Nisam navijao za Partizan! Jokić konačno objasnio čuvene statuse na Fejsbuku!

Nikola Jokić, čovek koji neretko izbegava svetla reflektora i intervjue svodi na minimum, napravio je retki izuzetak gostujući u podkastu „X&O's Chat“. U otvorenom razgovoru, najbolji košarkaš sveta osvrnuo se na svoje početke, porodične korene, kao i na put koji ga je od Sombora preko Mege doveo do statusa NBA legende.

Košarkaška priča porodice Jokić počela je kraj kućnih vrata. Nikola se sa osmehom seća duela sa starijom braćom, Strahinjom i Nemanjom.

- Prvi sport koji sam igrao je košarka, braća moja su igrala košarku, tu sam i zavoleo. Na vratima smo imali koš, tu je počelo, kada sam bio mali igrao sam protiv njih dvojice. Naljutim se na njih jer me tuku, ja počnem da plačem... Uglavnom igram ja protiv njih dvojice, oni se naljute jer ja plačem jer me guraju na vrata, padnem, pa mama dođe, ostavite Nikolu, ja u suzama... Tako je bilo samo da bih se igrao sa njima. Ja se sećam, moj brat Strahinja je igrao za Spartak kada sam bio mali, provodio sam pet, šest dana kod njega, išao sam sa njim na trening, uvek su me vukli sa sobom. Uvek kada su dolazili i kad su izlazili u grad, išli na basket, uvek su me vukli sa sobom. Imao sam stvarno jedno lepo detinjstvo, učinili su ga punog uspomena i doživljaja. Neki jesu za priče, neki nisu.

O braći kao košarkašima kaže:

- Nemanja bi bio odličan za 3x3, misli da je bolji šuter od mene i dan danas. Strahinja je bio igrač kojeg bi svaki trener poželeo, radnik, požrtvovan, borben, da se usidri dole, ali kada treba da ga da – muka. Ni levom ni desnom, tu je uvek, ali nikako da ga ubaci. Ja sam izvukao i od jednog i od drugog najbolje, talentovan sam na Nemanju, a fizikalije i zalaganje na Strahinju povukao.

O svojim počecima u seniorskoj košarci i svesti o sopstvenom talentu, Jokić kaže:

- To se dešava i dan danas [da nisam svestan veličine]. To je dobra stvar i to te spusti na zemlju i drži te tamo gde treba, ne da se uzdigneš. Da li sam bio svestan sebe? Košarkaški dok sam bio u Megi nisam, možda mi se sve brzo izdešavalo u karijeri. Sombor, Novi sad šest meseci, Beograd šest meseci, draft, ulazak u prvi tim... I kada sam došao na red nisam igrao, dobijem minute, pa startujem. Nekako sve blago uzlaznom putanjom gde sve ide redom. Možda je i dobro što nisam stigao da shvatim gde sam i šta sam. U Megi sam shvatio da mogu da igram košarku, nisam znao na kom nivou, kada sam bio MVP sam shvatio da mogu da živim od toga, nisam znao samo na kom nivou to može da mi bude posao. Sa 18 godina sam mogao da se nosim sa iskusnim igračima, velikog kvaliteta, Partizan, Zvezda, Bajern Minhen, imali smo i takve utakmice, sa velikim imenima, evroligaški igrači. Shvatio sam tada da to može da mi bude posao.

Osvrnuo se i na mentore u mladosti:

- Sjajne uzore sam imao, igrače koji su došli tada, Bobi, Veličković, Varda, Kešelj, Musli, imao sam igrače da učim od njih. Vardi sam još dužan 50 evra, dao mi je pare jer nisam imao da odem kući, bilo je to pre 13 godina. Nisam mu vratio i neću mu ni vratiti. Sjajna stvar za mladog igrača je da ima nekoga da mu pokaže kako treba, da li je to i sad tako, u NBA ligi sada fali veterana. Novicu sam obožavao, pisao sam na fejsbuku da pobedi Partizan, nisam navijao za njih niti navijam ni za koga, to je bilo za njega. To nedostaje sada mladim igračima, mentori. Ja sam po prirodi bio takav, da vidim, mogu da ponovim odmah to, tako je Dejan Milojević mene učio.

Prilagođavanje na NBA nije bilo lako, posebno defanzivno:

- Najveći problem mi je bio brzina kada sam došao i terminologija kada sam došao. Kada sam počeo da igram, imali smo razne igrače, Entoni Dejvis koji igra licem, može da šutne, dobar poenter, on je tad bio skorer, dao je 50 poena direktno na mene. Imao si Dramonda i Monroa u Detroitu, koji su bili druga vrsta igrača, imao si Adamsa i Kantera u Oklahomi, druga vrsta, Tauns koji je dolazio, Porzingis... Da se privikavam na te igrače, defanzivno sam se mnogo gubio, teže mi bilo da se priviknem nego ofanzivno. Nisam ja danas neki defanzivni igrač, ali eto. Bilo je raznovrsnih igrača, posebno danas, visoki na malom i tako dalje. To mi je bilo najteže, da naučim igrače, kretnje... Ljudi ne shvataju to, braća su bila gledala plej-of, kako to puca, kontakti. Zubac i ja kada se sudarimo punom snagom sa po 130 kila i 210 centimetra, to sve puca. Kad pukne, to su kontakti ozbiljni. Brzina je bila u smislu kako su probojni, kako su skočni, jaki u kontaktu, tada sam igrao i sa Dankanom. Bilo je svega i svačega, na šta je trebalo da se naviknem.

Za kraj, o tome šta ga zaista ispunjava:

- Mislim da sam u nekim momentima jako emotivan. Za mene tamburaši, društvo za stolom, to je najveći, vrhunac provoda. Išao sam na koncerte, išao sam u diskoteke, išao sam u klubove, strane i domaće, rok... Za mene je najveći, vrhunac provoda su tamburaši, verovatno zato što sam odrastao i verovatno odakle sam došao. Ja sam sa mojom mamom išao sa deset godina u kafanu. To sada možda zvuči loše, ali ja sam zahvalan na tome. Ja bih voleo da se ljudi ponašaju u kafani kako se moj tata ponaša u kafani. Sad je malo omatorio i sve to, ali i dalje je... To je institucija. I naučio sam i pesme i kako se ponaša i kako se peva, i kako se naručuje, kako se zove konobar, kako se pije piće, kako se ponaša ako se razbije čaša. Pritom moj tata nikada nije razbio čašu, nikada ga nisam video. Ja jesam to radio. Često mogu da zaplačem na pesmu.

Bonus video

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam

Izvor: 24sedam