Vesna Dedić ekskluzivno za 24sedam: Oni koji su me ponižavali i zbog kojih sam otišla, ostavljaju iza sebe pustoš na RTS

Vesna Dedić je ovog septembra otvorila devetnaestu sezonu „Balkanske ulice“, kultne emisije koja skoro pune dve decenije predstavlja jedan od najgledanijih televizijskih sadržaja na medijskom nebu Srbije. Uporedo sa emisijom, Vesna piše i najčitanije knjige, a između rada na televiziji i pisanja romana odvija se njen život – vrlo dinamičan, privlačan medijima, često turbulentan, ispunjen usponima i padovima, ali što je najvažnije – srećan. Iako mislimo da znamo sve o njoj, velika, neočekivana i snažna ispovest koja je pred vama, otkriće nam mnogo toga novog o ženi koja je „Balkansku ulicu“ pretvorila u fenomen, a svoj život u ulicu kojoj je sama odredila ime, lepotu, stanovnike, krovove i putokaze.

Kako, sa ove vremenske distance, gledate na godine provedene na RTS i vrlo turbulentan odlazak sa te televizije? 

Čini mi se da je sve to bilo jako davno. Otišla sam posle skoro trideset godina i iza sebe, u arhivi RTS, ostavila na stotine sati nekada najgledanijeg jutarnjeg programa, reportaža o noćnom životu Beograda, priloga iz kulture, i preko pet stotina emisija “Balkanskom ulicom” koje, kako vreme odmiče, dobijaju sve veću vrednost. Oni koji su me ponižavali i zbog kojih sam otišla, ostavljaju iza sebe pustoš na RTS. Nisam, za razliku od ljudi koji su pet godina degradirali i mene i moju emisiju, nikada bila u situaciji da od plate kupim skupocenu tašnu ili džip, ali sam doživela da osetim bezrezervnu ljubav gledalaca, a voljen se lepše živi i spava. Čak se i lepše sanja. Zato je ovo poslednji put da pristajem da me u intervjuima teraju da gledam preko ramena. Samo pravo ispred sebe!

Da li je bilo više onih koji su očekivali sunovrat vaše karijere, ili onih od kojih ste dobili podršku? 

Najveću podršku sam dobila od gledalaca i kolega iz svih medija. I od kćerke Lenke, koja jedina sa mnom deli dobre i loše posledice mojih životnih odluka. Imala sam uz sebe armiju onih koji me poštuju i vole “Balkanskom ulicom”, pa je četa onih koji godinama čine sve da doživim sunovrat bila nemoćna. Znate, da smo i moja emisija i ja nekim slučajem otišli dođavola, ne bih bila besna, jer sam svesna da živim u zemlji u kojoj se moć često daje mediokritetima. Uništeni su ozbiljni industrijski giganti zbog koristoljublja, pa što ne bih i ja.

Kada čovek u zrelim godinama preseče krupne stvari u životu i karijeri, kakav postaje ili ostaje posle toga? 

Bolji, i sebi i drugima. Navike nam upropaštavaju živote, a ne promene. Lepota zrelih godina je za mene upravo u tome da ako ti je savest čista možeš i da se praviš većom budalom nego što jesi, da bi budale oko tebe bile srećnije. Kada si mlad stalo ti je do svega, a u zrelim godinama je tako slatko reći “baš me briga”.

„Balkanska ulica“ je svoj novi etar pronašla na televiziji Nova S. Koncept emisije je suštinski isti, ali je dosta toga modifikovano. Na kakve komentare ste naišli i koliko su vas porazili negativni? 

Ovih dana emitovane su emisije sa Petrom Božovićem i Sašom Kovačevićem, a  u narednim su gosti Lane Gutović i Kalina Kovačević. Te emisije pokazuju ono što će “Balkanskom ulicom” biti ove sezone – priča o ljubavi prema životu, poslu, porodici, o kajanju, greškama i momentima kada se trudimo da ostavimo trag dok koračamo, često svojeglavi, kroz ovaj život. Želim da gledaoci, koji utorkom u 22 sata gledaju emisiju, odu u krevet malo nasmejaniji, spokojniji i sa tračkom volje da sutradan odvažnije zgrabe dan. Negativni komentari dolaze uvek od onih koji u sopstvenom životu negiraju važnost emocija i traže neki viši smisao. Kao kada napišu na forumima: “Neka se vrati u svoja crnogorska brda ta voditeljka koja pita uvaženog gosta šta mu je majka od hrane spakovala u kofer kada je kretao za Beograd.” Ko ne razume smisao takvih pitanja, ne treba ni da gleda emisiju. Mislim da su stvaralaštvo svih velikih umetnika odredile bajke koje su im majke pričale za laku noć i pogled te žene koji ih je ispratio kada su od kuće odlazili u svet. Kome je to glupo, neka me smatra najglupljim srpskim novinarom, ja se slažem.

Koje gledaoce ste dobili, a koje izgubili? 

Izgubila sam samo one čiji kablovski operater nema program “Nova S”, a voleli su da gledaju emisiju na nacionalnoj frekvenciji. Ostale sam zadržala i dobila ogromnu populaciju mladih gledalaca koji emisiju prate preko Jutjuba. Sigurno je da moja emisija nikada neće biti interesantna gledaocima koji u televizijskom sadržaju traže ostrašćenost, skandal ili ismevanje bilo koga i bilo čega. Takve gledaoce poštujem, ali nemam ni novinarske, ni ljudske kapacitete da im ponudim takav sadržaj. “Balkanskom” je samo za one koji žele malo da se smeju, malo da plaču i, kada se završi odjavna špica, požele nekog da poljube, pozovu nekog koga odavno nisu čuli, ili oproste sebi neke greške koje su napravili. Da naspu sebi čašu vina dok slušaju omiljenu pesmu mog gosta. Moje profesionalne ambicije nikada nisu bile da budem autor najgledanije emisije, već isključivo da onima koji gledaju sadržaj lepo padne na dušu.

Koliko ste vi, kao autor, sada drugačiji nego ranije i u čemu najviše?  

Kao autor se ogledam u očima gledalaca i sviđa mi se odraz koji vidim. Ostala sam ista. Uvek sam bila osoba bez predrasuda i straha, spremna da i u životu i u poslu radim sve u skladu sa sopstvenim karakterom i osećajem, da odem levo iako svi na raskrsnici idu desno. Često sam bila i kritikovana i smatrana ludom kada sam vukla neke poslovne i privatne poteze. Posle su me svi hvalili kada bi se pokazalo da je bilo pametno što sam poštovala svoj osećaj umesto mišljenja većine ili prepametne manjine, nebitno. Svoje najveće poslovne i privatne greške napravila sam kada sam, umesto svoje intuicije, slušala mudrace oko sebe. Odavno sam to prestala i baš sam srećna.

Kako opisujete „Balkansku ulicu“ svog života? Koliko puta ste se vraćali na njen početak i iznova kretali ka vrhu i uspehu, do Terazija? 

Šetkam se ja stalno gore-dole. Dobro se osećam i smejem se i kada sam na dnu Balkanske, bliže železničkoj stanici, nego Terazijama, i kada sam gore, i jedem “Moskva šnit” u “Moskvi”. Skrenem ponekad i u neku poprečnu ulicu, pa se vratim. Bilo bi mi dosadno da stojim stalno na vrhu. Veći je izazov i dobro za mentalno zdravlje da si ponekad na dnu Balkanske. Izazov početka mi je uvek lepši od onog uzdaha olakšanja kad dospeš na vrh. I svoju Lenku učim da je najveće zlo dosada. Od dosade se ljudi ili razbole ili postanu zli. I zaista verujem, jer mi je život to potvrdio, da je jedino važno da ne uvrediš one pored kojih si prolazio dok si se penjao ka vrhu. Zato, kada sam se spuštala, uvek sam imala mnogo onih koji su me pridržavali.

Koji koraci su bili najteži, jer vam je kaldrma lomila stopala, niz ili uz Balkansku, i kako ste uvek nastavljali dalje? 

Kosti stopala su tanke i teško zarastaju, ali kada se polome, na njih se ne stavlja gips, već čekaš da zarastu. U poslu sam uvek umela da čekam bez suza i kukanja i uspevala da pronađem lepotu u nekim drugim stvarima koje sam imala. Nikada mi nije bilo važno da budem najbolja u poslu, ali mi je uvek bilo važno da budem ona najbolja sa kojom se provede dan, veče ili život. Nebitno gde, u četiri zida ili u kafani. Rastanke sa titulom “najgledanije” ili “najčitanije” nisam odbolovala ni približno kao rastanke sa onima koje volim. Ključna reč mog života je balans! Balans između privatnog i poslovnog života. Niko ne sme da trpi, pa čak ni ja.

Šta čini najemotivniji deo vaše priče iz „Balkanske“? Koje tuge, rane, suze, ožiljci, sreće i pobede su vas obeležile i promenile? 

Nemam rane. Bilo ih je, ali ožiljci su postali nevidljivi. Sve što je u toj mojoj priči bilo tužno ili srećno negde se raspršilo u razgovorima sa gostima “Balkanske ulice” i po mojim romanima. Imala sam gde iz sebe da prelijem i lepo i ružno, pa sam valjda zbog toga mentalno stabilna i ništa me ne pritiska. Ni godine, ni sećanja.

Žena ste koja je često prisutna u medijima, aktivna na društvenim mrežama, ona o kojoj se, čini se, sve zna. Šta se, ipak, ne zna? 

Jedina osoba koja o meni zna apsolutno sve je Lenka, a drugi će to saznati ako ona odluči jednog dana da piše ili priča. Znaju dosta o meni i nekoliko muškaraca koji su me voleli. Svi ostali znaju ponešto. Ali, jeste istina da se pred kamerama i privatno ne razlikujem mnogo, i u tome je lakoća mog življenja. Odavno pišem i pričam kako razmišljam, nikome se ne dodvoravam, ne lažem ni druge ni sebe, tako da ispada da se o meni skoro sve zna.

Da li ste u životu svesno žrtvovali ljubav i brak, ili je to bila ona kocka u kaldrmi Balkanske ulice koja vas je saplitala i koju ste morali da izvadite?

Brak sam imala odavno. Razvela sam se pre 15 godina, i to ne zbog karijere, već zbog toga što nije voleo mene, a ni dete. Ljubav je već druga priča. Uvek sam bila i sad sam voljena žena, iako o tome ne pričam za novine i ne slikam se sa muškarcima kojima spavam na ramenu. Moje čitateljke i gledaoce to ne interesuje. Oni osećaju koliko ljubavi ima u meni, iako ne vide fotografije Vesne Dedić kao brižne i ponosne majke ili zaljubljene žene.

Retko pokazujete svoje slabosti. U javnosti ste uvek spontani, duhoviti, prirodni, nasmejani. Šta se dešava kada utonete u samoću? 

Moje mišljenje je drugačije. Čini mi se da pokazujem i javno i privatno svoje slabosti. Jedina sam voditeljka koja se često u emisijama pojavljuje bez šminke, zaplačem i pred kamerama i u kafani, brinem i pokazujem koliko ne znam i koliko se čudim. Nikada nisam bila blazirana. Mislim da sam svoje slabosti pretvorila u svoje vrline. I Lenki, kada je pratim na aerodrome, kažem: “Sunce, bolje je da me pustiš da plačem, nego da pijem bensedine.” Tako postupam i sa javnošću. Bolje da svima pokažem svoje slabosti, nego da glumim zvezdu koja je botoksirala i mozak i lice.

 

 

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi