Strahinja Pavlović za 24sedam: Jednog dana biću nekom klincu ono što je Jovetić bio meni

Slučajnost ili ne, tek u karijeri Strahinje Pavlovića ostaće zauvek zapisano da je prvi svoj gol u profesionalnoj karijeri i prvi pogodak kao internacionalac postigao dok je među stativama protivničkog tima stajao isti golman – Marko Ilić.

Fudbalska sudbina je tako podesila stvari da 6. oktobra 2019. godine zatrese Ilićevu mrežu protiv Voždovca i da ga dve godine kasnije, 23. januara opet nadmudri kao golmana belgijskog Kortajka.

Kakav je osećaj kada dva puta savladaš prijatelja, kako su mu prolazili prvi meseci života van Srbije, o Monaku i mnogim drugim stvarima iz prethodnih šest meseci, za 24sedam priča Strahinja Pavlović.

– Zanimljivo se poklopilo to da prvi gol za Partizan postignem protiv Voždovca i da ga dam Kortrajku dok je na golu stajao Marko Ilić. Dan uoči utakmice, kada sam postao siguran da ću zaigrati odmah, razgovarao sam sa sportskim direktorom Serkl Briža Karlosom. Rekao sam mu da ću igrati protiv mog dobrog prijatelja iz mlade reprezentacije Srbije kome sam već dao gol i da imam neki predosećaj da ću ga opet dati. Posle utakmice smo se šalili na račun toga, a pričao sam i sa Markom i smejali smo se zajedno tome. U Beogradu je on pobedio sa 2:1 kada sam ja izjednačio protiv Voždovca, a u subotu uveče je moj tim pobedio istim rezultatom. Marko, inače, odlično brani u Belgiji i što je možda najinteresantnije od svega je da tako mlad za golmana uživa veliko poverenje u klubu. Ljudi u Srbiji možda nisu ni svesni da se ovde razvija još jedan odličan golman kojem je tek 23. godina – rekao je Strahinja Pavlović za 24sedam.

Kako je vam izgledao debi? Mi smo posle vašeg pogotka u 28. minutu požurili da napišemo kako je to “debi iz snova”, ali ubrzo posle toga su smanjili vaše vođstvo i sve se moglo drugačije završiti?

– Moglo je, jer su u nas u jednom delu drugog poluvremena baš pritisli. Isto tako smo i mi mogli da povećamo vođstvo. Baš sam ja bio u šansi i šutirao, a Marko odbranio, da bi odbitak moj saigrač smestio u gol. Posle toga VAR reagovao i poništio gol, jer je saigrač bio u ofsajdu kada ga je dao. Bila je baš tvrda utakmica, loš teren, mnogo duela, ali mislim da smo mi na kraju zasluženo pobedili.

Konačno, jer dugo vam navijači čekaju pobedu?

– Da, bili smo dugo poslednji na tabeli. Do ovog kola napravili smo seriju od dva meseca i deset utakmica bez pobede, ali sada se nadamo u preokret i da ćemo izbeći opasnost od ispadanja. Mislim da ćemo uspeti.

Kako ste završili u Serkl Brižu?

– Do poslednjeg momenta nisam znao da ću otići u Serkl Briž. Bilo je tu interesovanja još par klubova o čijim imenima ne bih pričao…

Iz kojih su liga?

– Javili su se Rusi, jedan klub iz Španije i takođe, jedan iz Belgije. Meni su u Monaku predočili sve mogućnosti, ali su mi naglasili da sa Serkl Brižom postoji taj partnerski odnos, da su letos neki igrači već došli ovde na pozajmicu i da bih tamo sigurno bio na oku klubu. Odlučio sam da ih poslušam. Evo, već sedam dana kako radim ovde, a izgleda kao da treniram na pomoćnom terenu u Monaku. Gledaju nas šta radimo, prate napredak, ali najvažnije je od svega da igram. Došao sam zbog minuta na terenu, mislim da bi bilo pogubno za karijeru da sam još šest meseci presedeo na klupi.

Da li ste mogli da dobijete šansu u Monaku i koji su razlozi što niste?

– Da li sam mogao da je dobijem, teško mi je da to prevalim preko usta, ali, možda, i jesam zaslužio da zaigram. Bio sam na terenu samo pet minuta protiv Dižona i to je bilo sve. Međutim, treba gledati malo šire. Ja sam došao u Monako posle preležane korone u Srbiji. Prve simptome bolesti sam osetio na dan utakmice finala Kupa Srbije protiv Vojvodine. Nikome nisam hteo da kažem da mi se nešto čudno dešava, već sam rešio da ćutim i igram. Posle toga se bolest razvila, dugo nisam mogao da treniram. Onda krećem u Francusku baš na dan kada se pooštravaju mere oko ulaska u zemlju. Dolazim sam, nepripremljen, kasnim za ekipom. To prilagođavanje mi je išlo baš sporo i loše, sve dok nisam dobio poziv od reprezentacije. Rad u selekciji me je podigao, povratio sam samopouzdanje, odigrao meč protiv Turaka i baš od tog momenta počeo da napredujem. Kao da su mi se baterije napunile u Srbiji, jer od povratka u klub pa sve do pozajmice radio sam odlično. Međutim, tim je već bio formiran, teško je bilo tu da se nešto previše menja i sa te strane ja moram da razumem odluku mog trenera Nike Kovača. Oni su primetili, i trener, i sportski direktor, njegov zamenik, da ja stvarno dobro treniram, da sam prevazišao probleme oko privikavanja, ali su zaključili da bi bilo pametnije ako bih se u junu vratio sa 15-16 utakmica u nogama. Ostaje samo pitanje da li sam uradio dobro što sam odabrao Serkl Briž, ali ako se može suditi po prvom meču, mislim da nisam pogrešio.

Znate kako navijači razmišljaju: ne igra Jović u Realu – kriv je Zidan. Ne igra Pavlović za Monako – kriv je Niko Kovač?

– Nije Niko ništa kriv. Ona prva dva meseca u Monaku… To, stvarno nisam bio ja! Mučio sam se na terenu, mnogo sam izgubio zbog te korone, pa posle i samopouzdanje je počelo da pada. Niko je sa mnom mnogo puta pričao. Govorio mi je da dobro radim, da se taj trud mora jednom mora isplatiti, ali da do tog momenta moram biti strpljiv. Pričao mi je o našoj reprezentaciji, o Partizanu, nije to bilo samo na temu Monaka. On je odličan stručnjak, koji insistira na disciplini i mislim da sam tokom ovih nekoliko meseci mogao dosta toga da naučim od njega. Baš posle utakmice, oni su pobedili Marsej, a meni šalje čestitku za gol i prvu pobedu u Belgiji. Javili su se i sportski direktor, još neki ljudi iz kluba, vidim da im je svima drago što sam ovako počeo u Serkl Brižu.

Kako ste van terena organizovali život u Monte Karlu?

– Pa, iskreno, razmišljao sam dosta kako će mi proći to uklapanje u novi grad, novu zemlju, drugi jezik… Nisam se plašio promene, jer sam se od roditelja odvojio sa 13 godina i otišao u Beograd da igram za Partizan. Živeo sam prvo u internatu kluba, pa sam posle kao malo stariji bio u stanu sa mojim najboljim drugom Bojanom Balažom, koji danas igra za TSC. Navikao sam od malih nogu da živim sam tako da za mene odlazak u Monako nije bio bauk, naročito što je moj agent Zvonimir Vukić pričao sa Stevanom Jovetićem i dogovorio se s njim da mi se nađe pri ruci za sve što mi bude potrebno. Dobio sam i njegov telefon da mu se javim kad stignem, ali čim sam sleteo tamo već mi je bila stigla njegova poruka da to veče idemo zajedno u restoran, da će mi objasniti sve za večerom šta me čeka i šta mi je potrebno za te prve dane. To kako je Stevan mene prihvatio, šta je činio da mi period adaptacije prođe bez nekih trzavica… Evo, iskreno, ja nemam tih reči da bih mu se zahvalio. Odem u restoran, završim sa jelom, dođe konobar, hoću da mu platim – “ne, ne gospodin Jovetić je to regulisao”. Odem kod frizera – “rekao nam je gospodin Jovetić da je to njegovo”. Na kraju, gde god se pojavim, sve je bilo regulisano, morao sam da odem i da mu kažem da mi postaje malo neprijatno. Jednostavno, čovek je za mene bio tu 24-sedam, non-stop. Mnogo lepo iskustvo i mnogo važna životna lekcija, jer ću znati za desetak godina kad se pojavi neki takav klinac kako da mu pomognem, da i ja budem njegov Joveta.

Kakav je Stevan Jovetić na terenu?

– Na terenu i van njega, svuda za primer! Ne preterujem, to mnogo ljudi iz sveta fudbala zna, ne govorim ništa novo. Vrhunski profesionalac, u svemu precizan. Sjajan igrač i čovek od koga treba učiti.

Kakvi su vam ostali saigrači u Monaku?

– Otpočetka sam se pored Stevana dobro razumeo sa Kevinom Volandom. On je došao iz Nemačke, odličan momak, pa sam s njim, Poljakom Radoslavom Majeckim i Rusom Aleksandrom Golovinom uspostavio najbolji kontakt. Poljak je baš srpska duša, a i Golovin je zanimljiv, pa smo i van terena često zajedno. Zadovoljan sam baš kako mi je prošlo to uklapanje u tim i privikavanje na grad. Tokom dana sam dosta vremena provodio u trenažnom centru, radio na detaljima za koje sam mislio da mi nedostaju i tako… Život je drugačije organizovan nego u Partizanu, mnogo više si okrenut fudbalu i treningu, manje vremena ostaje za igranje na “soniju” ili za odlaske u kafiće. Pronašao sam neki ritam koji mi odgovara, dosta čitam i sada bih sve to morao da prenesem na ovaj život u Belgiji.

Pročitajte još

Majstorija Ljajića, bomba Račića i “zakucavanje” Milinković Savića: Ovaj vikend će se pamtiti (video)

Miljković pričao o koroni, kada je osetio prve simptome i šta mu je najviše nedostajalo u izolaciji

Kako vam sa ove vremenske razdaljine izgleda meč sa Škotskom? Da li ste mogli da zaigrate kao štoper, a da Nemanja Gudelj, koji je bio na toj poziciji, otpočetka bude zadnji vezni gde najviše pokazuje?

– Već sam rekao koliko mi je značila reprezentacija i poziv selektora Tumbakovića. Žalim ko i svi što nismo prošli na EP, a da li sam mogao da igram, ja na to pitanje drugačije gledam. Mislim da me je selektor želeo da sačuva. Nisam igrao u klubu, a meč sa Škotima je bio jedan od najvažnijih u poslednjih nekoliko godina i u takvoj situaciji neka moja greška bi veliku štetu napravila i meni i mojoj karijeri. Druga stvar vezana za ovo pitanje je igra Gudelja. Bio je stvarno odličan, ne može mu niko naći zamerku za igru ni selektoru za tu odluku.

Šta očekujete od reprezentacije u budućnosti?

– Nadam se pozivima da igram, iako znam da neće biti lako, zato što imamo mnogo dobrih fudbalera na mestu štopera. Bleki Milenković je u sjajnoj formi, Stefan Mitrović takođe. Dobro je što i ofanzivni igrači podižu svoju formu, mislim u pravom trenutku. U subotu su golove dali Jović, Kostić, Vlahović, pa Radonjić protiv Monaka. Samo da nastavimo tako…

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi