Po hrvatskom receptu razapeli lutku Vučića u Nišu: Isti scenario, ista mržnja!

Blokaderi su u Nišu pokazali da su spremni da odu korak dalje – iz sfere političkog neslaganja u zonu otvorene, sirove mržnje. Na skupu održanom 1. marta razapeli su lutku sa likom predsednika Srbije Aleksandra Vučića. Simbolika? Jasna. Poruka? Brutalna. Granica? Odavno pređena.

Ali još je zanimljivije – odakle im “inspiracija”.

Jer spaljivanje lutke sa likom predsednika Srbije već je viđeno. I to – naravno u Hrvatskoj.

Kaštel, Split i “krnjeval” mržnje

 Pre tačno godinu dana, 1. marta 2025, u Kaštelu kraj Splita, tokom tradicionalnog karnevala, spaljena je lutka sa likom predsednika Srbije Vučića. Hrvatski mediji su to prenosili gotovo slavodobitno, uz objašnjenje da “tradicija nalaže” da se na kraju povorke zapali “krnje” – krivac za sve probleme u protekloj godini?! Pa je tako Hrvatskoj krivac za sve predsednik Srbije?!

Portal Dalmacija danas preneo je da je tokom spaljivanja “pročitan testament”, dok je Dalmatinski portal vest objavio pod naslovom: “U Kaštelima gorio Vučić!”

I to nije bio prvi put.

U februaru 2024. takođe je u Kaštelima, u Splitsko-dalmatinskoj županiji, zapaljena lutka sa likom Aleksandra Vučića, zajedno sa lutkom ruskog predsednika Vladimira Putina.

Predsednik Srbije tada je poručio da je “ponosan” na to što ga ponovo spaljuju, jer to znači da je uradio nešto dobro za Srbiju i srpski narod.

Od hrvatskog karnevala do niškog trga

I sada dolazimo do ključnog pitanja.

Kada u susednoj državi, gde antisrpska retorika nikada nije do kraja iščezla, ekstremne grupacije spaljuju lutku predsednika Srbije – to je poruka spolja.

Ali kada u Nišu, u srcu Srbije, razapinju lutku sa likom sopstvenog predsednika – to je poruka iznutra. I to daleko opasnija, ali govori mnogo i o tome odakle instrukcije dolaze do blokadera.

Simbolika razapinjanja i spaljivanja nije bezazlena. Tu nema mesta za priču da je to humor, satira ili “umetnički performans”. To je dehumanizacija. To je pokušaj da se politički protivnik predstavi kao meta, kao krivac za sve, kao figura koju treba simbolički ukloniti.

I upravo tu se povlači paralela.

Ista matrica: demonizacija, delegitimizacija, destabilizacija

Godinama unazad, deo hrvatske javne scene otvoreno ispoljava netrpeljivost prema predsedniku Srbije. Svaka njegova inicijativa – od regionalne saradnje do zaštite srpskog naroda – dočekuje se kao “provokacija”.

Istovremeno, isti ti krugovi bez zadrške podržavaju narative o “autoritarnoj Srbiji”, “režimu koji treba srušiti” i “nužnosti promene vlasti po svaku cenu”.

I sada, kada u Srbiji imamo pokušaje destabilizacije kroz blokade i radikalizaciju protesta, nije teško uočiti poklapanje obrazaca:

Demonizuj lidera.
Proglasi ga jedinim krivcem.
Pretvori ga u simbol “zla”.
Zatim legitimizuj ideju njegovog uklanjanja – makar i kroz simboliku razapinjanja.

To je klasična matrica obojenih revolucija – sročena u hrvatskoj blokadnoj kuharici koje se blokaderi drže kao Svetog pisma!

Razapinjanje lutke sa likom predsednika  je poruka da su pojedini akteri spremni da pređu iz političke borbe u zonu radikalne simbolike koja podseća na najmračnije istorijske obrasce. I zato paralela sa Hrvatskom nije ni malo slučajna.

Tamo se lutka regularno spaljuje uz objašnjenje da je “Vučić krivac za sve probleme”.
Ovde se lutka razapinje uz poruku da je on “meta”.

Isti narativ. Isti cilj. Ista meta. Razlika je samo u lokaciji.

Očigledno je da se ovakve scene ne dešavaju slučajno. To je model po kojem se i najodvratnije poruke provlače kroz formu “performansa”, “karnevala” ili “umetničkog izraza”, samo da bi postale društveno podnošljive, kako bi kasnije bilo koji pokušaj nasilja bio opravdan. Jer kada dehumanizacija postane normalna, nasilje više ne deluje šokantno – deluje logično.

Posebno je porazno što se narativ hrvastske mržnje preliva na našu decu. Što mladi ljudi, umesto da uče da razmišljaju, analiziraju i argumentuju, uče da mrze, da targetiraju i da se svrstavaju. A još je tužnije što očigledno nema dovoljno autoriteta koji će im objasniti zašto je taj put pogrešan.

Možda bi situacija bila drugačija kada deo profesora ne bi bio bliži aktivizmu nego učionici. Kada razum ne bi ustupao mesto ideološkim simpatijama i ličnim interesima. Kada bi obrazovanje bilo važnije od političkog svrstavanja.

Jer posao profesora nije da podgreva revolt, već da uči odgovornosti. Nije da proizvodi sledbenike, već misleće ljude. Na žalost svih nas, ali i te mlade generacije, prazninu u obrazovanju popunjavaju najglasniji i najradikalniji – oni kojima buka donosi korist, a destabilizacija profit. I retko kada to rade besplatno.

 

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam

Izvor: Mediji