Antonio Rukavina otkrio ko mu je fudbalski otac i kako mu je bilo u Klopovoj Borusiji

Bivši fudbaler Partizana i reprezentacije Srbije Antonio Rukavina kao član kazahstanske Astane privodi kraju igračku karijeru tokom koje je kao amater Bežanija razmišljao da digne ruke od fudbala i posveti se poslu konobara, da bi dve godine kasnije stigao na Vestfalen pod komandu tadašnjeg trenera Borusije Dortmund Jirgena Klopa. Rukavina je pred kazahstanskim novinarima prebirao po svojim igračkim uspomenama:

-Kada sam došao u Dortmund Klop nije bio popularan kao danas. Bio je mlad trener, radio je prema planu koji je morao da vrati Borusiju na vrh. Njegova tajna je u tome što ima dobru komunikaciju sa igračima i vrlo otvoreno izražava svoje emocije, to se vidi. On je, naravno, jak trener. Trenutno bolji od Gvardiole i Murinja – rekao je Rukavina.

Igrali ste i kod Miroslava Đukića?

-Da, on je moj fudbalski otac. Igrao sam kod njega u partizanu, za reprezentaciju Srbije i u Valjadolidu. Igrali smo zajedno protiv Crvene zvezde, a kada igrate za klub za koji navijate, onda su tu uvek jake emocije. Kod Marselinja sam igrao za Viljareal, on me je puno toga naučio. Sa 30 godina se ranije verovalo da ste iskusan igrač, a ja sam u tom dobu počeo da učim fudbal.

Bili ste prvak Srbije i Kazahstana, pa šta je bilo teže ostvariti?

-Svaka liga je teška. Bio sam mlad dok sam igrao u Partizanu. Sada sam u Kazahstanu, ovde nameravam da završim karijeru, ali želim da ostavim trag.

Kada ste sa Viljarealom došli da igrate protiv Astane u Ligi Evrope da li ste mogli da pretpostavite da ćete jednog dana zaigrati za sadašnji klub?

-To je sudbina. Igrao sam sa Viljarealom i prvi put došao u Kazahstan. Oduvek sam znao da je to daleka zemlja, ali svi sude Kazahstanu a da ga nikad nisu upoznali. Prva pomisao je “uh, daleko je i hladno, fudbal je nepopularan”. U to vreme sam smatrao da nije najbolja ideja igrati ovde po tako niskim temperaturama. Minus 20, minus 40. Zbog toga mi je bilo važno da je krov stadiona zatvoren. tada sam ugledao teren i pomislio da bih jednog dana mogao da dođem ovde da igram. Na kraju se to i dogodilo. I kada sam potpisao ugovor, savršeno sam znao gde idem.

Kako vam je bilo u dresu Astane protiv Partizana?

-Bilo je emotivno. Šteta što Srbija nije videla jači tim Astane od ranije. Poslednja utakmica u Beogradu nije ništa značila, izgubili smo dva puta, ali sam se vratio u vreme kada sam igrao za Partizan.

Imali ste priliku da postignete gol protiv Mančester junajteda?

-Da, bio je to autogol, ali 90 odsto moja zasluga. Proslavio sam ga u stilu violiniste, jer je moj prijatelj govorio da je to najprecizniji instrument u orkestru. Slučajno se to dogodilo, smislio sam to u trku.

 

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi