Majka Radina i stric Srećko otkrili koju pesmu je Ojdanić prvo zapevao, pa kako je stvarno postao Era!

Iako ga naširoko poznaju kao Eru Ojdanića, pevača su kod kuće striktno svi zvali Andrija. Prema rečima njegove majke Radine, koja je svoju dušu za domaće medije otvorila 1984, bio je vredan i prihvatao bi se bilo kakvog posla, pa i onog koji „nije bio za njega“. Od malih nogu znalo se da ga privlače muzika i pesma, ali otkako mu se otac zaposlio u Beogradu, sa majkom je bez pardona vodio računa o domaćinstvu.

– Propevao je posle svadbe jedne komšinice. Trebalo bi da je imao pet godina. Došao kući, popeo se na astal i zapevao „Izgorela fabrika karmina, teško curi koja nije fina” – ispričao je stric Srećko ,,Saboru”.

Era je već sa šest godina dobio klavirsku harmoniku, koju mu je otac kupio od cele jedne plate, a nadimak su mu nadenuli školski drugovi.

– U početku nije imao majstora kod kog je mogao da uči harmoniku. Sam ju je razvlačio i pokušavao da pogodi tonove pesme koju je hteo da svira – nastavio je njegov stric.

Nešto kasnije, podučavali bi ga harmonikaši koji bi ga viđali dok je sa ocem ili stricem obilazio vašare, te obližnju Visočku Banju. Posebno ga je voleo harmonikaš iz sela Prilika Obrad Pjevović:

– Obrad bi ga podigao na astal, da budu u istoj visini s harmonikama, pa bi zajedno svirali, a svet se okupljao da ih sluša.

Ozbiljnije je počeo da svira pod budnim okom majstora Dušana Stojičevića iz Velikog Borka. Nedeljno je do učitelja išao po šest-sedam kilometara i nazad.

Pošto mu se otac zaposlio u Beogradu, zajedno sa majkom Radinom brinuo je o domaćinstvu.

– Od malih nogu prihvatao se svakog posla. I da čuva stoku, i da poore, da seno zdene, da kopa… I danas, kad se vrati premoren i neispavan s puta, pa me zatekne da nešto radim oko kuće, odmah pritrči i on preuzme posao. Ne da mi da se umaram, a ništa mu nije teško da uradi. I stalno radi – pričala je ponosna majka.

Za nestašluke Era i njegovi prijatelji iz detinjstva Radivoje Ivanković Raša i Ljubinko Stojanović nisu imali vremena.

– Išli smo u školu, posle škole radili kod kuće svakodnevne poslove. Zajedno smo bili samo kad smo čuvali stoku ili kad bi se subotom ili nedeljom predveče okupili kod Doma. Čak nismo umeli ni da maštamo – rekao je izvesni Raša, koji se sa pevačem družio još u periodu kada u njihovom selu nije bilo ni struje ni puta.

U petnaestoj godini dobio je pravu harmoniku, koja je koštala „kravicu i kredit na skromnu radničku platu”.

– Otkako ga znam, samo je znao da radi. I uvek je bio blizu mene da mi pomogne, čak i u onim poslovima koji nisu bili za njega – hvalila ga je majka.
Od pevačkog poziva nakratko je uspela da ga odvoji samo strast prema konjima.

– Imao je retko pametnog konja Zelenka. S njim je orao, ali je na njemu i jahao. Često smo jurili po livadama te godine, čak smo i održali takmičenje u brzini konja – priča Raša. – Andrija i Zelenko bili su privrženi jedno drugom. Toliko da su to već i u selu znali. Jednom je Andrija odjahao u Veliki Borak u prodavnicu. Privezao konja za drvo, a on ušao da kupi nešto zbog čega ga je majka poslala. Neko od seljaka, želeći da ga nasekira, odveže i potera Zelenka. Ali konj nije hteo da se vrati kući. Trčao je okolo, ljutito njištao i sačekao da izađe Andrija.

Iako zvanično nije imao vremena za nestašluke, ipak su ga snalazile nedaće.

– Na jednoj svadbi okupili se stariji, pa zapevali mangupske pesme, a Andriju naterali da ih prati na harmonici. Devojke počele da crvene i da se skupljaju po strani, žene da grde muževe, a odjednom pred nas niko drugi do učitelj Danilo Spasojević. Namah prestade i pesma i svirka. Sutradan u školi učitelj nam je održao lekciju o ponašanju, a Andriju kaznio da veliki odmor provede sam uz dud usred školskog dvorišta – otkrili su prijatelji.

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi