Bio je Džordan pre Džordana, ali ga NBA nikada nije dočekao: Zbog dva metka Čikago i danas krvari

Sredinom 80-tih godina prošlog veka Čikago je sanjao dan kada će u dresu Bulsa gledati dobrog klinca iz kraja Bendžamina Vilsona. Sa samo 17 godina bio je najbolji mladi igrač u državi, Džordan pre Džordana i pandan legendarnom Medžiku Džonsonu, pre nego što su se dva metka zauvek „zarila u telo“ celog Čikaga, koji i danas, 37 godina kasnije, „krvari“ za svojim Bendžijem.

KOŠARKA PRVA I NAJVEĆA LJUBAV

Ben Vilson je rođen 18. marta 1967. godine i od najranijeg detinjstva zaljubio se u „kraljicu igara“. Dok su kriminal i gangsteri osvajali ulice Čikaga, mladi Bendži je s drugarima dane i noći provodio na košarkaškim terenima, gde je njegov dar brzo primećen, zbog čega su se svi u njegovom okruženju trudili da ga zaštite od mračne strane „vetrovitog grada“.

Mit o Benu Vilsonu počinje da se stvara dolaskom u srednju školu Simion, čiji trener Robert Hembrik u početku nije bio impresioniran njegovim tehničkim savršenstvom. Srećom po sve, stvari su se potpuno okrenule na raspustu između prvog i drugo razreda, kada je Vilson porastao 18 santimetara, ujedno zadržavši prefinjeno baratanje loptom i pregled igre čistokrvnog plejmejkera.

– On poseduje identične veštine koje ima i Medžik Džonson, ali za razliku od njega, ima skok šut. U stanju je da u potpunosti preokrene tok meča. Ako bi odlučio da igra na skokove i blokira šuteve, to bi i radio. Ili bi recimo celu utakmicu postizao poene i delio asistencije. Može da uradi šta god poželi – oduševljen je bio Hembrik.

Ubrzo je svima postalo jasno o čemu je strateg Simiona pričao, a godinama posle Bendžjeve tragične smrti amrički ESPN proglasio ga je najboljim srednjoškolskim košarkašem svih vremena.

Pošto je u proleće 1984. godine vodio Simion do prve titule državnog prvaka, Vilson je potvrdio ono što je cela država u to vreme već znala. Nije bilo interneta, video klipova, društvenih mreža, ali su košarkaški zaljubljenici uveliko šuškali o mladiću iz Čikaga, oko kojeg su se, iako je imao još godinu dana srednjoškolskog obrazovanja, već otimali najveći koledž programi.

Vrhunac svojih tinejdžerskih dana Bendži je doživeo na letnjem raspustu između treće i četvrte godine, kada je kao najbolji srednjoškolski igrač u SAD dobio priliku da na čikaškom državnom univerzitetu, u sklopu letnje lige, odmeri snage sa NBA zvezdama poput Majkl Džordana, ali i tadašnjim najboljim košarkašima grada Čikaga Timom Hardvejom, Markusom Libertijem i svojim velikim drugarom Nikom Andersonom.

UMESTO BAJKE – POČETAK KRAJA

Dileme nije bilo, u Čikagu su se istovremeno rađale dve velike košarkaške zvezde. Lokalna – Bendži Vilson i draftovana – Majkl Džordan. Ipak, Bendžamin je bio heroj grada pre nego što je to, godinama kasnije postao „njegovo leteće visočanstvo“.

Vilson je bio spreman za poslednju godinu u Simionu. Rešen da ispiše istoriju, s obzirom da nijednoj čikaškoj srednjoj školi nije uspelo da odbrani nacionalni tron, u ekipu je doveo Nika Andersona, kasniju zvezdu Orlando Medžika iz najsjajnijih dana franšize, koji je u znak sećanja na svog velikog drugara kroz celu koledž i profesionalnu karijeru nosio dres s brojem 25.

– Sećam se tog leta kada sam došao u Simion. Proveli smo zajedno svaki dan, igrali košarku, družili se, išli u bioskop. Zbližili smo se dodatno, bio mi je brat – isrpičao je pre nekoliko godina Nik Anderson.

Ipak, bajkovita priča počela je da poprima teške note uoči početka sezone. Bendži je upao u ljubavne probleme, koji su ga, indirektno, na kraju i koštali tragičnog kraja.

Turbuletna veza s Džetun Raš, iz koje su, dok su još bili u školskim klupama, dobili sina Brendona, najpre ga je koštala suspenzije uoči početka sezone. Tokom jedne od žučnih rasprava u školi, Ben je udario profesora koji je pokušao da prekine njihovu svađu, koja je tragičnog dana prethodila i Vilsonovom ubistvu.

SUDBINA – SMRT NA DAN POČETKA SEZONE

Incident s profesorom, srećom, brzo je zataškan i Bendži je pred sam start sezone vraćen u tim. Nažalost, tu takmičarsku godinu nije započeo, jer je samo dan pre prve utakmice smrtno ranjen u blizini škole.

Bio je utorak, 20. novembar 1984. godine. Košarkaški junak Čikaga je odlučio da ne ruča u školskim prostorijama, već je s devojkom želeo da prošeta do prodavnice. Usput, ušli su u još jednu od žestokih rasprava, ovoga puta jer mu Džetun nije dozvoljavala da vidi sina.

Hodajući ulicom, Bendži je naleteo na dvojicu tinejdžera Omara Diksona i Vilijama Mura, koji je posle kraće rasprave izvadio pištolj i upucao Vilsona u grudi i prepone.

– Izašao sam iz škole u pauzi za ručak i video sam ga. Sedeo je uz ogradu, zatvorenih očiju. Oko njega je stajalo desetak ljudi, neki su trčali, neki plakali… Nisam mogao ništa da učinim – isričao je kasnije jedan od učenika mlađih razreda Simiona.

MOŽDA MU JE BILO SPASA

Posebnu notu celoj priči daje priča oko transporta u bolnicu i sama operacija.

– Situacija je bila sumorna, njegova jetra je skoro potpuno probijena, a metak mu je prošao kroz aortu. Hirurzi nisu mogli da osete krvni pritisak kada je Vilson ušao u operacionu salu. Krvarenje je bilo toliko ozbiljno da mu je trebalo dati dvostruko veću količinu krvi od one koja se obično nalazi u telu – pričao je hirurg Hong Ming Lai na konferenciji za novinare, pošto je Bendži proglašen mrtvim.

Ali, ono što se dešavalo „iza kulisa“ baca potpuno drugačiju svetlost na ceo događaj. Nekoliko meseci posle Benove smrti, njegova porodica je tužila vatrogasnu službu Čikaga i lekare bolnice „Sveti Bernard“ zbog njegovog lečenja. Naime, Vilson je upucan u 12.37, a u bolnicu nije odveden sve do 13.20, dok je u operacionu salu ušao u 15.14. Porodica je tražila 10 miliona dolara odštete, a sedma godina kasnije spor je rešen tako što su dobili neobjavljen iznos.

NADLJUDSKA SNAGA MAJKE

Benova mama Meri bila je medicinska sestra, i kada je, sedeći uz sinovljevu bolničku posetlju, osetila hladnoću njegovih stopala, znala je da nema nade.

– Uhvatila sam ga za stopala i molila se: „Bože, daj mi snage“. Ipak, noge su mu već bile ledene i pomislila sam: „Bože, nije više živ“.

Ben je umro nekoliko sati kasnije, pošto je majka, kao medicinska sestra potpuno svesna situacije, dala odobrenje da se njen sin skine sa aparata za oživljavanje.

– Tako je prazno. Nema šanse da objasnim ovaj osećaj. Nikada više neću videti svoju bebu – rekla je Meri.

SMRT NA DAN PRVE UTAKMICE U SEZONI

Ben je preminuo na dan prve utakmice u sezoni. Trener Hembrik je odlučio da tim odigra meč koji je Simion dobio 71:50. Pre utakmice, protivnički igrači su Benovim saigračim poklonili cveće. Prema procenama, sahrani Bedndžija Vilsona prisustvovalo je 10.000 ljudi.

Vilijam Mur je u trenutku kada je ubio Vilsona imao samo 16 godina i osuđen je na 40 godina zatvora. Njegov vršnjak Omar Dikson osuđen je na 30 godina, iako je, prema Murovim tvrdnjama njegov jedini greh bio taj što je u trenutku tragedije bio pored njega. Godnama kasnije, Mur je mogao da oseti isto što i Bendžijeva porodica, pošto mu je sin nastradao na sličan način.

Vilsonovo nasleđe u Simionu i danas je veoma snažno. Sve do povlačenja njegovog dresa, 2009. godine, školska tradicija je bila da broj 25 na leđima nosi najbolji igrač u ekipi. Jedan od njih bio je i legendarni plejmejker Čikago Bulsa Derik Rouz.

– Bila mi je čast, jer je Bendži bio legenda. Toliko nam je značio. Njegova priča me je zaista uplašila, znajući da se tako nešto dogodilo velikom igraču. Sve može da se dogodi – ispričao je u godini kada je Vilsonov dres povučen Rouz.

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi