"Ćerka mi osvežava telo tankom krpom, a sin..." Vedrana Rudan otkrila kako joj prolaze dani

Vedrana Rudan otvorila je dušu u jeku svoje borbe s kancerom, pa između u okviru najnovijeg bloga otkrila i kako joj sada prolaze dani; u poznatom stilu ovoga puta dotakla se teme "imati decu ili nemati", a evo i zašto joj je baš to pitanje trenutno mota po glavi. 

- Hiljadu sam puta u životu sebi postavila to pitanje. Kad si žena, kad pišeš, svi svaku tvoju rečenicu doživljavaju kao golu ispovest. Nikad niko nije zatražio za Tolstoja smrtnu kaznu jer je gurnuo Anu Karenjinu pod voz. Priče o lošoj deci doživljavaju veći uspeh, pa ti nekako pređe u naviku sopstvenoj deci da crtaš rogove. Braniti se ne mogu, a ti im na nos često nabiješ grehove da bi tebi život bio lakši. Jedinice, propali razredi, pogrešan odabir posla, lenjost, prerana uskakanja u veze, nedovoljno ljubavi prema mami koja je mogla biti predsednica Evrope da je noge držala skupljene one srede u tri ujutru... Gde bi mi bio kraj? To nije sve. Dogodio se petak, sreda je bila zaboravljena, jedino poza drugačija. Epilog isti - počela je spisateljica, pa je potom dodala:

Vedrana Rudan, ATAImages/A. A.

- Drečanja danju i noću, jedinice, dvojke, jedino se nule nisu ukazivale. Pa deca tvoje dece. Pa čuvaj, pa strepi pa se budi užasnuta noću, hoće li se vratiti, jesu li živa, zašto zavijaju kola hitne pomoći. Ko će to preživeti? Zašto živim ili životarim ili crkavam s dvoje dece kad bih mogla na pragu osamdesete s mužem u miru i sreći grickati čokoladu, a ne šepava šetati njihovog psa, dok se oni drže za ruke s nekim koga vole i gledaju rovinjsko more.

Vedrana dane mahom provodi u bolnici.

- Teško sam bolesna. Češće sam u bolnici nego kod kuće. Umirem od raka, sporo ide. Pre dva dana bili su sa mnom u bolnici. Na smenu. Ćerka mi je osvežavala telo i usta tankom krpom. Prepričavala sam joj priče iz zajedničkog detinjstva. Slušala me, smejala se i pravila kao da ih prvi put čuje. Iz torbe je izvukla turpiju za nokte, uzela moj dlan u svoj: "Da mi budeš lepa, mama". Došao je sin. Doneo mi je knjigu koju smo dugo čekali i kutiju čokoladica. "Lakše ćeš zaspati". Nakon desetak minuta navukao mi je komad paste na četkicu i pomogao mi da u krevetu operem zube. Poljubio mi je gornju stranu desnog dlana. "Laku noć, mama" - pisala je dalje ona. 

Vedrana Rudan, ATAImages/Mateja Stanisavljević

- Sinoć sam izašla iz bolnice. Možda sam već napisala. Dan je veseo i žut. Lepo je biti kod kuće i kad si nepokretan i kad nikako da izračunaš je li već vreme za smrt. Stiže ćerka u goste s novim psom. Raduje me naša Kokošica. U velikoj torbi puno mirišljavih, ispeglanih stvari. Uvaljujem nos u nju. Ne mogu da podnesem bolnički miris. Za ručak će mi spremiti lignje na žaru. Izležavam se na kauču, na terasi, dok me ubija ili čini živom miris mora. Lemi me gleda iz kartonske kutije. U dvorište ulazi sin. Za mene je ispekao najbolje palačinke na svetu, po receptu moje stare. Ne znam ga. Zaboravljam - iskrena je bila ona, pitajući se zatim "jesu li i koliko deca prisutna u životima svojih roditelja" ili svako ipak ide svojim putem. 

- U pozadini muž sprema sve što meni treba za raskošan ručak. Jednu lignju, komadić hleba i pola palačinke. Deca odlaze svojim kućama. "Bokić", dobacuje mi ćerka. Sin mi veselo maše krpom za pranje suđa. Čekam da mi muž ode u kuhinju. Plačem. Bolest? Dan je previše žut? Strah od smrti? Alergija na polen? Imati decu? Nemati decu? - zaključila je ona. 

Bonus video:   

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam