Samo jedan dečko može da pobedi najbolju odbojkašicu Evrope

Glavna uzdanica naše odbojkaške reprezentacije i turskog Ezačibašija Tijana Bošković (23) odavno je umećem očarala gledaoce na svetskom nivou.

Njena starija sestra Dajana (26) bavi se istim sportom, igra takođe u Turskoj i brani boje nacionalnog tima BiH.

Našoj javnosti manje je poznato da za Srbiju igra i njihov najmlađi brat. Vuk čini sve da porodica Bošković nađe značajno mesto i na košarkaškoj mapi.

Ima 17 godina, visok je 198 centimetara, igra na poziciji krilnog centra i član je juniorskog tima Igokee. U dresu naše reprezentacije ima osvojenu bronzanu medalju na EYOF.

– Tijana me često kritikuje, jer želi da budem bolji od nje. Čujemo se posle svake utakmice – priznaje Vuk da dragocene savete dobija od sestara. – Bio sam deo selekcije Srbije do 16 godina. Taj period tokom leta koji provedemo u nacionalnom timu je stvarno dragocen. Može mnogo da se nauči, i kad je košarka u pitanju, a i građenje timskog duha.

Podrška porodice je mladom Boškoviću veoma važna na putu ka ostvarenju snova.

– U bitnim trenucima se setim reči koje su mi rekle sestre, pa lakše donesem neku odluku. Ove godine smo proveli dva meseca zajedno, zbog ove pauze koja se desilo zbog virusa korona. Malo je bilo i čudno, jer odavno nismo mogli da toliko dugo budemo na okupu. Onda je bilo tužno što se rastajemo, ali dobro, stalno smo na „Skajpu”, „Vajberu” i ostalim mrežama. Roditelji pokušavaju da isprate sve naše rezultate i utakmice, i uglavnom im dobro ide.

U rodnoj Bileći su ponosni na Boškoviće. Ipak, bez premca je Tijana, koja je i zvanično najbolja odbojkašica Evrope, svetska prvakinja, olimpijska vicešampionka…

– Ja mislim da mi, kao porodica, nismo ni svesni toga šta je sve Tijana postigla u karijeri. Drugačije njene uspehe doživljavaju obožavaoci ili ljudi koji prate odbojku. Nama je postalo normalno, ali s neke strane uopšte sve to nije realno. U nekim trenucima nam je teško da gledamo njene utakmice, pogotovo borbe za medalju na najvećim takmičenjima. Drago nam je što Tijanin karakter donosi prevagu u tim ključnim momentima meča.

Činjenica da mu starije sestre igraju odbojku, nije i njega navela na taj put.

– Nije toliko muška odbojka razvijena kod nas u Bileći, pa su dečaci išli uglavnom na fudbal i košarku. Samo sam na školskim takmičenjima igrao odbojku, ali nije to baš bio kvalitet kao u slučaju njih dve – nasmejao se Vuk.

Prvo se odlučio za fudbal, sport kojim se nekada bavio i njihov otac.

– Popularan je bio fudbal, i onda sam tako i krenuo. Bio sam golman, dobro mi je išlo, ali sam onda naglo izrastao… Trenirao sam uporedo fudbal i košarku i odlučio se za ovo drugo. Prvi klub u kojem sam igrao zove se Hea, i tu mi je mnogo pomogao trener Boris Jokanović. Dao mi je veliku podršku, uz njega sam napredovao i on me je usmerio na pravi put. Uvek ću mu biti zahvalan. Pet godina sam tu trenirao i onda se preselio u Laktaše. Od 2017. sam član Igokee, i super mi je. Uslovi su veoma dobri, odličan je rad s mladim igračima. Živimo zajedno nas desetorica, klub nam je obezbedio stipendiranje. Stvarno sam zadovoljan  i nadam se da ću sledeće godine dobiti šansu i u prvom timu.

Relativno skoro Dajana i Tijana su odmerile snage u turskom Kupu, a Vuk priznaje da nije imao favorita na tom meču.

– Nisam mogao da se odlučim. Navijao sam za to da obe odigraju dobro – uz osmeh kaže najmlađi član porodice Bošković.

Kada su na okupu, izdvoje vreme i za međusobne okršaje na terenu.

– Kad igramo košarku, Dajana uglavnom koristi mozak da nekim pametnim potezima dođe do koša. A Tijana ima vrhunske fizičke predispozicije i baš je atleta. Uporna je u tome da me pobedi u igri „jedan na jedan“. Ali uglavnom ja izađem kao pobednik – zaključio je Vuk Bošković.

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi