"Ovako si ti maljem ubijao decu u Jasenovcu": Sin ustaše i agent Udbe ubio je zapovednika svih logora u NDH Maksa Luburića

Vjekoslav Maks Luburić, hrvatski ustaški zvaničnik koji je bio na čelu sistema koncentracionih logora u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj (NDH) tokom većeg dela Drugog svetskog rata, ubijen je na današnji dan 1969. godine. Prema nalazu obdukcije, on se udavio u sopstvenoj krvi, čime je barem delimično zadovoljena pravda s obzirom da je ovaj zločinac odgovoran za stotine hiljada nevinih žrtava.

Za Luburića, među ustašama opevanog kao “zapovednik svojih mesara”, čak je i ćerka Ante Pavelića, Višnja, malo pre smrti 2015. godine rekla da je bio “ludak, umno bolestan čovek, da uopše nije mogao da se kontroliše”.

Luburićev leš sa skoro smrskanom lobanjom, pronađen je u vili u Madridu, gde je pobegao posle Drugog svetskog rata. Njega je najverovatnije ubio agent Uprave državne bezbednosti Ilija Stanić.

Sin ustaše i kumče Maksa Luburića

Stanić je bio sin ustaše, Vinka Stanića i kumče Maksa Luburića. Njegov otac se posle rata priključio “križarima” – što je naziv za ustaše koji su ostali u zemlji posle kraha Nezavisne države Hrvatske i borili se protiv novih vlasti. Vinko Stanić je uhapšen i umro je u zatvoru. On je, inače, bio Luburićev saborac od prvog dana, služio je pod njegovom komandom i Luburić mu je krstio sina Iliju koji se rodio 1942. godine.

Ilija se preselio u Madrid, gde je dve godine radio kod kuma Vjekoslava Luburića. Posle ubistva ustaškog zvaničnika vratio se u Jugoslaviju.

Vrbovan od strane Udbe

Ilija je bio problematičan od malena. Bio je sklon krađama, često se selio od rođaka do rođaka, a gde god bi se pojavio dolazio bi u sukob sa zakonom. Takođe, imao je ustaški “pedigre” i poverenje najviših ustaških lidera. Kao takav bio je idealan za vrbovanje od strane tadašnje službe bezbednosti. U Službi je dobio šifrovano ime – Mungos.

Navodno, Ilija je mrzeo ustašku emigraciju, jer je njih smatrao odgovornim za smrt svog oca, jer su ga upravo neki od kasnije istaknutih hrvatskih emigranata i izdali jugoslovenskim vlastima.

Služenje Luburiću

Po dolasku u Španiju, Ilija se brzo povezao sa ustaškom emigracijom. Posle određenog vremena počeo je da radi u kući Maksa Luburića.

– Kako su dani prolazili, tako je Maksovo poverenje u mene raslo. Bio sam već tri meseca u njegovoj kući. Dao mi je sobu u prizemlju. General je tih dana lično bio jako nervozan. Posvađao se sa ženom, pa ga je ona napustila. Kažem ja sebi: Odlično! – pričao je svojevremeno Ilija Stanić.

Agent Udbe, strpljivo je čekao pravo vreme da izvrši zadatak.

– Čekao sam svoj trenutak. Išao sam na sigurno. Znao sam da niko ne može biti tako prisan sa Maksom, niti mu iko može prići tako blizu kao ja. Kuvao sam mu, sređivao kuću, vozio ga napolje, primao i pazio na goste. Zato sam čekao. Bolje je ići na sigurno, polako, nego navrat nanos. I sačekao sam. Dana 16. aprila 1969. , u Valensiji mi je poštar doneo jedno pismo na ime Stanko Ilić. Udba mi piše da mi šalje kurira u Španiju specijalno za mene. On mi je doneo prah za Maksa. Dao mi je i dve novčanice od po sto dolara. Poručio mi je da čekam da mi neko dođe iz BiH ili Hrvatske u pomoć. Rekao sam mu da mi niko ne treba. Neću da čekam. Znao sam ja svoj trenutak. U kalendaru sam već zaokružio dvadeseti april – ispričao je svojevremeno Ilija Stanić.

Otrov nije bio dovoljan

Prema njegovoj priči, Ilija je trebalo da otruje Luburića. Ipak, nije bio potpuno siguran da će smrtonosni prah delovati, pa je imao i “plan B”.

– Deset i dvadeset i pet. Sin mu Tonči Luburić doneo novine i ode u crkvu. Maks mi traži da mu skuvam kafu. Kafa gotova za tri minute. Prah koji sam dobio bio je loš. Rastopio se u kesici koju sam držao za pojasom. Morao sam prstom da ga mažem na šolju. Ruke sam prao pet puta. Uzmem čekić, koji sam doneo iz sobe, stavim ga za pojas i odnesem generalu kafu. Dvadeset i pet do jedanaest. Maks pije kafu. Ja držim čekić u pantalonama. Pije. Ništa. Popi sve i ništa. Odnesem šolju u kuhinju. Izvadim čekić i stavim ga na sudoperu. Hteo sam da odem u sobu po štanglu. Je*em ti prašak! Štangla je najbolji lek, kao za Hrvoja Ursu u Frankfurtu. U deset do jedanaest Maks me zove: „Ilija, meni je zlo! Vidim pocrneo kao zemlja. Diže se i povraća. Povedem ga u kuhinju na česmu. On povraća u sudoperu, a ja mu rukom pljuskam vodu po licu. U tren uzmem čekić i lupim ga po čelu: „Tup!“ Maks pade kao sveća. Mislio sam više se dići neće. Kad me on pogleda kao zver. Zamahnem opet čekićem, a on diže ruke da se zaštiti. Ja viknem: „Majku ti je*em ustašku. Ovako si ti maljem ubijao decu u Jasenovcu! Vidiš što te čeka! Pogodi ga čekić kroz prste u čelo. Puče lubanja. Izvučem čekić iz glave i okrenem se. Odem do vrata da proverim da li sam ih dobro zaključao. Kad se vratim u kuhinju, Maks ustao i dahće kao životinja. Sto kila u njemu. Uzmem onu štanglu, pa ga raspalim po čelu. Puče glava kao lubenica. Krv se rasu po kuhinji. Maks tresnu dole kao da je pao sa sto metara visine. Puknem ga još jednom. On se umiri. Umotam ga u ćebe. Maks otežao, jedva ga dovučem pod otoman. Fino sam ga spakovao da ga brzo ne nađu – opisao je ovaj događaj Stanić.

Luburićevo telo pronašao je njegov sin, ujutru 21. aprila 1969. godine. Ustaški zvaničnik sahranjen je u Madridu. Sahrani je prisustvovalo stotine hrvatskih emigranata u ustaškim uniformama, koji su skandirali ustaške parole i izgovarali fašističke pozdrave.

Menjanje iskaza i kajanje

Posle osamostaljenja Hrvatske, kada se u ovoj zemlji, počelo otvoreno hvaliti i pravdati ustaštvo, Ilija Stanić se našao u nezgodnoj poziciji. Zbog toga je on pokušavao da “ublaži” zvoju priču, prebacujući odgovornost za ubistvo na druge ljude.

U intervjuu za hrvatski nedeljnik Globus u julu 2009. godine, Stanić je tvrdio da su Luburića ubila dva člana HOP-a. Ogorčen omalovažavajućim komentarom koji je Luburić navodno dao o Stanićevom ocu i njegovim posleratnim gerilskim aktivnostima, Stanić je rekao da je potražio dvojicu muškaraca, koji su ga uverili da su samo želeli da izvrše premlaćivanje. Na dan kada je Luburić ubijen, Stanić je tvrdio da je dozvolio muškarcima da uđu u Luburićev dom, a njih dvojica su jednim udarcem u glavu teškom metalnom šipkom ubili Luburića.

Nekadašnji agent Udbe, je 2012. godine još jednom promenio svoju priču, ovog puta optužujući dvojicu drugih ljudi za ubistvo Luburića.

Posle je, u nekim intervjuima, Stanić iskazivao kajanje zbog umešanosti u ubistvo.

Tompson opevao Luburića

Luburić je posle smrti postao neka vrsta mučenika na proustaškom delu hrvatskog političkog spektra. Marko Perković Tompson ga je opevao u jednoj od svojih pesama stihovima “Jasenovac i Gradiška Stara, to je kuća Maksovih mesara”.

Luburića je u filmu Dara iz Jasenovca tumačio glumac Marko Janketić.

– Radi se o čoveku koji je bio zadojen nekom mržnjom iz nacionalnog konteksta, koja meni nije bliska. Jednostavno, ja ne umem da razumem da neko nekog mrzi samo zato što je drugačije vere ili nacije i to je recimo bio najveći izazov za mene, da se u tom kontekstu bavim tom osobom i likom – rekao je glumac o liku koji je tumačio.

Pročitajte još:

“Moj otac je atentatom na Pavelića osvetio srpske žrtve u Jasenovcu i zadovoljio pravdu”: Ćerka Blagoja Jovovića ekskluzivno govorila za 24sedam

Ko je bila ustaša Nada Šakić: Brutalno mučila trudnice, ubijala žene i decu, hrvatski sud je oslobodio (FOTO)

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi