Suzana Mančić kupila stan na Voždovcu, a živi u kući bez struje! Isplivali detalji

Kad je voditeljka Suzana Mančić prodala svoj čuveni stan u centru Beograda - o tome se danima kako pričalo, tako i pisalo. Onda, ona se "privremeno prelocirala u svoju vikendicu u Velikoj Moštanici", a u međuvremenu pazarila je nekretninu na Voždovcu koji sada polako, ali sigurno oprema.

- Nisam se za stalno preselila u Veliku Moštanicu, ali ko zna - zagonetno je i s osmehom počela svoju priču za jedne medije ona, otkrivajući potom kako je došlo do tako velike odluke.

- Mislila sam da se nikada neću preseliti iz centra grada, sve mi je bilo na dohvat ruke. Međutim, počelo je da mi smeta zagađenje vazduha, počela je da mi smeta buka i sve što me je ograničavalo u dotadašnjem načinu života. Tako da sam donela odluku u jednoj sekundi. Samo sam rekla: "Deco, prodajemo stan". I tako je i bilo. Našli smo novu lokaciju koja je na jako lepom mestu, približno istog kvaliteta i kvadrature, ali sa mirom i tišinom. Dok se sve to ne sredi, dok ne prođu svi majstori, ja sam ovde u Moštanici i, evo, dok me lepo vreme služi, a i kad nije lepo, imam jednu peć, založim i divota - objasnila je Suzana. 

Govoreći još o napuštanju stana u ulici Kneza Miloša u kojem je provela veliki deo života, Mančićeva je precizirala:

Suzana Mančić, ATAImages/Antonio Ahel

- Tamo sam provela trećinu svog života. Sasvim dovoljno da shvatim koliko je to mesto bilo božanstveno, pozitivno, prepuno uspomena. Ali dok je čovek živ, gradi nove uspomene i nove priče, tako da mi ništa nije žao. I sada mi se desi da, kada kažem: "Idem kući", krenem u tom pravcu, pa sama sebe opomenem: "Mančićka, nije ti više kuća tamo".

Dobar deo svojih ondašnjih stvari, s druge strane, ostavila je novim stanarima.

- Nisam sve ostavila. Jedan deo sam izdvojila za moju Teodoru, koja sa svojim mužem ulazi u novi životni prostor. Ipak, imamo previše stvari. U poslednje vreme ta količina me je počela opterećivati. Polako se oslobađam knjiga, imam ih preko 2.000, zatim posuđa, stolnjaka, peškira... Valjda je to bila neka "bolest", kupovati toliko toga. I cipela. Mene je moj Simeon jednom pitao: "Dobro, Manci, šta ćeš sa svim tim cipelama?" Odgovorila sam mu da ne znam. Ono što ne nosim, poklonim dragim ljudima ili lepo spakujem i ostavim pored kontejnera, jer uvek se nađe neko kome to treba - smatra ona, koja se, pak, "teško odvojila o pijanina". 

Tog društva više nema...

- Jeste, ali pijanino je prodat. Nažalost, moja generacija se polako osipa i to društvo, koje se okupljalo kod mene oko klavira, više nije tu. Kad pogledam pijanino, uhvati me tuga i rešila sam da ga prodam, ali ne preko oglasa. Nisam želela da mi prolazi reka ljudi kroz stan. Na kraju je završio dva sprata iznad, u istoj zgradi i to me raduje. Našao je svoje pravo mesto, osobu koja se zaista bavi muzikom. Čemu pijanino, ako samo brišeš prašinu sa njega? - zapitala se voditeljka, koja je i bila i ostala "rob uspomena i stvari":

Suzana Mančić, ATAImages/Mateja Stanisavljević

- Jesam rob uspomena, ali i rob stvari. I još uvek sam (smeh). To se verovatno nikada neće sasvim promeniti, ali ću, verovatno, postati rob nekih novih stvari i novih navika.

Novi životni prostor zadao joj je i dosta muka.

- Sada opremam novi stan. Najteže je bilo pakovati sve te stvari, pritom praviti selekciju, pa onda preseliti. Dobro, koristila sam službe koje to rade, ali opet si stalno u nekoj fizičkoj akciji. Svaki mišić me je boleo. Od napora, pa od stresa nisam mogla da spavam. Preispitujem se da li sam sve dobro uradila i tako, već je svanulo, a kada je sve to ušlo u novi prostor, tek je trebalo raspakovati. I još nismo završili - otvorila je dušu ona, dodajući: Živela sam u Zemunu, živela sam u centru grada, u Kneza Miloša, a sada sam na sasvim drugom kraju. Izašla sam iz kruga dvojke. Mislim da sam se u životu selila deset ili jedanaest puta; Bežanijska kosa, Kipar, Moskva... Ali, ovo mi je sada najteže palo. Verovatno zato što sam došla u godine kada mi je teško da fizički radim i da prihvatim promene. S godinama se nešto promeni u glavi, nešto "kvrcne".

U vikendici, sa druge strane, nedostatak struje veliki joj je izazov. 

Suzana Mančić, ATAImages/Milan Maričić

- Ta ideja o solarnim sistemima postoji odavno, samo nikada nisam imala dovoljno novca za to. Nije to neka ogromna investicija, kuća je mala, nema mnogo potrošača, ali lepo je kada imaš svetlo. Do sada sam samo jednom ovde prenoćila, imala sam puno fenjera i sveća, sve sam upalila. Ali kad ti nešto padne na pod, ne vidiš jer je mrak. Tako da struju ništa ne može da zameni - naglasila je ona, koja dok balansira između životnih prostora često prespava u hotelu.

- ...Ovde na očevini. Ovu zemlju je kupio moj otac pre mnogo godina i nekada je ovde bio božanstven voćnjak. Rađalo je sve. Imali smo leje sa ogromnim jagodama, moja majka je sadila najlepše ruže, čak je bio i vinograd, tri reda vinove loze. Sve je bujalo. Međutim, nešto se sa zemljom desilo. Da li ju je kiša isprala, ne znam, ipak sam na nizbrdici - prokomentarisala je nešto zatim Suzana koja za Uskrs, iako ove godine neće biti u vikendici, naglašava da se tradicija ne preskače.

Suzana Mančić, ATAImages/Antonio Ahel

- Neću biti ovde za Uskrs, ali biće deca. One će farbati jaja i to potpuno prirodno, sa lukovinom i koprivom. Videćemo kakve će boje ispasti. Lukovina daje onu zagasitu crvenu, meni je to prelepo. Volim da sam kod kuće za Uskrs ili da smo svi zajedno negde. Godinama smo ga provodili na Pilionu, u kući mog muža. To je jedno planinsko selo, božanstveno, i tamo je Uskrs potpuno drugačiji. Zamislite ponoć, crkve zvone, pogase se sva svetla. Tokom liturgije sveštenik izlazi sa plamenom iz oltara, ljudi pale sveće, kao da se vera širi. Sa tim upaljenim svećama ide se kroz mrak, uzbrdo, nizbrdo, svako do svoje kuće. Na ulazu se nagaravi krst i onda se jede u jedan noću, svi zajedno, i deca i starci. Sledeći dan donosi još življu sliku. Okreću se jaganjci, po dvorištima i trgovima ima muzike, pravo veselje. To u Beogradu nemaš, možda po selima. Svako selo ima svoje običaje, ali meni je to tamo bilo posebno lepo i to sam zaista volela. Zato odluka za ovu godinu dolazi sasvim prirodno. Otići ću opet za Uskrs na Pilion da uživam - dala je obećanje.

Vrativši se ponovo na lične želje - evo da li i dalje priželjkuje unuče.

Ružno mi je cepanje košulje! 

Suzana Mančić, ATAImages/Antonio Ahel

- To će se desiti, pre ili kasnije, ako Bog da. To je prirodan red stvari. Biću stroga baka - našalila se ona, pa je potom zaključila rečima: Ne znam kakav je to osećaj i mislim da majke koje imaju sinove o tome razmišljaju drugačije nego majke koje imaju ćerke. Ja mislim da ću "umreti" kada se moje ćerke budu porađale, jer znam koliko je to teško i bolno, a opet neizbežno i donosi najveću sreću na svetu. Ali muškarci će da cepaju košulje i uopšte ne znam otkud taj običaj. Meni je to baš ružno. Možete vi da kažete šta hoćete, ali mislim da postoji mnogo načina da se iskaže veselje, radost i sreća i da se čestita ocu, a da mu se ne cepa košulja. Ja, recimo, ne bih volela da mog zeta cepaju, ali, general je, neka se sam odbrani - kroz osmeh poručuje Suzana. 

(Blic)

Bonus video: 

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam