Prlainović se oprostio od reprezentacije, pa mlađima u amanet poručio: Sanjajte, ko zna, možda vam se snovi i ostvare!
21.08.2022 | 05:52
Emotivno veče za vaterpoliste, ali i sve koji su ih pratili godinama
Copyright TANJUG/ VLADIMIR SPORCIC/
Priredili su vaterpolisti Srbije veliku radost naciji mnogo puta tokom prethodnih godina. Naravno, jasno je da i njihova karijera ima svoj rok trajanja, pa su šestorica igrača i definitivno stavila tačku na nastup sa nacionalnim timom.
Sinoć su se na bazenu Milan Gale Muškatirović od igranja sa kapicom Srbije oprostili kapiten Filip Filipović, Andrija Prlainović, Gojko i Duško Pijetlović, Milan Aleksić i Stefan Mitrović.
Razmazili su vaterpolisti naciju odličjima, pretežno zlatnim, sa svakog takmičenja, a sinoć su probudli emocije i u onima koji su verovali da iste ne poseduju.
Andrija Prlainović, nakon poslednjeg meča, mirno, ali sa emocijom u glasu, govorio je o svemu što su prošli.
– Veličanstven oproštaj. I vreme nas je poslužilo. Nije neka sila dozvolila da padne kiša večeras. Završio sam karijeru sa ljudima sa kojima sam proveo gotovo dve decenije života. Nije moglo da bude lepše. I ova četiri minuta su bila dovoljna da me pokrenu i da me prođu trnci, da osetim taj naboj igranja za reprezentaciju. Kako je bilo ovih poslednjih godina tako je bilo i večeras – veličanstveno - istakao je Prlainović, ali nije mogao da izdvoji jednu omiljenu medalju:
– Nemam samo jednu medalju. Rim, dva olimpijska zlata i Beograd 2016. godine, eto možda bih to izdvojio.
Nije krio Andrija da je odluka o penzionisanju bila teška.
– Nedostajeće mi. Ali, sve ima kraj. Treba biti realan i već smo u godinama, poznim igračkim. Neki su se i oprostili od vaterpola. Mislim da je bio pravi trenutak da kažemo zbogom. Sada ćemo biti najvatreniji navijači Srbije.
Na kraj, onima koji ostaju u bazenu, imao je i šta da poruči, kako bi se trofejni niz, ali i zajedništvo i porodična emocija, nastavile.
– Da imaju pošten odnos prema sportu, da gledaju da svaki put dođu motivisani na trening. Da sanjaju, da maštaju, ko zna, možda im se snovi i ostvare – zaključio je Andrija Prlainović.