Direktno iz Australije za 24sedam o karantinu, pravilima, pobuni naroda...

Tenis je individualni sport, ali svaki igrač zna da bez dobrog tima nema uspeha. Baš tako i Miomir Kecmanović (21), trenutno 42. reket sveta. U njegovom “boksu” je već tri godine jedno mesto rezervisano za fizioterapeuta Momčila Radojičića. Njih dvojica se trenutno sa ostatkom ekipe nalaze u Australiji, gde se za sada uspešno bore sa preprekama na koje su naišli. Ako je suditi po trenutnom stanju, dočekaće prvi grend slem u dobrom raspoloženju.

– Srećom, mi smo bili u avionu gde niko nije bio zaražen, pa je za Mišu dozvoljeno da krene juče sa treninzima – pojašnjava Radojičić u razgovoru za 24sedam, tokom sedmog dana na drugom kontinentu. – Svi smo negativni na testovima i onda je to olakšavajuća okolnost, jer će neki drugi igrači provesti svih 14 dana u potpunom karantinu pošto je na njihovom letu neko bio zaražen. Generalno, za one kojima su dozvoljeni treninzi, to izgleda ovako – može da izađe samo sa trenerom pet sati dnevno, dva sata su za tenis, sat i po je kondicija, pola sata odmor, plus obrok i povratak. 

Tokom prvih pet dana pokušavali su zajedno da pronađu zanimaciju, kako bi prekratili vreme.

– Imamo spojene sobe, pa onda gledamo zajedno filmove, igramo karte, imamo i razne rekvizite za trening – tegići, trake… Malo i vežbamo, izmasiram ga, istežem, šta već treba, pa prođe dan. Razdvojimo se, pa čitamo knjige i tako u krug. Sad je ovako i ko zna kada, neuobičajena situacija. Za sve su slali posebne avione, nije bilo drugih ljudi na letovima. Bile su specijalne provere, test, pa dezinfekcija torbi, pa nas sproveli pravo u hotel i stavili pod ključ. Testiraju nas na svaka tri dana, tako što dolaze na vrata sobe.

I pored toga što uspevaju da zadrže osmeh na licu, Momčilo priznaje da nije lako biti u takvom ambijentu.

– Za ljude iz tima nije strašno, ali za samog igrača jeste. Problem je zbog kondicije i tenisa, jer tokom ovih prvih dana nije imao gde da potroši energiju, izduva se, izudara lopticu, istrči… Sve vreme su teniseri na vezi sa organizatorom, oni su imali najbolju nameru, nisu želeli da sve ovako ispadne, ali vlast sve diktira i zato je došlo do problema. U sobi je veoma toplo, a ne može ni prozor da se otvori, zapečaćen je. Spašavamo se samo klimom, a ispred vrata je čuvar koji ne da bilo gde da se ide. Možeš da šetaš po sobi, čak ti na vrata donose sva tri obroka. Za igrače koji su došli sa priprema ili nekog turnira sa maksimalnom energijom, ovo je kao u samicu da su ih smestili.

Atmosfera generalno nije sjajna u toj državi, jer nisu svi ljudi podržali održavanje Australijan opena.

– Buni se narod jer ne žele da dolazi tako veliki broj tenisera. Oni su svi bili dugo u izolaciji, mogli su da šetaju kilometar od kuće. Nemaju zaražene, nemaju umrle, uspeli su da sačuvaju zdravlje u vreme svetske pandemije. Oni su državu zaključali čim je počeo virus. Stvarno su bili rigorozni i uspelo im je, šetaju napolju bez maske, sve radi – kafići, klubovi, nema restrikcija nikakvih. Nije im svejedno, jer ovako veliki događaj ipak može da im sruši ceo sistem.

Radojićić se nada da će timski pobediti ovaj izazov i da će Kecmanovićeva turneja biti uspešna. Prethodne godine su se već zajedno “čeličili” u Americi…

– Cela situacija sa koronom nas je zadesila u SAD. Došli smo u januaru, a vratili se sasvim neplanirano tek u junu. Miša je igrao u Njujorku, pa je bio Delrej Bič, Njuport Bič, Meksiko, Akapulko i onda smo se vratili na Floridu na Akademiju sa koje je on. Tih dana je Tramp zatvorio granice i zabranio letove, mislili smo da će trajati mesec dana i to nam je bilo taman kako smo planirali. Ali, posle su otkazali Indijan Vels i Majami, sve se zakomplikovalo. Kod njih i dalje bukti korona. Svakako smo mi iskoristili lepo to vreme, radili, dobro trenirali, izdržali smo. Meni je bilo nezgodno jer sam taman dobio ćerku, pa sam jedva čekao da budem s porodicom. Tako da kad sam dobio kartu za 4. jun, slavio sam taj dan kao da mi je rođendan.

Zajedničko vreme i prolazak kroz mnoge neobične situacije, samo je zbližio saradnike.

– Meni je super, jer imamo dobar zajednički jezik. Ulazimo u četvrtu godinu saradnje, bliski smo godinama, pa možemo lepo da pričamo i van tih sportskih tema. Nisam sve vreme sa Miomirom, nego se smenjujemo jedan Španac Toni i ja. Budem nekoliko meseci pa se vratim kući i tako u krug.

Momčilo je pojasnio i kako je  cela zajednička priča počela i ko je glavni krivac.

– U pitanju je moja koleginica Milena, koja je radila sa Kecmanovićem kada je bio junior. Odlučila je da promeni posao i odjednom je samo mene pitala da li imam vizu za Ameriku i da li želim da radim sa njim. Bukvalno nisam ni sekund razmišljao, odmah sam rekao da hoću. On je onda došao nekoliko puta do ordinacije da ga izmasiram, uradili neke terapije i to je bilo to. Uvek je zovem da joj zahvalim jer bez nje ne bih ništa od ovoga postigao. Sećam se da smo prvo išli u Kinu, koja je sama po sebi specifična. Sve mi se tada okrenulo za 180 stepeni… Posle je bio Japan, pa svuda po Evropi, onda i Amerika i Australija. Posle nekog vremena navikneš i bude ti svejedno da li si u Kazahstanu ili u Subotici. Svakako je zanimljivo, da nisam prihvatio ovaj posao, ne bih mnogo toga prošao i skupio razna iskustva.

Pročitajte još

Zimonjić za 24sedam otkrio: Neću da se predam, želim mesto u istoriji

Priznaje Momčilo da mu nije bilo svejedno kada je tek uplovio u ovu priču.

– Sistem u tenisu mi nije bio toliko poznat, iako sam radio sa igračima u ordinaciji. Potpuno je drugačije na turnirima, putovanjima, mečevima. Postoji jasan sistem koji se poštuje – kada se šta radi, s kim, šta je prioritet. Bio sam malo izgubljen na početku, ali posle se čovek uhoda, uđe u štos, pa mu sve bude mnogo lakše.

Radojičić u nekim trenucima mladom teniseru zapravo kao da igra ulogu starijeg brata.

– Kad pomislim da je od šeste godine u ovom sportu, nije mu zaista lako jer je individualan sport, pa je sve na njemu. Kad završi s teniskim treningom i kondicijom, onda dođe kod mene da ga malo “mučim”. Mora neko u timu da bude i malo blaži, pa to budem ja. Zna da mora da odradi, koliko god je teško i naporno. Uvek posluša i završi sve što treba, pravi je profesionalac. Idemo sa turnira na turnir, iz jedne vremenske zone u drugu, iz dvorane na otvoreno – šok bude i za nas, a kamoli za njega koji treba da trči i igra. U jednom trenutku je napravio “bum”, bitno je da je probio tu barijeru, pa sad radi i pokušava da napreduje u svim segmentima – i fizički i mentalno, razvija se… Posle svih tih napora od malena, treba da ostane normalan i na zemlji.

Sav trud se isplati, znaju to i Miomir i Momčilo. Dok jedan bije bitke na terenu, drugi je najveća podrška u “boksu”.

– Baš je moćno kad sediš tamo – priznaje Radojičić. – Posebno je bilo kad je igrao protiv Rafaela Nadala, stvarno sjajan osećaj. Čast je što može da igra protiv njega, jer će za koju godinu ti veliki igrači završiti karijere, i sada je uživanje kada ima priliku da odmeri snage sa bilo kim od tih zvezda.

Pre nego što je odlučio da zapliva u teniske vode, Momčilo se uspešno održavao u košarkaškim. Bio je deo juniorske reprezentacije koja se popela na evropski tron 2017. godine.

– Bio sam u nacionalnom timu dve godine, bilo mi je baš zanimljivo. Sklopio sam lepa prijateljstva, čak će mi Aleksa Radanov krstiti ćerku. Imam i osvojeno zlato sa juniorima, čuvam medalju kod kuće. Jedna, ali vredna. Svi ti igrači su dogurali do nekog dobrog nivoa… Eto sad gledam kako Filip Petrušev igra kao “lud” u ABA ligi, doguraće daleko sigurno. Jedno lepo iskustvo, a posrećilo se da baš tada budu šampioni. Ceo stručni štab je bio duže na okupu, a ja sam prvi put došao. Sećam se da smo posle osvajanja sedeli uveče u hotelu i da mi je selektor Jovanović rekao: “Moco, nemoj da pomisliš da se do ovoga dolazi lagano i da se dešava često”.

 

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi