Arnautović nije mogao opširnije... Počeo je pričom o Zvezdi, pa nastavio o depresiji u Kini, supruzi Sari, navijačima

Marko Arnautović se potpuno otvorio. Napadač Crvene zvezde i kapiten Austrije je u intervjuu koji je trajao skoro 70 minuta pričao o brojnim temama, kako iz profesionalnog, tako i iz privatnog života. 

Za početak, otkrio je i kakav je život u Beogradu. 

- Dobro je. Da budem iskren, prijatno sam iznenađen. U početku sam mislio, kao što znate, da postoji veliki pritisak od strane navijača i, naravno, kluba, jer Crvena zvezda je najveći klub u Srbiji, ali za sada sve ide savršeno i vrlo sam srećan što sam ovde - kazao je Arnautović na početku intervjua za Servus TV. 

Osvrnuo se i na sezonu koja se bliži kraju. Veoma blizu su crveno-beli osvajanja nove titule, a postoji i šansa za odbranu trofeja u Kupu Srbije. I da li su trofej posebniji, ako se zna da mu Zvezda omiljeni klub, još iz dečačkih dana. 

- Apsolutno, apsolutno. Na početku, kada sam tek došao, sve je bilo lako. Pobeđivali smo svaku utakmicu sa 4:0, 5:0, a onda smo imali period u kom smo igrali nerešeno i gubili, i tada zaista počneš da osećaš pritisak. Ali naravno, neverovatno sam srećan i ponosan što će, ako postanemo šampioni i osvojimo Kup, to biti ostvarenje mog dečačkog sna. Jer ranije, u detinjstvu, kad god bih otišao u selo, bilo bi mnogo navijača Crvene zvezde, bilo bi i navijača Partizana, a kada dođe derbi, svi bismo sedeli zajedno i strasti bi se uzburkale.

Naravno, posle bismo svi ponovo bili prijatelji, ali tokom utakmice je umelo da postane prilično napeto. To se oseti i na stadionu kada igramo derbi. Ali da, moj san je bio da jednog dana igram ovde, a ako želiš da taj san u potpunosti ostvariš, onda prirodno moraš da osvajaš titule, i to je svakako naš cilj: da osvojimo ligu i Kup. Naravno, moj cilj je sada i da sa Crvenom zvezdom odem korak dalje u Evropi. Imali smo šansu protiv Lila; nažalost, sreća nije bila na našoj strani, ali da, vidim veoma veliki napredak u klubu. 

Još uvek se sećam poslednjeg derbija. Mislim da nema ničeg boljeg od toga (gola u derbiju). Emocije su bile tu, porodica je bila prisutna, stadion je bio pun, i pobedili smo sa 3:0. Na toj utakmici se desilo sve što sam mogao da poželim. 

MN Press

U Kini nije bilo baš lako

U jednom periodu karijere, igrao je i u Kini. I kada je odlazio, pričalo se mnogo toga. 

- Nije to ono kao što ljudi pričaju: "Da, otišao je tamo, jurio je za novcem". Stvar je u tome šta se dešavalo u tom trenutku, ili kada su me klubovi zaista tražili. Mnogo klubova me je želelo, uključujući i vrhunske klubove, ali uvek je bilo ono: "Da li ide, da li ne ide?". Pa bi onda bilo 50.000.000, pa 60.000.000, pa 70.000.000, pa onda ne, pa onda cena opet poraste, i sve mi je to bio jedan veliki haos. I u tom trenutku, dok je trajao taj haos, odjednom se pojavila Kina, i onda sam seo da popričam sa nekim ljudima”. Nije to bilo sad da sam čim sam dobio ponudu odmah rekao: "Okej, to mi odgovara, pakuj kofere, idemo." Razgovarao sam sa porodicom, razgovarao sam sa suprugom. To mi je bilo veoma važno. Iskreno rečeno, moja porodica i moja supruga su zapravo bili protiv toga. Uopšte nisu želeli da idem u Kinu.

Onda mi je brat rekao: "Slušaj, Marko, to je tvoja odluka. Ja se sigurno neću ni na koji način mešati u nju." Zatim mi je menadžer, koji je radio sa mojim bratom, rekao: "Gledaj, Marko, to je veliki novac."

Da, stvarno luda cifra. A onda mi on kaže nešto u fazonu: "Da li želiš da sačekamo, pa da nastavimo pregovore sa vrhunskim klubovima i slično?" To je za mene bio pravi rolerkoster. Kod kuće sam prolazio kroz period kada sam se pitao: "Uf, da li da pristanem ili ne?" Ozbiljno, bio sam potpuno nedostupan i imao sam zaista, ne baš depresivnu fazu, ali bio je to ogroman korak za mene. A sada mogu iskreno da kažem da je to možda bila greška, jer je tada počela korona. 

Printscreen/You Tube/ServusTV On Sport

Zatim je priznao i da je i sve to imalo cenu. 

- Tako je. Prvih šest meseci sam govorio ženi: "Dolazi ovamo odmah." Stvarno sjajan život, odličan grad, sve. Ljudi su bili veoma, veoma predusretljivi. Klub je takođe uradio sve; imam ogromno poštovanje prema klubu za sve što su učinili za nas strance, za igrače. Tako da je bilo zaista izvanredno. Onda se, naravno, desilo to što se desilo, i nažalost nas je zahvatio taj talas kovida. Tada sam svakog dana mislio: "Zašto sam ovo uradio? Zašto?" A onda... naravno, kao što ljudi kažu, jako, jako mnogo ljudi je izgubilo živote zbog korone. Mnogi su izgubili članove porodice, izgubili prijatelje. Bilo je to užasno vreme.

Ja, hvala bogu, nisam izgubio nikoga, ali je imalo mnogo nuspojava i, kako da ti objasnim, pao sam u tako duboku depresiju, a niko nije ni znao koliko mi je bilo strašno. Kada sam leteo tamo, morao sam da prođem kroz deset kontrola: pet testova krvi, pet briseva nosa i grla. Onda sam morao da budem u hotelu dve nedelje; nisam smeo da otvorim vrata i nisam imao prozor. Imao sam dva peškira za te dve nedelje. Hrana koju dobiješ je nikakva. Onda nešto naručiš, pa i to mora da se proveri da bi bili sigurni da je sve dezinfikovano.

Bilo je užasno, a ja sam to prošao tri puta, I onda sam u jednom trenutku rekao: "Da li je vredno ovoga, da li je zbog tog novca vredno da ovako bacam svoj život i da ne budem sa svojom porodicom?" Da, i onda, kada sam bio u Nemačkoj i dobio ponudu od Bolonje, rekao sam ženi direktno: "Vraćam se." Imao sam još, ne znam, mislim godinu dana ugovora. Rekao sam joj: "Ne, idem odavde. Više me ne zanima." Dakle, da... A na pitanje zašto sad povratak na neke osnove, rekao sam: "Ne, ne mogu više. Ne mogu više. U depresiji sam. Više ni u čemu ne uživam."Onda je, naravno, bilo ljudi koji su me zvali i govorili mi...

Niko od članova moje porodice nije bio u to umešan, oni koji su imali bilo kakve veze sa transferom. Ali su mi govorili: "Ipak razmisli o novcu." Kakvom novcu? Kakvom novcu? Nema ničeg boljeg, tačnije, ništa nije važnije nego imati zdravu porodicu i moći da se probudiš uz njih i, ne znam, odeš negde u park, u šetnju, uopšte nije važno šta ćete raditi zajedno, umesto da budeš negde u nekom hotelu i čekaš da te puste i da te plate. Sada bi svi drugi rekli: "Da, svako bi sedeo tu za taj novac i niko se ne bi žalio." To je verovatno tačno, ali svi smo različiti. Da smo svi isti, život bi bio potpuno besmislen. 

Printscreen/You Tube/ServusTV On Sport

Zatim je pričao i o depresiji. 

- Pa, nekako sam uspeo da to prevaziđem, pre svega tako što sam vrlo često razgovarao sa porodicom, a i telefonom sa suprugom, baš, baš često. Nikada nisam uzimao nikakve lekove za depresiju. Panika, strah od lekova, od takvih stvari. To postoji i danas. Bilo je zaista loše. Mislim, nije bilo ono, znaš, da kažeš: "Okej, ne želim više da živim." Nije bilo tako. Mislim, nisam ja taj tip čoveka.

Radost je nestala. Uvek sam sebi govorio, znaš, zamišljao sam kao da svaki dan pada kiša. Na kraju mora da grane sunce, na kraju se pojavi ta svetlost i onda je sve gotovo. I onda sam mnogo radio na sebi, gledao mnogo dokumentaraca, reportaža, podkasta i slično, baš sam se udubio u to. Ali opet, znaš, gledaš sve to i budeš motivisan, trenirao sam mnogo sam u toj sobi, radio sklekove, trbušnjake, ali vreme jednostavno kao da ne prolazi. I onda sam u jednom trenutku rekao: "Okej, pretvoriću dan u noć i noć u dan." Mislim, zameniću ih. 

Da vidim da li će to upaliti, jer je noć bila kratka. Rano je svitalo, a kasno padao mrak. Nešto u vezi s tim mi je odjednom olakšalo stvari. Mogao sam i noću da pričam telefonom, što mi je očigledno više odgovaralo jer je moja porodica tada bila budna. Bila je razlika od sedam sati i mogao sam sa svima da pričam. Preko dana nisam mogao ni sa kim da razgovaram. Svi su spavali, pa sam spavao i ja. Tako da sam u tom periodu nastavio da živim onako kako su i oni živeli. I da, nekako, vratiš se... posle sam bio u Nemačkoj sa porodicom, a opet sam se osećao tako izgubljeno.

Rekao sam sebi: "Ovo mi je sad sve novo. Sad opet nekako možemo da sedimo u dvorištu i šetamo pse napolju. I to mi je bilo toliko nestvarno, bio sam potpuno oduševljen. Odjednom mi je porodica opet tu, svi viču, svađaju se i svi se vole. Uvek sam govorio da mi je to potrebno. Potrebno mi je da moja deca raspravljaju, da se svađaju, ili da se moja žena raspravlja sa decom ili sa mnom. Potrebna mi je ta buka. Tada znam da smo živi. Svi smo živi, zdravi, i to mi je samo potvrda. Ako je tiho, onda mi je to... to mi je potpuno neprihvatljivo. 

Otkrio je i neke detalje iz privatnog života, vezane pre svega za suprugu Saru. I kako je sve počelo. 

 

 

- Moj brat je tada upoznao jednu devojku, a ta devojka je bila iz Bremena. Ja sam je video nekoliko puta i rekao joj: "Hej…" Tada sam još bio u Interu, to je bila 2009. godina. I onda joj kažem: "Imaš li ti neku drugaricu? Mislim, vas dvoje se, eto, tek upoznajete, zajedno ste, da tako kažem." I onda je ona bila kod mene kući i rekla: "Da, imam jednu drugaricu." Pokazala mi je Saru, a ja sam pomislio: "Pa da, ali zapravo mi deluje nekako previše fino i ozbiljno." Zato nisam bio siguran da li je za mene, ali, reko', ajde”. 

Nije stvar u tipu. Jednostavno, ta fotografija koju mi je pokazala... bila je u nekoj haljini i, čini mi se, držala je neku fasciklu, u crvenoj haljini. Bio sam u fazonu – pa šta ako sad ide na fakultet? A ja, ljudi moji, nemam apsolutno nikakve dodirne tačke sa fakultetom. Budimo iskreni. Ipak, rekao sam: "Da, može, sviđa mi se. Lepa je devojka. Hajde da stupimo u kontakt." I tako, stupili smo u kontakt, pričali smo i dopisivali se, a ja sam joj u porukama bio u fazonu: "Znaš, Marko Arnautović, Inter Milano", mislim, to mi je tada bio apsolutni adut.

S obzirom na ime, zar ne? Ne može da kaže ne sad kad je ja zovem u Milano. I onda joj ja napišem: "Hej, Saro, voleo bih da te pozovem u Milano." A ona mi mrtva hladna odgovara: "Je l' ti misliš da sam ja jedna od takvih, ili šta ti misliš ko sam ja?" I ja sam u fazonu: "Šta? Kako to misliš?" A ona kaže: "Pa, ako takve tražiš, naći ćeš ih na pretek u Milanu. Zato me ostavi na miru. Ako hoćeš da me upoznaš, moraćeš ti da dođeš u Bremen". I ja onda kažem njoj, mojoj drugarici: "Šta je bre s ovom? Ja je zovem, sve plaćam, častim." I onda se, eto, taj kontakt nekako prekinuo, prosto je izbledeo. Više se nismo čuli, i kako je Bog hteo, ja pređem u Verder. I onda...”

Pređem u Verder iz Bremena i pozovem je, a ona u međuvremenu našla dečka. I opet mi se javi ona misao u glavi: "Ej, ja sam Marko Arnautović. Šta on sad tu hoće?" U glavi mi je uvek bilo tako. Znaš, tada sa 19-20 godina, bio sam užasan. Bilo je gadno. Sad to svi znamo. Svi vi to znate. Ne moramo tu ništa da se lažemo. Bio sam baš loš. I onda ona kaže: "Ne, imam dečka. Možeš li, molim te, da me ne zoveš više?". I ja pozovem ponovo. Onda se on javi i kaže nešto u stilu: "Slušaj, ne zovi više moju devojku." A moj ego... I ja mu kažem: "E, nemoj tako da razgovaraš sa mnom.” Znaš šta hoću da kažem? Zato što, ne želim sada to da izgovorim, ali verovatno možeš da zamisliš u kom je to smeru išlo. Znaš šta hoću da kažem? Posle toga je bilo potpuno nepotrebno, u fazonu, ne moramo ni da se viđamo i to. Ma, nema veze, j**i ga. I tako se to završilo, a onda, posle nekih godinu, godinu i po dana, igrali smo neku utakmicu, pobedili smo, i otišli u jedan klub u Bremenu. 

Moj brat Danijel je bio tu. Svi smo otišli tamo. I onda vidim Saru za šankom, i čekam, čekam i čekam, gledam da li će joj prići neki tip. Znaš, možda je bila tu sa dečkom, nisam znao. I odjednom kažem bratu: "Slušaj, Danijele, bi li mogao možda da odeš do nje i pitaš je da li hoće da se popne gore kod nas?" A on kaže: "Da, da, što da ne?" I Danijel siđe dole, popriča sa Sarom, a Sara mu kaže: "Ne, ako nešto hoće, neka on siđe dole. Šta ću ja gore kod njega?.

Printscreen/You Tube/ServusTV On Sport

On (brat Danijel) se penje gore i to mi prenosi. A ja mislim u sebi: "Da, važi, okej. Sad opet nešto glumi. Okej, nema problema. Siđem dole, ni sam ne znam šta pričam. Kažem: "Ćao, ćao, Marko ovde." Ona kaže: "Da, znamo se, bla, bla, bla." Ja pitam: "Kako si?" A ne znam ni sam, nisam ni znao šta pričam, glasna muzika i sve to. Nisam znao ni šta da joj kažem, razumeš. Kad te neko već u startu onako ohladi, bio sam skroz nervozan i zbunjen. Nisam znao šta da joj kažem, šta da je pitam. Da, ali baš smo lepo popričali tih par minuta, i onda joj kažem: "Da li bi mi dala svoj broj telefona?" A ona kaže: "Ne. Ako hoćeš, pošalji mi poruku." E sad, ne sećam se da li je to bio Instagram ili Fejsbuk, nemam pojma. "Pošalji mi tamo poruku, pa ćemo pričati.”  Ja u fazonu: "Okej."

Popnem se gore kod Danijela i kažem: "Opet ovi njeni filmovi. Ne da mi broj, te ovo, te ono. Nemam pojma šta sad glumi, ali ga pretera. Al' nema veze." I u nekom trenutku sam joj poslao poruku, počeli smo da se čujemo, i onda smo se videli, ali smo se viđali samo u društvu. Nije htela da se nađemo nasamo. Htela je da u to bude uključeno društvo jer onda ljudi ne bi pričali: "Vidi, viđa se s Markom nasamo", i tako dalje, bla, bla, bla. I od tada smo se sve češće viđali, saznao sam više o njoj, a onda sam dobio i taj broj telefona. I onda su stvari krenule u pravom smeru. I eto, od tada je prošlo 15 godina".

Printscreen/You Tube/ServusTV On Sport

Majka mi kaže: "Ženi je"  

Priznao je Arnautović i da ga je privuklo i to što je nije odmah osvojio. 

- Verujem da je upravo to bio razlog. Onaj, da kažemo, presudni trenutak je bio kada sam je pozvao na roštilj kod mene kući. Tada smo se već neko vreme čuli i bili u kontaktu. Pošto smo već neko vreme bili u kontaktu, i sve je išlo super, ja joj kažem: "Hoćeš da svratiš kod mene? Pravim roštilj." Ona kaže: "Da, nema problema." Ja joj kažem: "Biće mi tu i porodica." "Da, da, nema problema." I tako smo sedeli, pravili roštilj, završili s jelom, i odjednom sedimo svi mi tu i ja skontam da nema Sare.

Uđem u kuću, gledam okolo, i vidim Saru kako priča sa mojom majkom i usput joj pomaže, pere sudove, sklanja stvari. A ja u fazonu: "Čekaj malo, je l' ja to dobro vidim?" Mislim, to je tačno ono što bi svako poželeo, znaš šta hoću da kažem? Ali ne želim da ispadne... nisam ja tip koji će reći nešto poput: "Ti ostani u kuhinji, čisti moju kuću i ni reč da nisi rekla." Moja žena je potpuno... Može da ode i na odmor sa drugaricom, potpuno sam opušten što se toga tiče".

Da, to me je u tom trenutku baš impresioniralo, znaš. Ipak je to i dalje taj mladi um, ali znaš, taj naš srpski mentalitet i sve to. I onda ona izađe napolje da uzme nešto, a majka mi kaže: "Ženi je.” A ja u fazonu: "Koga da zgrabim? O čemu pričaš?" A majka mi kaže: "Ona je tačno ono što ti treba." I onda ja izađem, a ona se vrati unutra, a ja mislim u sebi: "Da, to je to. Sad moram da dam sve od sebe”. I od tog trenutka prošlo je 15 godina - dodatno je objasnio svoju životnu priču Arnautović. 

Pričao je i o odnosu sa novinarima. 

- Da, upoznao sam vas, i tada, iskreno da ti kažem, niste mi se dopadali, da se tako izrazim. Nisam vas mrzeo, prosto vas nisam voleo. Bili ste mi, ne znam, kao neprijatelji. Gledao sam na vas kao na prave neprijatelje, jer čim bih negde otišao, odmah bih video taj pogled i pomislio: "Da, to je to. Sad mi tu priča u lice, govori mi: 'Da, Marko, ti si sjajan, neverovatan, igraš i ne znam ni ja šta, hvali me na sva usta i sve je vrhunski.'" Znam ja to, ali mu u očima vidim da samo čeka priliku da me "upuca". I za mene je to tada bilo: Svi vi samo želite da mi zagorčate život i pišete loše o meni. Možda je i do mene, možda je to bila moja greška. Možda i nije bilo tako. Ali danas ako napišeš nešto loše o meni, u fazonu sam: "Hajde, sedi". O utakmici može da piše šta god hoće, to je sve okej. Svako ima i dobru i lošu utakmicu. Nema problema, slobodno neka svi "pucaju". Ali kada stvari pređu na lični nivo doći ću kod tebe, sešću s tobom i reći: "Hej, u čemu je tvoj problem?"

A onda i sa navijačima...

 Jednom sam zvao neke navijače (u Engleskoj), da, i pitao ih posle u čemu je problem. Ali to su bili navijači. Kada su novinari u pitanju reci mi, ako imaš neki problem, ili, ne znam, da li treba da pričam sa tvojim šefom? Otišao bih onda kod tvog šefa i rekao: "Hajde, unapredi ga, nema problema. Samo što toliko loše pišeš o meni, da bi dobio, kako se kaže, unapređenje? Znaš, da dobiješ višu poziciju na poslu ili tako nešto”. Ako je tako - okej, pomoći ću ti u tome. Ali ne na taj način.

Sportski novinari bi trebalo da pišu o fudbalu, o tvojim kvalitetima, o učinku tima, o igri koju si pružio. Možeš da kritikuješ koliko god hoćeš. Ali ako stvari postanu lične, onda imamo problem. Problem u tom smislu. Sedneš i porazgovaraš. Ti mi kažeš šta ti se ne sviđa, ja tebi kažem šta se meni ne sviđa, i to je to. Možda se rukujemo na kraju, možda i ne. Takav je Marko danas. Mislim, naravno, imam 37 godina. Odnosno, nemam, nemam 37, nego 36, punim 37 za par dana, ali ne izgleda tako, zar ne?”.

Pustite Vinisijusa...

Pričao je o odnosu sa novinarima i u drugim državama. 

- Naši mediji su sada ili Miki Maus, ili naginju ka Španiji. Tamo gaze ove igrače, bez obzira na sve, strašno je šta rade igračima Real Madrida. Strašno je šta rade igračima Barselone. Ovo bi moglo da zvuči provokativno, primer nekoga kao što je Vinisijus Žunior. Samo ga pustite. Postalo je stvarno, stvarno odvratno. Veruj mi, sve to vidim. Postalo je tako odvratno. Ljudi nemaju više nimalo poštovanja. Nijedan igrač na svetu ne želi da izgubi - svi žele da pobede, svi žele da daju gol, svi žele da se brane kako treba, svi žele da asistiraju i svi žele da pobede. I onda, posle svega toga, uvek čuješ: Da, vi ste tako loši. Samo prestanite da igrate fudbal. Ne želite da igrate za klub. 

Uopšte ne gledam vesti. Ne čitam i nije me briga da li to razumete. To je to, kraj priče. Mogu da kažu šta god žele. Šta me briga? Ako mi neko na ulici kaže: Hajde, idemo na kafu, reci mi šta imaš da kažeš? Zar treba da pričamo o tvojim greškama, koje si greške u životu napravio? Ko to radi? Ne, niko to ne radi. Ali dobro, onda opet kažu: U redu, ali moraš to da prihvatiš jer zarađuješ toliko novca i poznat si i izabrao si ovakav život, i zato moraš da primiš kritiku. Ja prihvatam kritiku, ili bolje rečeno kritiku koju imam pravo da dobijem. 

O hejterima...

Pričao je i o reprezentaciji Austrije.

- Zahvaljujem se zemlji za ono što je pružila mojoj porodici, jer nije lako, posebno s obzirom na to da su moja baka i moj otac imali teška vremena tada u Srbiji, pre nego što su se preselili u Austriju. Zaista se zahvaljujem svima što su prihvatili moju porodicu na ovakav način. Ali, šta misliš pod tim "pomirio“? Volim ih sve. Hejtere najviše volim. Njih najviše volim. Voleo bih da im dajem poklone. Svaki put za njihov rođendan i za Božić, davao bih im poklone. Bez obzira koliko hejtera ima. 

Posle Mundijala sledi i povlačenje iz nacionalnog tima. 

- Momci su mi već rekli: Ne možeš da prestaneš da radiš ovo ili ono. Ja kažem: Momci, moram da prestanem. To je to. Moram malo i da pazim na svoju porodicu. Prelepo je u reprezentaciji, to će mi veoma nedostajati. Ali kada ne igraš, pa dobiješ četiri ili pet slobodnih dana, mogu da budem sa porodicom. Nešto što nisam mogao kroz celu karijeru. Ne živiš s njima. I naravno, u nekom trenutku to ostavi traga na tvojim nogama, na tvom telu. Stalno si u pokretu, treniraš, onda igraš, onda moraš da letiš nazad, pa onda moraš odmah da treniraš u klubu - zaključio je Arnautović. 

Bonus video

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi