Nikola Ninković, emotivno i iskreno: Kada "ovi" odu, vratiću se u Partizan

Prošlo je 20 dana otkako se pronela vest o teškoj saobraćajnoj nesreći velikog talenta srpskog fudbala Nikole Ninkovića. Ni danas njemu najbliži, ali ni hrvatski policijski eksperti koji su radili uviđaj nesreće u blizini Zagreba i lekari nisu u stanju da objasne kako je posle tako strahovitog sudara fudbaler italijanskog Askolija živ i već pravi planove o povratku na teren.

Popularni Džigi za 24sedam daje objašnjenje:

– Bog je tako hteo! Bog je želeo da ostanem živ i da nastavim, ali malo pametnije i promišljenije i ja ću se potruditi da takav budem dalje u životu i karijeri. Mislim da sam to dužan sebi, svojim najbližima i fudbalu koji toliko volim – kaže Ninković.

Da li se vratilo sećanje na taj trenutak nesreće?

– Ne, ništa još. Sećam se da sam se u jednom trenutku probudio u autu, da sam bio obliven krvlju i sledeće što pamtim je da sam se probudio u bolnici. Valjda je taj čovek koji je vozio kamion sa kojim sam se sudario prvi pokušao da mi ukaže pomoć. Zbog te moje rupe u sećanju nisam mogao da dam iskaz u policiji. Neke stvari su im bile skroz neobjašnjive kada su radili uviđaj, a ja nemam šta da im kažem.

Kako ste danas?

– Malo bolje. Skinuti su mi konci sa jezika, urađeni su mi snimci glave i ostalih povreda. Dozvoljeno mi je da tokom dana prošetam oko 10-15 minuta, a za dve nedelje uradimo ponovo pregled i da vidimo dokle sam napredovao. Doktor mi je rekao da je za mene završena sezona, ali ne znam da li je mislio na polusezonu ili do kraja juna. Ja se nadam da ću, ako se nastavi ovim tempom oporavak, posle druge kontrole dobiti dozvolu sa malo više aktivnosti, a kasnije i za malo trčanja. Sad mi je rečeno samo odmaranje, jer bi me i najmanji slučajni udarac u glavu mogao da košta života.  Još me malo boli od udarca celo telo, što i nije čudo na šta sam ličio posle nesreće. Onaj hrvatski lekar mi je rekao da je pravo čudo kako sam ostao živ. Mogao sam i bez jezika da ostanem da mi je prekinut nerv.

Kako je tekao oporavak?

– Najveći problem mi je bio jezik, koji je bio prišiven, a onda se stvorio otok. Mislio sam da ću da se ugušim. Dva dana nisam oka sklopio samo zbog tog osećaja da bih mogao da se ugušim. Posle toga je krenulo nabolje, a moram priznati da mi je podrška okoline i prijatelja mnogo pomogla da nekako prebrodim taj najteži period.

Da li se javljao Askoli?

– Javljaju se svi! Askoli, naravno. Nema dana da neko iz kluba ne pozove da pita kako sam, da li mi je nešto potrebno. Takođe, saigrači, treneri. Moram priznati da me je dirnula ta pažnja i da mi je mnogo značila. Askoli je klub koji posle Partizana najviše volim.

A ljudi iz Partizana?

– Ja sam već rekao šta sam imao da kažem o njima! Oni me ne zanimaju u životu, a nadam se da uskoro neće biti ni bitni Partizanu. Prolazni su za razliku od moje želje da se vratim i jednog dana zaigram opet za klub koji volim i kome dugujem sve u životu. Ja sam Partizanovo dete od svoje devete godine. Tada sam došao da igram za njega. Živeo sam tu, gde ujutru kad otvorim oči i pogledam kroz prozor vidim  stadion “JNA”. Sve sam naučio u klubu i sve što sam postigao, uspeo sam zahvaljujući njemu. Moja porodica najbolje zna koliko ga volim i šta mi znači. Ja znam da je predamnom još bar deset godina karijere i ja se nadam da ću doći nazad, ali ne bilo kad, već onda kada ću biti u punom igračkom naponu, da mu pomognem u osvajanju trofeja, nešto i u Evropi da uradimo. Iskreno se nadam da će sa mnom biti još mojih drugova iz generacije. Sada je tu Markec (Lazar Marković), a nadam se i Aci Mitroviću, Luki Stojanoviću…

Zašto je takav odnos prema vama kada ste iz kluba otišli pod lošijim uslovima za vas samo da bi Partizan zaradio obeštećenje?

– Ne znam i kao što rekoh, nije mnogo ni važno, jer mi nisu interesantni da pričam o njima. Izbrisao sam ih. Zvali su me ljudi sa kojima sam izgubio kontakt, za koje sam mislio i da su zaboravili da postojim. Neki bivši saigrači, treneri, ma neverovatno, neću da ih spominjem, jer ću izostaviti nekog, a stvarno mi je značio svaki njihov poziv i poruka. Ej, pa navijači Crvene zvezde su mi preko društvenih mreža poželeli brzi oporavak. Hvala i njima!

Da li je moguće da se u Partizan vrati Nikola Ninković iz najboljih dana kada je Aleksandar Stanojević pustio dva čuda od deteta, kako su vas i Markovića predstavljali mediji?

– Iskreno verujem u to. Pa ja sam sad odigrao svoju najbolju sezonu u inostranstvu sa Askolijem. A znam da to nije sve od mene. Siguran sam da mogu još više i bolje nego što sam bio u Seriji B.

Šta vam je nedostojalo da budete tako dobri u svakoj sezoni?

– Možda više zrelosti. Osećam da napredujem, mada je i u Askoliju bilo nekih situacija sa crvenim kartonima, ali pokušavam da suzbijem taj moj temperament i da na neke nepravde reagujem drugačije. Mislim da sam imao i prave trenere u Askoliju. Od svih sam imao razumevanje i podršku, a nama igračima je često najbitnije baš to saznanje da će trener stati iza nas u svim situacijama.  Kad osetim poverenje i podršku ja sam spreman da vratim duplo više na terenu, zato me i danas neki zovu i kažu “čim dobijem klub, ideš sa mnom”.

Kada je taj temperament u pitanju da li je baš njegovo eksponiranje u Kruševcu 2012. godine na meču mladih reprezentacija Srbije i Engleske u baražu za EP, ukočio vaš fudbalski razvoj?

– Nije nemoguće da je to jednim delom uticalo da ja dosad ne pokažem sve što znam i mogu. Ali, vidite! Vartite malo film unazad. Ja sam došao u Kruševac, jer je Darko Lazović bio prebačen u A tim. U tom trenutku ja nemam još 18 godina, neki igrači su bili stariji od mene i po četiri godine. Dakle, dete sam bio. Ponela me atmosfera. Mnogo mi se dopao taj timski duh, dobio sam želju da pomognem tim momcima da dođemo do plasmana na EP. I mislim da smo bili bolji od Engleza na terenu, ali su oni bili bolji u drugim stvarima. Znali su da isprovociraju i nas i publiku.

Šta ste vi tačno uradili?

– Ništa posebno. Njihov levi bek Rouz je nešto gestikulisao prema tribinama, a ja sam mu pokazao da prestane s tim. Onda su se na mene zaletela tri ili četiri njihova igrača i nastala je gužva. Uključili su se svi…

Onda je Savo Milošević rekao da više nikad nećete zaigrati za neku selekciju Srbije dok je on sportski direktor FSS?

– Da… Nažalost! U redu, moguće je da sam pogrešio, ali ja sam bio dete još. Reagovao sam tako kako sam reagovao ne zbog toga što mi je bilo svejedno, već zato što sam voleo dres moje reprezentacije. Bilo mi je izuzetno stalo da odemo na to evropsko i ako se sećate u nekoliko situacija sam imao lepe akcije za gol. Mogao sam kao najmlađi da pomognem, ali nismo ni imali sreće, a i njihov golman je odbranio nekoliko šuteva, ni on sam ne zna kako. Sećam se da sam se naigrao protiv njihovog kapitena Hendersona, a kad malo pričam sa prijateljima, pa mi oni kažu “kako si vrteo kapitena Liverpula”, ja im odgovorim da ni sad ne bi bilo drugačije ako bismo se negde sreli jedan protiv drugog. Ne preterujem! Sećam se EP za U19 u Estoniji. Opet sam bio među mlađima, igramo protiv Engleza, a tamo Hari Kejn, Ros Barkli i još neki premijerligaški igrači i ja im dam gol direktno iz kornera. Znam ja da su u međuvremenu Kejn i Henderson postali igrači za Ligu šampiona, ali ja verujem da bih opet mogao protiv njih i da budem ravnopravan. Ne uobražam ništa, vreme će pokazati.

Pročitajte još: Detalji saobraćajke Nikole Ninkovića

Ako se vratimo na Savu, videćemo da je on ispunio obećanje, a da ga je kasnije preneo i na nivo Partizana. Zbog toga se niste vratili u Humsku?

– Moram reći da ja na Savu uopšte nisam bio ljut. Rekao je to što je rekao, ispalo je da je bio u pravu, ali mi smo se u nekoliko situacija sretali i uvek lepo razgovarali. Čak sam od drugih ljudi čuo da se raspitivao za moj status i kakve su šanse da me vrati u Partizan. Međutim, ja sam tim ljudima rekao da je povratak u Partizan nemoguć iz već poznatih razloga, tako da taj problem između mene i Save, ako je i postojao, više ga nema.

Da li je razmišljate da biste jednog dana opet mogli da budete deo reprezentacije?

– Sad u ovom trenutku mi to ne izgleda realno.

Možda je, recimo, pre četiri godine isto mislio i Filip Đuričić?

– Filip je neverovatan igrač! Verovatno jedan od boljih, ako ne i najbolji, u Seriji A na svojoj poziciji! To je ono što sam već rekao na temu trenera i igrača između kojih postoji poverenje. To Fića ima sa svojim trenerom u Sasuolu. Zato mu vraća golovima i asistencijama. Šteta je što ga neće biti za Škotsku. A što se tiče pitanja o reprezentaciji, verujte, za jednog igrača ne postoji veća čast od igranja za najbolji tim svoje zemlje. Uvek sam voleo da igram u svim selekcijama, ali sada moram da razmišljam o oporavku, pa povratku na teren, gde ću od januara ili juna, da li u Askoli ili neki drugi klub. Mnogo je toga što ne znam!

Kakve su šanse “orlova” protiv Škotske?

– Žao mi je što su došla neka čudna vremena, gde negativnosti uvek dobiju više prostora u odnosu na dobre stvari. Pogledajte Italijane! Ako odu na veliko takmičenje, oni će za svoje medije biti najbolji na svetu. Počeće sa kritikama tek ako skroz uprskaju, ako ih svi dobiju. Kod nas, naši još nisu ni krenuli u Rusiju, već se spominje ostavka selektora ako ne bude veliki rezultat, neumereno se kritikuje posle poraza. Stanite, ljudi, polako! Da li bilo koji navijač misli da mu je više stalo da se reprezentacija plasira na EP od igrača koji će igrati protiv Škotske? Podržimo te momke na svaki način, pomozimo im da budu još bolji i verujte da oni najviše žele pobedu nad Škotskom – zaključio je Ninković.

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi