Ronaldo: Fenomen koji traje već 44 godine

Ko je najbolji fudbaler svih vremena, pitanje je na koje definitivno nikada nećemo dobiti istovetni odgovor. Jednostavno, neko obožava Maradonu, neko je fan Pelea, oni mlađi će uvek birati između Mesija i Kristijana Ronalda…

Bilo kako bilo, tek nema sumnje u to da je Luis Nazario de Lima, ili jednostavno Ronaldo, jedan od njih. Popularni Il Fenomeno danas puni 44 godine i red je da se prisetimo šta je on to sve uradio da bi uspeo da se svrsta među nedodirljive ikone u svetu fudbala.

Momak rođen 1976. godine u Rio de Žaneiru je prošao omladinsku školu Sao Kristovaa, kluba čiji stadion danas nosi ime po njemu. Posle tri godine, 1993. potpisuje ugovor za Kruzeiro, gde na 14 utakmica postiže 12 golova, dovoljno za poziv iz Holandije, tačnije iz PSV-a. Neposredno pre svega toga je bio u reprezentaciji Brazila koja je na Svetskom prvenstvu u Sjedinjenim Američkim Državama posle boljeg izvođenja penala savladala Italiju i stigla do četvrtog trofeja. Ronaldo, tada momak od 17 godina, nije igrao, a postoji jedan zanimljiv detalj iz tog vremena. Pošto je u timu već postojao Ronaldo (Ronaldo Rodrigez de Žesus), Zuba je na dresu nosio ime Ronaldinjo (Mali Ronaldo). Kasnije, kada se timu priključio Ronaldo de Azis Moreira, poznatiji kao Ronaldinjo, Ronaldo je vratio svoje ime na dres.

Po savetu jednog od idola, Romarija, odlučio je da pređe u PSV, i nije se pokajao. Na ukupno 58 mečeva, čak je 54 puta zatresao mrežu. Kako je sve to izgledalo, možda najbolje govori komentar Rudija Felera, tadašnjeg igrača Bajer Leverkuzena, posle meča u kojem je Ronaldo postigao het-trik u tadašnjem Kupu UEFA.

– Nikada u životu nisam video momka od 18 godina da ovako igra – šokiran je bio Feler.

Igre u dresu holandskog kluba su bile dovoljna preporuka za Barselonu, koja je 1996. godine izdvojila 19,5 miliona dolara za njegov transfer, što je bio tadašnji rekord. Odigrao je samo jednu sezonu za Katalonce, ali kakvu! Na 49 mečeva, dao je 47 golova, vodio je Barsu do pehara u Kupu kralja, UEFA Kupu pobednika kupova i španskom Superkupu, dok su u Primeri završili na drugom mestu, iza Reala, sa 90 bodova, dva manje od velikog rivala. U domaćem šampionatu Ronaldo je 34 puta pogađao mrežu i bio najbolji strelac takmičenja.

Jedan od igrača koji je pokušao da ga sačuva bio je defanzivac Atletika Kvinton Forčun, ali je na tri utakmice protiv „jorgandžija“ Ronaldo dao osam golova.

– Video sam ga posle jedne utakmice i to je bilo najbliže što sam mu prišao te večeri. Dok sam bio klinac, želeo sam da budem Pele. Kupovao sam knjige, gledao snimke, hteo sam da vidim kako izgleda biti najbolji, i stavio sam sebe na taj put. Onda sam upoznao Ronalda. Imate igrače koji su tehnički obučeni, neke koji su brzi, neke koji su snažni, pametni. Ronaldo je bio sve to u jednom. Nije bilo fer za ostale – pojasnio je Forčun.

Koliko je teško bilo, videli su fudbaleri Kompostele, protiv kojih je postigao čuveni gol u oktobru 1996. godine. Uzeo je loptu na svojoj polovini, majstorskim fintama se poigravao sa protivnicima i na kraju poslao loptu u mrežu. Pogodak o kom se i danas priča… Te sezone je sa svega 20 godina dobio nagradu FIFA za igrača sezone, i bio je najmlađi dobitnik tog priznanja.

Tokom pregovora o produžetku saradnje sa Barselonom došlo je do problema, a sve to je iskoristio Inter i doveo Brazilca za 27 miliona dolara, koliko je iznosila otkupna klauzula. To je značilo i da je po drugi put Ronaldo postavio rekord kada je obeštećenje u pitanju.

Sve je na stadionu „Đuzepe Meaca“ izgledalo idealno. Ronaldo se brzo adaptirao na stil igre u Italiji, pogađao je mrežu kao od šale, 1997. godine je drugi put dobio FIFA nagradu za igrača godine, a stigla je i Zlatna lopta. Osvojili su Kup UEFA, uz maestralan pogodak Ronalda kada je izašao sam pred Markeđanija, obišao ga i stavio tačku na ubedljivu pobedu u meču protiv Lacija u Parizu (3:0). U tom periodu je potvrdio zbog čega je dobio nadimak Fenomen.

Sve je delovalo kao bajka do 21. novembra 1999. godine. Inter je igrao protiv Lečea. Tada su mu pukli prednji ukršteni ligamenti kolena i bio je primoran da ide na operaciju. Njegov povratak se s nestrpljenjem čekao, da bi posle pet meseci konačno svi to i dočekali. Bilo je to u finalu Kupa Italije u meču protiv Lacija 12. aprila 2000. godine. Ušao je sa klupe, dobio loptu, krenuo u kontru, ispred njega je bio samo Fernando Kouto, Siniša Mihajlović je pokušao da ga stigne, da bi odjednom Ronaldo samo pao na zemlju i uhvatio se za koleno sa bolnom grimasom i jaukom. Svima je bilo jasno da je u pitanju nova teška povreda. Na nosilima je iznet s terena, uz aplauze celog stadiona. Nova operacija, nova pauza, ali ovog puta znatno duža.

Bilo je raznih spekulacija i priča o tome da će možda završiti karijeru. Srećom, to se nije dogodilo. Posle 20 meseci rehabilitacije vratio se na teren, i to na Svetskom prvenstvu u Japanu i Južnoj Koreji 2002. godine. Tamo je uradio ono što četiri godine ranije nije uspeo u Francuskoj. Sa osam golova na takmičenju i nezaboravnom frizurom, vodio je Brazilce do pete titule šampiona sveta. U finalu je pobeđena Nemačka (2:0), a Ronaldo je bio strelac oba pogotka.

Usledio je prelazak u Real, gde su stvarani čuveni Galaktikosi pod rukovodstvom predsednika Florentina Pereza (u periodu od nekoliko godina dovedeni su Zinedin Zidan, Roberto Karlos, Luis Figo i Dejvid Bekam).

Prva sezona Ronalda u Realu je ostala upamćena po tituli u Primeri, UEFA Superkupu i Interkontinentalnom kupu, ali i utakmici sa Mančester junajtedom na „Old Trafordu“. „Crveni đavoli“ su pobedili (4:3), ali je zahvaljujući het-triku Ronalda Real prošao dalje na ukupnom skoru (6:5). Doživeo je ovacije celog stadiona u Engleskoj.

– Ronaldo nas je uništio. Svi na tribinama su ustali, pozdravili ga aplauzima kao da je igrač Junajteda. Naši navijači poznaju fudbal i svesni su toga da su imali privilegiju da budu tu i da ga gledaju – priznao je Bekam, koji se nekoliko meseci kasnije pridružio Brazilcu na „Santijago Bernabeu“.

Juventus je u polufinalu zaustavio Real. Već u narednoj sezoni Ronaldo je počeo da se povređuje sve češće, imao je probleme i s viškom kilograma. Iako su imali najveća svetska imena, Madriđani sa Ronaldom nisu uspeli da dođu do Lige šampiona. Za pet godina, Ronaldo je odigrao 127 mečeva, 83 puta se upisao u strelce, ali ti „Galaktikosi“ nisu opravdali ulaganja s trofejima.

Hronične povrede i sve češća odsustva bili su znak da se karijera polako približava kraju. Ronaldo je u januaru 2007. godine odlučio da pređe u Milan, a  jedan od razloga bilo je neslaganje s tadašnjim trenerom Reala Fabiom Kapelom i pojedinim navijačima koji su mu često zviždali.

– Želim da zahvalim svima. Sjajnim navijačima, saigračima, stručnom štabu, svim trenerima s kojima sam radio. Takođe, moram da priznam da nikada nisam osetio tu pravu ljubav sa publikom na “Bernabeu”. Ne znam zbog čega je to bilo tako, ali me nikada nisu tretirali na pravi način – kazao je Ronaldo prilikom prelaska u Italiju.

U Milanu je odigrao svega 20 mečeva i bio je samo senka onog igrača iz Intera. Nije ga to sprečilo da s vremena na vreme pokaže šta zna i ume, ali nije bilo dovoljno.

– Sećam se njegovog drugog meča u Milanu. Igrali smo sa Sijenom. Pre meča je pojeo dva tanjira paste i sa pola hleba je pokupio sos sa tanjira. Ančeloti i ja smo mu rekli da ne pretera, da ga čeka utakmica. Odgovorio mi je: “Igrač koji me bude čuvao, znaće da igra protiv Ronalda, on će biti u problemu.” Dao im je dva gola – prisetio se jedne od anegdota Adrijano Galijani, i tako potvrdio priče o nezdravoj ishrani fudbalera.

Posle “San Sira”, Ronaldo je otišao u Korintijans, gde je odigrao tokom dve sezone i potom odlučio da “okači kopačke o klin”. Tu odluku je saopštio na konferenciji za novinare s vidnim viškom kilograma.

– Vreme je da stavim tačku na karijeru, a reći ću vam i razloge za to. Pre četiri godine u Milanu sam otkrio da bolujem od poremećaja štitne žlezde koji se zove hipotireoidizam. Bolest usporava metabolizam i zbog kontrole bolesti je neophodno uzimati hormone. Uprkos svemu tome sam želeo da igram, nisam želeo da pričam o tome, sve do ovog momenta. Sada, kada je kraj, mogu da kažem istinu. Takođe, sve one koji su me ironično nazivali debelim treba da bude sramota. Već dugo vremena se borim sa sopstvenim telom, ne mogu da se popenjem ni uz stepenice bez bola. Zbog fudbala sam se žrtvovao i ne žalim ni zbog čega – otkrio je Ronaldo tada.

Najveći žal u karijeri mu je svakako činjenica da nikada nije osvojio trofej Lige šampiona. Popularni magazin “4-4-2” ga je proglasio za najboljeg fudbalera koji nikada nije podigao “ušati pehar”. Tu su još Bufon, Ibrahimović, Kanavaro, Bergkamp, Nedved, Toti, Bađo, Batistuta…

Po završetku karijere se oprobao u raznim ulogama, jedno vreme je bio i igrač pokera, oporobao se kao vlasnik nekoliko manjih klubova, da bi krajem 2018. godine kupio španskog prvoligaša Valjadolid i tako postao predsednik kluba.

Neki trofeji nedostaju u njegovoj riznici, ali bez obzira na sve to Ronaldo je jedan od najboljih igrača dosad. Ko zna šta bi se dogodilo da nije bilo teških povreda.

Šta bi bilo kad bi bilo…

MISTERIJA 1998. GODINE

Brazil se na SP 1998. godine u Francuskoj izborio za plasman u finale gde mu je protivnik bio domaćin. Jedan od najboljih igrača na tom šampionatu bio je upravo Ronaldo. Očekivano, imao je zacementirano mesto u startnoj postavi.

Međutim, nekoliko sati pred početak meča dogodila se misterija koja i dan-danas nije otkrivena. Ronaldo je završio u bolnici u Parizu. Roberto Karlos ga je pronašao nepomičnog u krevetu, tvrdio je da je imao neku vrstu napada. Ipak, oko sat vremena pred početak meča vraćen je u startnu postavu. Odigrao je jedan od najlošijih mečeva na šampionatu. Bilo je raznih spekulacija i optužbi. Neki se vode teorijama zavere, neki krive „Najk“, pojedinci spominju određene pilule, ali se i dalje pravi razlozi ne znaju.

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi