatili na račun Mege i FMP-a. Prva je menadžerski klub, a drugo Zvezdina filijala. Biće ovo vatrena sezona…

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi