Rešena misterija koja je zapalila planetu! Isplivala velika tajna FIFA tehnologije: Evo koga je čip prevario, a kome „progledao kroz prste“

Svetsko prvenstvo donelo je vrhunski fudbal, velike preokrete i spektakl kakav se od Mundijala očekuje. Međutim, paralelno sa borbom na terenu, otvorena je i mnogo neprijatnija tema za FIFA: šta se događa kada tehnologija kojoj su sudije praktično prepustile donošenje odluka jednostavno – zakaže?

U centru kontroverze našla se zvanična Adidasova lopta sa ugrađenim senzorom, tehnologija predstavljena kao gotovo nepogrešiv saveznik arbitara. Upravo je ona bila ključna kada je Hrvatima zbog milimetarskog kontakta lopte sa kosom Igora Matanovića poništen gol Joška Gvardiola protiv Portugalije. Sistem je tada registrovao dodir koji ljudsko oko praktično nije moglo da vidi.

A onda je, samo nekoliko dana kasnije, u Majamiju – zanemeo.

Izjednačujući gol Džuda Belingema, koji je pokrenuo preokret Engleske protiv Norveške i pobedu od 2:1, ostavio je za sobom pitanje na koje FIFA još nije ponudila uverljiv odgovor. Golman Orjan Niland ispucao je loptu, ona je u vazduhu naglo i neprirodno promenila putanju, pala pravo pred Deklana Rajsa, a samo tri pasa kasnije završila u mreži Norvežana.

Erling Haland i selektor Stale Solbaken burno su reagovali. Tvrdili su da je lopta pogodila čeličnu sajlu pauk-kamere. Televizijski snimak pokazivao je naglu promenu pravca. Ipak, iz VAR sobe stigla je gotovo birokratski hladna poruka: senzori nisu registrovali kontakt.

Tu počinje prava priča.

Čip nije isto što i sistem: Greška koju je fudbal skupo platio

Da bi se razumelo šta se dogodilo, najpre mora da se razbije jedna od najvećih zabluda o „pametnoj lopti“. Čip u njenoj unutrašnjosti i ekran u VAR sobi nisu jedna ista stvar. Između njih postoji čitav komunikacioni lanac, a svaki lanac je jak samo koliko i njegova najslabija karika.

U jezgru zvanične Adidasove lopte nalazi se inercijalni senzor pokreta, odnosno IMU. Njegov posao je da registruje udarce, rotacije i vibracije ogromnom brzinom – stotinama puta u sekundi. Najjednostavnije rečeno, lopta ima sopstveni „EKG“.

Kada je udari kopačka, glava, rame ili neki drugi predmet, senzor registruje promenu. Na grafikonu se pojavljuje karakterističan skok, svojevrsni otkucaj srca lopte. Upravo je takav sistem omogućio da se detektuje gotovo nevidljiv kontakt sa Matanovićevom kosom.

 

 

Zato je ključno pitanje sasvim logično: ako senzor može da „oseti“ vlas ljudske kose, kako nije osetio udarac u čeličnu sajlu?

Odgovor je možda mnogo neprijatniji od tvrdnje da senzor nije radio.

Moguće je da je čip udarac registrovao – ali da podatak nikada nije stigao do sudija. Udarac je jedno, prenos podatka nešto sasvim drugo

Inercijalnom senzoru nisu potrebne televizijske kamere da bi registrovao kontakt. On se nalazi u lopti i reaguje na fizičku promenu njenog kretanja. Međutim, da bi VAR soba videla ono što je senzor zabeležio, podatak mora da napusti loptu. Tu počinje drugi, mnogo ranjiviji deo procesa.

Informacija se radio-signalom šalje ka mreži prijemnika i antena raspoređenih oko terena. Tek nakon tog prenosa podatak postaje dostupan tehnološkom sistemu koji koriste sudije.

Drugim rečima, postoje dve potpuno različite radnje: lopta mora da registruje udarac, a zatim sistem mora uspešno da prenese informaciju o tom udarcu.

U Majamiju je, po svemu sudeći, problem mogao da nastane upravo između te dve tačke.

Pauk-kamera nije bezazlena sprava koja lebdi iznad terena. Reč je o kompleksnoj konstrukciji sa čeličnim sajlama, koloturama, motorima, nosačima i drugim metalnim elementima. Sistem se nalazi visoko iznad travnjaka, u prostoru kroz koji lopta u normalnim okolnostima gotovo nikada ne prolazi.

Upravo zato se otvara mogućnost da je lopta uletela u svojevrsnu komunikacionu „slepu tačku“.

Velike metalne konstrukcije mogu da utiču na prostiranje radio-signala, da izazovu refleksije i višestruke putanje signala, kao i kratkotrajne probleme u komunikaciji između predajnika i prijemnika. U takvom scenariju senzor unutar lopte uredno registruje udarac, ali paket podataka koji sadrži informaciju o toj milisekundi ne stiže tamo gde bi morao.

 

 

Čip je možda „video“ sve, VAR nije video ništa.

Najopasnija greška nije tehnološka, već ljudskaI

I upravo tu dolazimo do suštine skandala.

Tehnologija može da zakaže. Svaki sistem ima ograničenja, greške, mrtve uglove i situacije koje njegovi tvorci nisu predvideli. To samo po sebi nije dokaz zavere, niti znači da je kompletan sistem beskoristan.

Problem nastaje onog trenutka kada čovek prestane da razmišlja zato što veruje da mašina ne može da pogreši.

Sudije su imale televizijski snimak. Imale su reakciju igrača. Imale su golmana koji je odmah ukazivao na kontakt. I, što je najvažnije, imale su loptu koja je u vazduhu naglo promenila putanju na način koji je zahtevao dodatnu proveru.

Umesto toga, prazan grafikon tretiran je kao konačna istina. Nema signala – nema kontakta.

Ali to je logička greška koju ozbiljan tehnološki sistem sebi ne bi smeo da dozvoli. Odsustvo podatka nije isto što i dokaz da se događaj nije dogodio. Posebno kada postoji nezavisan vizuelni trag koji pokazuje suprotno.

Upravo na tom mestu tehnologija prestaje da bude pomoć sudiji i postaje njegov gospodar.

FIFA sada ima problem veći od jedne utakmice

Slučajevi Hrvatske i Norveške, posmatrani zajedno, otvaraju pitanje doslednosti čitavog sistema.

U jednom slučaju tehnologija je bila dovoljno precizna da pronađe kontakt sa kosom i poništi gol zbog detalja nevidljivog golim okom. U drugom nije prikazala kontakt sa čeličnom preprekom, pa su arbitri ignorisali ono što su mogli da vide na snimku.

To nije samo sudijska kontroverza. To je problem poverenja.

Ako FIFA želi da mikročip u lopti bude dokaz, onda mora da objasni ne samo koliko precizno senzor registruje kontakt već i koliko je pouzdan kompletan put podatka od lopte do VAR sobe. Mora da postoji odgovor na jednostavno pitanje: šta sistem radi kada izgubi signal?

Da li upozorava operatera da nedostaje deo podataka? Da li označava prekid komunikacije? Da li sudiji javlja da grafikon nije potpun ili mu jednostavno prikazuje ravnu liniju, ostavljajući utisak da se ništa nije dogodilo?

Jer između poruke „nije bilo kontakta“ i poruke „nemamo podatak o tom trenutku“ postoji ogromna razlika dovoljno velika da odluči utakmicu, a možda i svetskog prvaka.

Norvežani su Mundijal završili besni, Englezi su nastavili put ka polufinalu, a FIFA je ostala pred pitanjem koje više ne može da se sakrije iza sjajnih prezentacija o veštačkoj inteligenciji, senzorima i fudbalu budućnosti.

Mašina možda jeste zakazala u jednoj milisekundi.

Ali mnogo ozbiljnije je to što su ljudi, gledajući sopstvenim očima da nešto nije u redu, odlučili da više veruju mašini nego sebi.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi